Dobrica Kamperelić: PODMLAĐENI SIGNALIZAM

(MAGIJA SIGNALIZMA, zbornik, biblioteka Signal, Everest media, Beograd 2016.)

U uvodnom tekstu povodom ovog zbornika, Vasilije Milnović citira Miroljuba Todorovića, krmanoša signalizma, koji kaze:

„Razni oblici u kojima se materija ispoljava očigledni su primeri njenih duhovitih igrarija: posebna struktura elemenata, jedinjenja, agregatna stanja, raznovrsnost strukture Kosmosa. Prividna neobaveznost tih igrarija može biti ozbiljna prepreka koja će često dovoditi u nedoumicu logičan i sistematičan naučni duh, ali zato nikada ne može zbuniti pesnika, njegovu maštu i smisao za čudesno. Pesnik je i sam igrač i on u svakom trenutku može prihvatiti igru. Zato i ključ za konačno saznanje suštine Materije i Svemira nije samo u rukama naučnika već i u rukama pesnika.“

I sam sam bio na tragu sličnih promišljanja, ove godine, kada sam realizovao projekt/izložbu s nazivom „Tajna Akaše“ (Prizori nedosanjanih snova) u galeriji BLOK. Akaša je ono iz čega sva bića proističu i u šta se vraćaju; ona je starija od svih njih – ona je poslednje ishodište. O tome piše i Lajonel Triling u eseju ‘’Osećaj bivstvovanja i doživljaj umetnosti“ u okviru sjajne knjige ISKRENOST i AUTENTIČNOST (Nolit, biblioteka Sazvežđa, 1990).

Ovde  želim da pohvalim sve brojniju signalističku populaciju raznih generacija,  koja se svojim prilozima, kako na teoretskom planu tako i kroz poeziju i vizuelno-poetske radove, zdušno i maštovito uklopa u ideje i intencije neoavangarde. Pritom, posebno me raduje agilnost i maštovitost nove generacije signalista: Jelena Marićević, Miloš Jocić, Oliver Milijić, Snezana Savkić, Viktor Radonjić, Ivan Šterleman…o kojima sam već pisao u prikazu zbornika „Stoleće signalizma.“

Jedna od najubedljivih, ja bih još dodao i najzavodljivijih, floskula o savremenoj umetnosti i novoj umetničkoj praksi je prenaglašena uloga hiperstimulacije svih čula. Niko pritom ne spominje mozak. Srećom nove generacije signalista nisu zavedene takvim aktivnostima mladih naraštaja. Zapravo, čitajući razgovor sa Jelenom Marićević u zborniku MAGIJA SIGNALIZMA bio sam, bez ikakvog preterivanja, zadivljen njenom istrajnom i kreativnom potragom za korenima i prodorima signalizma, i to ne knjiški, nego baš doslovno izvan granica ne neke pregrejane stolice nego i ove drzave: u Zagrebu, u Krakovu…Da je bilo prilika i, verovatno, sredstava potraga bi je odvela i izvan granica ex SFRJ – u Francusku, Nemačku, Englesku, Španiju u Južnu Ameriku, među velikane eksperimentalne poezije. Interesantno mi je i Jelenino interesovanje za novu umetničku praksu bivše Jugoslavije, mada bih ja tu što-šta još dodao, ponešto i oduzeo, od onog što se nabraja kao temelj neoavangarde. Da ne preteram s pričom, rećiću još ovo: nema sumnje, Jelena Marićević je, generacijski, preuzela ulogu znamenitih signalističkih teoretičara poput Živana Živkovića, Milivoja Pavlovića, Slobodana Škerovića…

Viktor Radonjić je, rekao bih, već osvedočeni signalistički pesnik, što je dokazao i pesmama“. Osvajanje nesanice“ i „Sricanjem u naslov“, u kojoj nalazim snažne uticaje nekih „zakletih signalista“. Miloš Jocić, pak, gaji potpuno različit signalistički poetski, i  literarni iskaz, što nadopunjava vizuelnom poezijom. Njegove tviter priče su, takođe, originalne i duhovite, što je za signalizam jako važno.

Poletarci ne prestaju da me iznenadjuju! Prijatno sam iznenadjen, recimo, sjajnim tekstom Snežane Savkić s neobičnim naslovom „Pričajte mi o signal(u)-izm(aj)u!“ Osvrnuvši se na pitanje recepcije kao interakcije Teksta i Recipijenta, kao „razmene energije“ i ponovnog upisivanja kodova u svest čitaoca, ona tekst završava napomenom o autentičnom čitanju signalističke galaksije Miroljuba Todorovića: Tekst koji upija Jezik i Jezik koji upija Tekst. IŠČEKIVANJE – TABULA ROSA – ASPIRACIJA…AVESTA  „O priči i pričanju“::::::::“O signalu i signalizmu“.

Posebno mesto među njima zauzima i Ivan Šterleman koji sprema doktorsku disertaciju ‘’Estetika signalizma’’. U njegovoj poeziji vidimo snažne odbleske Carinog dadaizma, dok u vizuelnoj poeziji i kolažima uočavamo uticaj velikog dadasofa Raula Hausmana.

Osvrt na ovaj sjajan zbornik završiću prikazom radova Olivera Milijića – od kratkih proznih ostvarenja, do poezije i vizuelne poezije, uglavnom sve u furioznom tempu – stakato. U pesmi/eseju MISAO/JEZIK  stoji: „Jezik, metafora misli /Reči, reči, ožiljci omišljavanja /Govorim: okovan, u talogu /na dnu senke pri.misli. /Znakovi umišljeni glasovi preljubnici. /Nemim krikom premisa. se objavljuje. Promisao, to je maina.“

Ovakvom potencijalima mladih signalističkih stvaralaca možemo biti više nego zadovoljni i ohrabreni ne brinući za budućnost ovog našeg neoavangardnog pokreta.

 




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *