1. glava
1
25. jun 2014.
Stigao u Beograd. Vele da je u njemu 3000 beskućnika. Sada imaju još jednoga.
Ona aspida sigurno je već počela samu sebe da jede; da sikće po sobama. Budala misli da ću se vratiti. E – eve joj ga!
Idem prvo da napunim flašu i da bar negde ova znojna muda malo plaknem.
Uzmi iz korpe kraj česme taj nedojedeni sendvič što ga je bacio neko kome je bog više neko što mu treba dao. Ne skupljaj opuške po parku. Preko dva miliona njih je u ovoj prestonici i koliko ih još kroz nju prođe. Pogledaj samo tu gužvu i šta ih se nakotilo. Od njih deset da potražiš, cigaretu će ti bar jedan od njih dati. Ako da, potraži i neki dinar, jebeš zazor i stid.
Sloboda i jeste to kada te boli kurac za sve.
14.40
Teškog li naroda, jebote. Pre ćeš im izbiti dva oka iz glave nego dva dinara iz džepa. „Idi pa zaradi, pizda ti materina!“ kažu. Pa ja da sam hteo da radim ne bih ni bio ovde. Jedva isprosjačio 83 dinara. Cigarete doduše daju, imam i rezervu. Ni hrana nije problem, samo ovde, pored autobuske stanice i parka, iz korpica začas skupio parčiće za skoro celu pljeskavicu i od trunja očistio nekoliko okrajaka kobasica. Iz piljarnice maznuo krastavac, iz druge papriku.
Za spavanje mi je zasad dobra i ova klupa u parku. I laptop je u redu.
(Šta je kurvi unaokolo po ćoškovima, bog te tvoj.)
Ostalo mi je samo da se razbaškarim, da posmatram ovaj svet unaokolo i uživam u slobodi.
21.20
26. jun 2014.
Jedva zaspao… Na klupi posle trećeg-četvrtog drveta neka budala trćila je jednu drugaricu pa su joj oči ispadale. „Uf, eh, oh, uf“, dahtala je. „Pa ti me rasturi!“ I butine joj belasahu pod neonkama, uzdignute ka nebu.
Probudio se, loman. Smrzao se kao pička. Moraću da obiđem širu okolinu, a negde na prizemnijem kanapu suše neko ćebe.
Pije mi se kafa, a i navikao sam čim ustanem da serem. Ono jeste da je ona guja bila zajebana, ali sam uvek šoljicu kafe zaticao kraj kreveta. I kenjao sam civilizacijski.
5.45
Bar pastu za zube da sam poneo… I tablete za glavu, ubi me golo nebo noćas.
Još se adaptiram.
10.05
U supermarketu stavio u korpicu po pakovanje kačkavalja i šunkarice; žiletom rasekao najlon. Šetao duž nedogleda polica s poslaganim materijalima za zadovoljenje ljudskih potreba; prazne najlone i ostatak kifle gurnuo između dva rafa kraj zida.
Kasirka mi za sapun tražila 63 dinara. Imao 46. „To nije dovoljno“, rekla je, kao majski cvet se smešeći. Slegao ramenima. Izašao.
14.55
Jedna dileja preko haube rasprostrla ribarsku kabanicu; sačekao da se s kofom po vodu udalji; obezbedio pokrivku.
Pred hotelom Moskva neki za ostatak čovečanstva značajan događaj, koji li moj. Kralja Milanovom prošli blindirani, sa nevidljivima koji umesto nas za naše dobro misao svoju upotrebljavaju. Možda u ovom svetu u kojem su svi Neko i Nešto uspem da postanem Niko i Ništa.
17.30
Upoznao Gorana. Ima i žalosnijih slučajeva nego što sam ja. Sudbina se poigrala sa slepcem jer mu je dala sve a on je hteo još više. Kompanjoni mu udariše kajlu pri transakcijama oko jedne propale firme. Tada je otkrio ljubav najbližih. Žena mu je otišla kod švalera, za kojeg do tada nije ni znao da postoji. Sin i kćerka, kojima je prepisao kuće, ne htedoše ih staviti pod hipoteku. Ostao je sam sa sobom.
19.35
27. jun 2014.
Trgao se malopre i iskobeljao ispod kabanice. U drugome uglu Goran je buncao rešavajući i u snu neke teške nesuglasice sa samim sobom. Seo na prag stočnog vagona i zapalio cigaretu, zagledan u beskrajna nedokučiva svetla Beograda.
3.15
U niskoj sobici s razdrndanim krevetom iz bračnih snova i dvokrilnim šifonjerom, Goranova prijateljica skuvala nam kafu. Po ispucalim zidovima blistali su posteri sa zalascima sunca i romantikom držanja za ruku iz nekog drugog sveta. Žalila se na nekog kurajbera i pokazivala tragove od kaiša na ručnim zglobovima. Bližila se 50-tim, imala je tople prostrane pitome oči i dala nam je kutiju s preostalim cigaretama.
8.35
Mahnuo Goranu rukom i seo na klupu u parku. Povremeno ustanem da isprosim koji duvan, pa ponovo sednem iščekujući da li će kogod u korpicu preko puta baciti kakav okrajak da bih se stuštio na njega.
Sada bi mi u Knjaževcu Mirjana postavila tanjir, i sve bi mi dodavala, i pričala bi, pričala, pričala. Ili bi me sa stolice preko puta zaljubljenorazneženo gledala i gugutala „Pa jesi li mi dobro, dušo?“
10.25
Malopre, policajac tražio da se legitimišem.
– Pokaži ličnu kartu.
– Nemam – rekoh.
– Šta radiš ovde? Ko si?
– Senka od čoveka – rekoh. – Ne radim ništa.
Kaza da se ne zavitlavam s policijom i pozva stanicu.
Zakonski, bio sam čist.
Kao bedu koja remeti uljudnu pristojnost civilizovanih, udalji me s platoa ispred hotela Bristol.
16.20
Zasad vam ga eve na. Za ubuduće ćemo videti.
17.05
28. jun 2014.
Počinjem izgleda da kandišem, mirišljavi me zaobilaze.
10.50
Javnog kupatila u Beogradu nema, pošto su i bog i gradski oci digli ruke od beskućnika, sirotinje i Cigana. Išao na Adu da se operem, stekao 736 dinara. Lujka je stavila novčanik ispod peškira na kojem je guzicu sunčala, pa otišla u vodu da je rashladi. Novčanik s dokumentima joj je ispod brisača plavog „juga“ AO 138.
Poješću kao gospodin toplu jagnjeću čorbu na pijaci.
17.05
– Ostavi tu štrklju, slatkišu! Pogledaj šta je meso – udarala se brineta po drusnim butinama.
– Spusti to krpče – odbrusi plavuša. – I obuci gaćice. Pobiće nas kiselina iz te tvoje pizdurine.
– Otpale ti dabogda te tvoje kozje sisice. Šta misliš da si manekenka neka?! – ne osta joj dužna brineta…
– Da uđem, mače – uvijala se plavuša nad poluspuštenim prozorom „pasata“. – Nije ona krmača za takvog gospodina. Pusti me da te upoznam sa znanjem u pičkici kao dukat.
Ja navijao za druslu, mušterija bila sklonija krhkijim oblinama.
Brineta odvrluda niz pločnike… Možda će, ako joj se posreći ili ne posreći, svratiti i u neki kafić da u alkoholu sopstvene nade razgleda. Ostalo mi je za nekoliko rakija, i ja ću.
22.30
29. jun 2014.
Stavio desnu nogu na branik „opela“ da vežem pertlu. Izuo patiku. Dok sam masirao prste i gulio znojavu štroku između njih i iznad pete, iz restorana izašla dvojica nabildovanih, kratkoošišanih. Veliki krst na teškom zlatnom lancu o vratu jednoga od njih sijao je svedočanstvom Tvorčeve mudrosti i milosti.
– Pa zar si ovde našao vaške da mi trebiš – šutnuo mi je patiku na ulicu pomazanik s lancem. – Đubre strvinarsko!
Okretao sam ranac s laptopom na stranu suprotnu od njih.
– Ceo ste Beograd preplavili i zagadili, majku vam rahitičnu jebem – vrhom cipele pogodio me je dok sam polazio u samu bulju onaj drugi.
Podigao patiku preko koje su prešla njihova kola. Ispravio odlepljenu petu. Pogledao u nebo. Ni On ni ljudi ne mogu mi više naneti udarac koji neću istrpeti.