LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: PRAZNINA ISPUNJENIH PRAZNIKA

   Samo kad se približe, nastaje opšta panika. Pometnja. Haos. Ispunjavanje prazni(ka) spada u najzamašnije poslove, bez šanse da se ikada okonča. Uvek se nešto ne uradi na vreme. Ne završi do kraja, Obavezno ostane sijaset nezadovolj(e)nih. Danima ispunjavanih, najednom  ispražnjenih. P(o)razno praznih.

   Ipak, dobar je taj zamah i zanos. Ujedinjeni: maska i carevo novo odelo. Vazduh presićen endorfinom i serotoninom, na tone izlučenih. Oseća se u vazduhu. Podatniji od Chanel 5, muskulaturniji nego Boss. Razmahnuto ludilo vijori nad gradom. Bljeska u očima sa zenicama primoranih na strabizam Širokougaonim pogledima. Sa teleskopskom preciznošću. Atonalni smeh sa polomljenih muzičkih lestvica.  Koraci u raskoraku. Sa čizmama od sedam milja, otetih kontroli  Na dementnim letećim ćilimima (neko je zaboravio da im izmeni memoriju preistorije) Uspinjanje uz džinovljeve stabljike pasulja koje propinju do neba ( i spuštaju uz tresak). Na dezorijentisanim pegazima rudimentiranih krila. Sa ciljevima koji izmiču. Uvek ispred. Nadomak. Zastavica koja se nikada spustiti neće.

   Promiču don kihoti, dezdemone, orfeji, euridike, romei, julije, hamleti, ofelije, odiseji, penelope, katarine velike i male, svite ljubavnika, konkubine, dame s kamelijama i bez, lujevi i lujke.     

    Podmiren digestivni trakt, nikada ne može ispuniti srce. Glamurozni izgled, još manje. Očekivani, kao i  pokloni iznenađenja, tek nikako, I to nema veze sa hranom, odećom i obućom, darovanjem, Munjeviti trenutak, zaustavljen, trajno neprolazan, sreće se, srećom, u prolazu. Na bilo kom mestu beloga sveta. Slučajno. U pogledu. U pokretu. U osmehu. U bilo čemu. Ponekad, samo. Veoma retko, ustvari. Sve lepo i čudesno je uglavnom, samo  ponekad i retko kad. Ali ga ima. Nigde zapisano. Nigde naslikano. I blage veze nema sa drugim „imanjima“…

   Sve ostalo je  čista p(r)oza.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *