Senka Vojinović : Petak

Zašto je put do žene tako vijugav i tajan, i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze ga svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu. Šta žene traže?“

Ivo Andrić, Put Alije Đerzeleza

Treba o tome dobro razmisliti… Ući u to hladne glave… Treba joj pokazati da ja znam šta hoću… i da znam šta ona hoće od mene… Da ne misli da sam slab…“ David je, kao i obično, stajao na raskrsnici, kod semafora, na svom „radnom mestu“ i sačekivao mušterije. „Neki loš dan danas za posao… Kud svi toliko žure? Kao fol, svi su zauzeti. Kako da ne. I nikom stakla nisu prljava, svi odlično vide kroz njih. Samo da ne daju dinar. A posle se zakucavaju u bandere i izvrću u jarkove. Ali gospoda imaju er-begove, pa im ništa neće faliti. Sve bih ja to… Samo dvoje danas htelo je da im operem šajbnu. Bedan bakšiš. Kasno sam i došao, trebalo je ranije, nego ova vrućina… Žena je bila baš, baš… Kako me je samo gledala… video sam joj u očima da me želi… He, he, pa još, kad se nagnula da iz tašne na sedištu pored izvadi novac, i to baš kad sam ja bio sa te strane auta… Toliko dubok dekolte ne nosi se slučajno. Naravno da sam piljio, folirantkinja, to je i htela, vraga joj je smetalo. Ko zna šta joj je u glavi kad mi je onako bacila novac, nazvala me manijakom i nagazila gas… Ludača. Nema veze, biće za cigare danas.“ Lepo veče s kraja leta. Polagano se smrkavalo. Nije još bilo vreme da David napusti svoju poziciju. Poneki vozači ne bi tražili njegove usluge, ali bi barem malo popričali sa njim. I to je dobro. Obično su to bili njegovi zemljaci, iz Bosne, slične prošlosti kao i njegove, samo što se njima, eto, posrećilo u životu. Ali, doći će i njegovih pet minuta, uveren je u to. I svima će biti jasno ko je David Petrović, da nije on samo dobroćudni perač stakala sa ćoška, kojeg slabo ko i primećuje da postoji. Saznaće svi ko je on i šta sve može… Tu bi Davidova misao obično zastala jer ni on sam nije bio baš sasvim načisto koji su to njegovi ogromni talenti i moći, to mu je još bilo u magli, u konturama, ali ni trenutka nije sumnjao u istinitost svog predosećanja. Jeste, ima 35 godina i nije još ništa veliko i značajno uradio, pa šta! Nisu ni drugi, osim što se vozikaju u svojim skupim automobilima, ko zna čiji su oni zapravo, i glume kako nešto mnogo važno rade. Zna on da su sve to glumci. Jedina razlika između njih i njega je što on ništa ne glumi, krajnje je pošten i iskren prema sebi i drugima. Transparentan, kako kažu na vestima. Možda je i bolji od svih njih. I dokazaće im to jednom, sigurno. A naročito njima, tim kučkama, što ga izazivaju, a onda prezrivo okreću glavu. David je sa svog ćoška svaki dan promatrao devojke koje su prolazile ulicom. Izdaleka, dok bi stajale sa druge strane, činilo se kako ga dozivaju pogledom. Zatim bi se upalilo zeleno svetlo na semaforu i one bi krenule pravo ka njemu, zanosno njišući kukovima, u tim uskim pantalonama i kratkim suknjicama… On bi, zadržavajući dah od uzbuđenja, uvrtao prljavi sunđer u šakama… A onda – samo bi prošle pored njega, i ne gledajući ga, ili naglo skrećući pogled kad bi se susreo sa njegovim. Dobacio bi im ponešto, ali se nisu osvrtale, samo bi užurbano produžile svojim putem. I sve su imale u rukama te proklete mobilne telefone, sve su kuckale poruke nekome, valjda onome sa kim su pošle da se nađu. Samo što on nikad nije bio taj neko. Njemu nikad niko nije kuckao, niko se nije nalazio sa njim. Doterivale su se, njihale kukovima i davale se uvek nekom drugom. On je mogao jedino da stoji na svom uglu i čeka…

Mrzeo je te gnusne spravice, želeo je da im otme telefone iz ruku i zgnječi ih nogom o asfalt. Zamišljao je kako im svlači odeću, ono malo što je nose, šta svlači – cepa je, uzima ih i urla: „Gledaj me u oči!… Tako… Reci mi da si moja!…“ A one mu se pokoravaju, i u zanosu požude uzvikuju njegovo ime… „Uh, još malo pa će 7, sad će i ona…“ Ubrzo se na kraju ulice pojavila vitka prilika u svetloj haljini. „Ona uvek nosi odeću svetlih boja. Pristojne dužine. Moja devojka. Samo što ona još ne zna za to. Ponekad mi se nasmeši. Ne prevrće očima na mene kao one druge. Čak je i par puta odgovorila na moje pitanje koliko je sati i nije se uvredila kad sam joj rekao da je slatka. Mora da joj se sviđam. Verovatno živi negde u blizini, skoro svako veče viđam je u isto vreme. Vraća se sa posla ili ide na njega. Neuobičajeno vreme. Svakako i neuobičajen posao. Kao i moj. Ona bi me razumela. Ni ona ni ja nismo tipični. Mislim da radi sa decom. Izgleda tako nežno, tako blago. Da sam dete, voleo bih nekog takvog pored sebe. I sad bih voleo. Ali, čini mi se da mi se u poslednje vreme ne osmehuje više kao pre, da i ona malo žuri… Možda ima nekih problema. Pitaću je, ima vremena. Sad mi je dovoljno samo da je vidim. A baš je lepa… Eh, gleda u mobilni… Ma, to je neka drugarica… Ona voli mene… Jednom ću joj prići blizu, sasvim blizu i dodirnuću joj kosu, zapahnuće me njen parfem što sad samo u tragu dopire do mene, osetiću i meku tkaninu njene haljine i toplotu ispod nje… Kasno je. Nikom danas više neće trebati pranje. Idem kući.“ Skupio je svoj „alat“ i odvezao se autobusom broj .. do kuće.

Stanovao je u malom stanu, u suterenu oniže zgrade u radničkom naselju. Imao je 12 godina kada je iz gradića u Bosni, sadašnjoj Federaciji, došao tu sa ocem, majkom i sestrom, kao izbeglica. Primila ih je tetka, majčina sestra, udovica, koja nije imala svoje dece. Kasnije, sestra se udala, tetka i otac umrli, a David je ostao sam sa majkom. Otac, nekad fabrički radnik, po dolasku u Beograd, bavio se svakakvim poslovima da bi ih izdržavao. To ga je na kraju i ubilo, pa ih je rano napustio. Majka je nasledila njegovu malu penziju i od toga su sin i ona nekako uspevali da prežive. Do skoro je celu kuću trezveno držala na svojim rukama, ali odnedavno je počela da pokazuje znake demencije. Komšinice su se podgurkivale kada bi im, uz kafu, stalno raspredala istu priču. „Sve će biti opet dobro, samo kad mi se moj Daša zaposli, oženi i kad počnu unučići da puze po kući… Svi su, pa će i on, što je on gori od drugih!… Došao on iz škole, jednom, i kaže mi: Mama, potukao sam se zbog jedne devojčice! A ja mu kažem, ako, sine, pokaži ti njima ko si, a zbog nje se ne sekiraj, biće devojaka, ih!…“ David se i to veče odmah uvukao u svoju sobu, ne javljajući se majci. Svuda, na ormaru, stolu, po krevetu, patosu, ležali su razbacani stripovi. Svi su bili tu: Zagor Te Nej, Blek Stena, Komandant Mark, Kapetan Miki, Teks Viler, Alan Ford, Fantom… Voleo je da su njegovi junaci uvek oko njega. Kad je kao klinac došao, pobegavši od rata, oni su mu ulivali osećanje sigurnosti, osećanje da će oni večito bdeti nad njim i stvari će biti u redu… Moćni zaštitnici ujedno su bili i njegovi jedini prijatelji. Žurno je otkopčao rajsferšlus… Uskoro ga je preplavio poznati talas topline i olakšanja. Zurio je u plafon, umiren i ispražnjen, dok je krajičkom svesti još lelujao obris svetle haljine… Majka je lupala na vrata: „Dašo, sine, jesi li gladan? Večera ti se hladi na stolu. Što se opet zaključavaš?“ Nije odgovarao. Ubrzo je zaspao.

Mučili su ga stalno isti snovi. U stvari, to i nisu bili snovi, više sećanja. Kuća je gorela, a otac je odvlačio od plamena majku koja je naricala kako više ništa nema. Dim, krici, zapomaganja. U daljini su odjekivali rafali i pucnjava se sve više približavala. Osećao je kako mu strah ledi žile i prikucava ga za zemlju. Noge su mu bile kao od olova i ma kako se trudio, nije mogao da ih pomakne. A trebalo je bežati odatle. Što je najgore, taj strah video je i u očima svih oko njega, pa čak i u očima svog oca, njega, tako smirenog i neustrašivog, koji je uvek znao šta i kako treba da se radi, imao odgovore na sva pitanja i rešenja za sve poteškoće… To ga je još više paralisalo, toliko da nije mogao da diše. Budio se sav mokar od znoja. Ili, stajao je na ulici, a pred njim, u lokvi krvi, pogođen granatom, ležao je Mrki, njegov pas. David ga je gledao kao hipnotisan i nikako nije mogao da se odmakne od prizora tog nekad dragog stvorenja, koje se sad nemoćno prostrlo pred njim, utrobe rasute na asfalt, dok iz njega curi topla crvena tečnost, zagušljivog mirisa, stiže do Davidovih „Adidas“ patika, širi se, plavi celu ulicu…

Par dana ranije, David je nakon „posla“ i večere, procunjao opet po parku, gde se okupljaju one. Obično bi ga zaobilazile ili bi ga njihove gazde terale, očito ne videvši u njemu pouzdanog i pravog klijenta. Ovaj put, začudo, jedna mu je prišla. Punačka, kao i ostale, crnpurasta, sa oblinama koje su vulgarno kipele iz uske majice i helanki. Pogledala ga je podsmešljivo, a potom mu se ponudila. Promucao je da trenutno nema dovoljno novca. „ Pa, ništa, kad budeš imao dovoljno, javi mi se.“ Sledeće večeri ponovo je došao. Tog dana posrećilo mu se da je imao nekoliko mušterija, a i majci je stigla penzija, pa je sa nadom stezao svežanj u džepu. Našao ju je i rekao da je nabavio novac. Promatrala ga je neko vreme sumnjičavo, bez reči, a zatim joj je prišao neki čovek i promrmljao nešto. Malo podalje stajao je jedan debeljko i nervozno se osvrtao. „E, super“, rekla mu je, „ali ja sam sad zauzeta. Dođi sutra. Ne, bolje u petak“. „Da dođem ponovo ovde ili da te čekam na nekom drugom mestu?“, doviknuo joj je dok je odlazila ka debeljku. Zakikotala se. „Da, da, čekaj me… Vidiš onu kuću na početku ulice? Čekaj me tamo ispred… u petak, u 10.“ Kako se petak bližio, David je bivao sve uzbuđeniji. Živeo je u napetom, treperavom iščekivanju. Jeste, nije tako lepa kao one skockane naparfemisane šmizle. Ali, sve su u suštini one iste. Sve. Samo što ga one draže a onda uzmaknu, a ovu će sigurno imati. I to ne samo zato što ima novac u džepu, ne. Ona ga voli. Sama ga je izabrala. I zakazala mu sastanak. Kako bi se drukčije to moglo nazvati? Sa drugima to verovatno radi na brzinu, u njihovom autu ili na klupi, u parku, u nekom šumarku. Viđao je on to, naročito po Košutnjaku, toliko puta. Stajao bi iza žbunja, užagrenim očima pratio netremice zadahtani par, a onda se vraćao kući, u svoju sobu i zaključavao… Ovo je drukčije. Videla je ona koliko je on poseban. Zapravo, možda mu neće ni naplatiti. Morala je to da kaže zbog svog makroa. A kad budu bili nasamo, iza zatvorenih vrata, on će joj pokazati šta i koliko ume… Otkriće joj čitav svet neslućenih zadovoljstava, zaboraviće na sve druge klijente, i gledaće ga sa zahvalnošću i ljubavlju. Samo da dođe taj petak. A opet, on ne sme ničim da pokaže da je ijednog trenutka u njenoj vlasti. To nikako. Uživaće u njoj do maksimuma i potom joj dati do znanja da je to među njima nemoguće. Ipak je ona kurva koja se podaje ljudima za pare. A on je… on je… uostalom, on ima devojku. Sad će samo malo da se zabavi, kao što i zaslužuje.

Tog petka na brzinu je večerao i jedva čuo majku dok mu je govorila za stolom: „Javljala ti se sestra iz Nemačke. Kaže, ne može da pošalje novac ni ovog meseca, muž joj je ostao bez posla. Snaći će se oni. Nije me pitala za tebe, ne znam, valjda je zaboravila, imaju problema…“ Sestra. Već dugo David nije bio ni u kakvom kontaktu sa njom. Majci je povremeno slala neki bedan novac. Ni njima ne cvetaju ruže tamo. Imao je i sestriće, ali ih nikad nije video. Sećao se kakva je bila u detinjstvu. Nekoliko godina starija od njega, svi su govorili da je lepa. Malo je podsećala na sve te devojke koje je viđao na ulici. I ona je bila svirepa prema njemu. Stalno su joj dolazili neki momci i on je virio kroz ključaonicu ili odškrinuta vrata, privučen čudnim zvucima i željom da dokuči šta se tamo dešava. Video je da pušta mladiće da je ljube, dodiruju, zavlače ruke ispod suknje i majice. Neznano zašto, bio je ljut na nju zbog toga, ali ga je sve to i nejasno privlačilo. Kad nije bila u sobi, kopao je po njenim fiokama i mirisao veš i odeću. Odisalo je nekom ganutljivom slatkoćom… Jednom, odlično to pamti, prišunjao joj se dok je ležala u svom krevetu i pravila se da spava. Dobro je znao da se samo pretvara, da je sasvim svesna njegovog prisustva. Otkrio je pokrivač sa nje i nekoliko minuta zaneto posmatrao njeno telo. Belasalo se gotovo neprirodno na jutarnjem suncu, mamilo svojom gipkošću, mekotom, toplinom koju je odavalo… Kao omađijan, krenuo je rukom uz njenu golu nogu, preko kolena, do glatke i čvrste butine, a onda je ona otvorila oči, zlobno se zacerekala i šutnula ga istom nogom. Sav pocrveneo, od besa i srama, izleteo je iz sobe….

Sada, dok je čekao na ugovorenom mestu, to sećanje ga je neprijatno zapljusnulo i stvorilo mu osećaj nelagode u stomaku. „Ovaj put neće biti tako. Sad ja kontrolišem situaciju. Znam šta hoću i to ću i dobiti. A ona će se pokoriti mojoj želji. Sa njom ću ostvariti sve svoje fantazije. Sve što sam oduvek sanjao… Samo, što je tako dugo nema?… Rekla je u 10. Sad je 10 i 20. Dobro, malo kasni. Nešto ju je zadržalo. Ali, sigurno će doći.“ David je stajao ispred ulaza u jednu oronulu zgradu i strpljivo čekao. Povremeno je bacao pogled na park, gde ju je prvi put video, ali nje nije bilo tamo među ostalima. „ Pa da, garant je sa nekim klijentom. A možda danas uopšte nije ni dolazila na „posao“, možda joj je neko kod kuće bolestan, dete moguće, pa ju je to omelo. Zašto ne bi imala dete? Možda je ona sama bolesna… Ima toliko razloga i objašnjenja zašto ovoliko kasni. A zbog mene će sigurno doći.“ Sati su prolazili. David je i dalje čekao. Svetlost uličnih svetiljki već je počinjala da bledi i meša se sa zorom, a on je uporno stajao na istom mestu, kao prikovan. „Doći će ona…Rekla je da hoće. Ako, eto, ne danas, doći će sutra. Ili neki drugi dan. Ali, sigurno će doći…Voli me…kučka!…“




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *