VELIBOR MIHIĆ: RIBA-DEVOJKA IZ ŠIŠKOVOG VIRA

Danas sam iz vode izvukao lepu Ride, tako je ja zovem, Ri od riba i De od devojka, iz Šiškovog vira, a vir je u sokobanjskoj Moravici! Čovek, kad izađe iz kuće, nikad ne zna šta ga čeka. Mene je, eto, zadesila nesvakidašnja sreća: riba-devojka!…

Bilo je, to, nadomak Limun-banje, kako je zovu meštani a nazvanoj Limun po džemperiću žutom kao limun nekog Mije Vidojevića koji je tu nasledio lepo dedino i očevo imanje. Nadimak Limun, dao mu je moj brat u vreme kad su, još, bili deca. Limun-banja je, u stvari, najobičnija divlja banja, divlje kupatilo na travi, mesto gde, jednostavno, vruća voda izvire iz zemlje kao gejzir i sirotinja koja ima nekakve kožne probleme stoji na zemlji i besplatno se kupa; i meštani i gosti sa strane; posle kupanja, koža je meka i glatka kao anđelovo krilo.

Prelazeći preko mosta u Carini, začuo sam oštar ženski jauk, odmah sam pomislio: neko se davi!

I, stvarno, ugledao sam devojačku ruku kako “hvata vazduh” iznad površine Moravice, na mestu zvanom Šiškov vir (Šiškovo pravo ime je Dragi Marković, odavno je pokojni, umro je još u vreme mog detinjstva, a ni ja nisam više mlad).

Samo sam odbacio cipele u zaplivao…

Riba je imala sreće, to jest, devojka!…

Uspeo sam da je, u poslednjem trenutku, spasim… Sirota, mora da se zagrcnula!…

I tek kad sam je izvukao i opružio na obalski pesak, na desnoj obali Moravice, video sam da to nije obična devojka nego riba-devojka, to jest, pola riba – pola devojka, to jest, riba-devojka: devojka gore a riba dole!…

Nisam mogao da poverujem!…

Vreme bajki je odavno prošlo, ako je, ikad, po mom skromnom mišljenju, i postojalo: čovečanstvo voli da izmišlja, ali, izgleda, ne sasvim! Dokaz je moj ulov, da tako grubo kažem jer ovde se, očigledno, nije radilo o pecanju nego o spasavanju golog života iz vira nabujale reke.

Blenuo sam, treptao, nisam mogao da verujem! Osećao sam se kao da sam dobio sedmicu na lotou (pravilnije se kaže: lotu). Gore, sve kako treba, a dole… riba, krljušti, rep… rep i po!…

Još je, zbog borbe za vazduh, bila slaba da nešto kaže, ali, pogledala me je, umilno, što sam joj spasio život, dobro sam razumeo njenu zahvalnost. Možda joj je, kroz glavu (naravno, ne može kroz rep jer glavom se misli!) prošla misao da sam, kao mnogi ribolovci kad nisu zadovoljni veličinom ulova, mogao da je vratim u vodu, ali, ona, ne, samo, što nije bila mala nego, naprotiv, bila je povelika, riba i po, ili, svejedno je, devojka i po, pola je bila devojka… pola riba… kakvo vraćanje! I, sve takve misli su mi…

Pa me je Ride privukla oko vrata, triput me poljubila i onesvestila se!…

Pomislio sam da je, to, zato što se nagutala vode ili mulja ili ko zna zašto, možda i zato što je, igrom slučaja, napustila svoj stalan svet vode i našla se u novom svetu ali svetu zdravog sokobanjskog vazduha, tek, bila je sasvim opuštena kad sam je podigao s peska, pa kući…

Plašio sam se da me neko ne vidi, pomislio bi da sam lud!

Na svu sreću, bilo je rano jutro i nikog nisam sreo ni u gradskom parku gde sam je, na trenutak, spustio da joj zagrejem rep u Šoporu, toploj vodi amama koja je isticala i slobodno tekla kroz park…

– Baš mi je prijalo! – rekla je Ride kad joj se zagrejao rep.

Pa sam nastavio da je nosim na Vrelo, gde sam stanovao s majkom i mlađim bratom.

Majka i brat nisu mogli da progovore ni reč. Jednom da i nas, siromašne hercegovačke izbeglice, ogreje sunce! Do tad smo imali samo dve mačke i pevca, a, gle, sad! Majka je napunila kadu, brat je doneo jastuče na naduvavanje pa smo Ride smestili u vodu. Odmah je zaspala…

– Izgleda kao Božanstvena Garbo! – rekla je majka.

– Mene podseća na Hemingveja i na njegovo roman “Starac i more”! – rekao je brat.

– Malo sutra, ja nisam starac! – rekao sam. – Ali, ako za svoje pisanje ikad dobijem Nobelovu nagradu za književnost, onda ću ti priznati takvo poređenje ali u moju korist: on je, iz ribolova, doneo, u čamcu, samo kostur velike ribe, a ja… a ja…. pogledaj tu lepotu!…

Razmišljao sam, logički: sudeći po onim njenim morskim poljupcima, poticala je iz mora. Znači, ona je, iz Crnog mora, preko Dunava, Morave, Velike i Južne pa Moravice, preko Sokobanjskog mora kod sela-predgrađa Bovan, eto, doplivala i do Šiškovog vira, nesumnjivo joj je cilj bio plaža Župan! Ali, desila joj se neka greška u zamasima, izgubila ritam plivanja, šta li, i, eto, malera, umalo da ne nastrada!…

Spavala je sve do večeri, tačnije, do večere: sarmice od zelja s kiselim mlekom su joj se svidele. Majka joj je dala svoju flanelsku spavaćicu i, tako ušuškana, lepo je izgledala na trosedu. Komšinica Aleksandra Popović, devojačko Vidojević, kad je navratila do majke da joj vrati pozajmljenu šoljicu griza, ništa nije primetila jer je Ridin rep bio ispod ćebeta.

I život se nastavio, smiren, predivan, bajkovit!…

Ali, ne zadugo!…

Ona komšinica Aleksandra, kćer Mije Limuna, otkrila je našu tajnu! Ona je, ipak, videla krajičak Ridinog repa koji je virio ispod ćebeta i razglasila je celoj Sokobanji da mi u kući imamo ribu!…

I čitav naš život se preokrenuo!…

Prvo sam pitao Aleksandru, zašto je, to, učinila.

– Pa, ja sam žena, ne znam da čuvam tajnu!

– Ali, zašto si rekla da je ona riba, kad je ona isto toliko i devojka?!

– Pa, dobro, pogrešila sam, priznajem, ali, kad sam rekla riba, mislila sam na njen rep! On je neobičan, rep, a ne, to, što je i devojka!…

Čudna filozofija. Ali, takvi su Sokobanjci: od uzroka prave posledicu, i obratno (ne obrnuto!)…

I, “krenulo” je (mada ne volim ovaj glagol): Sokobanjci su počeli da nas posećuju, kao da je u pitanju narodni muzej! Kako i ne bi – Boba, Ksenijin, upecao ribu-i-po, samo njen rep vredi… bre!… pola Sokograda, pola Ripaljke, pola Amama, pola Čokalijine pekare, pola Vile “Cace”, pola Kalinovice, pola “Vrela”, pola Trga Mihića, pola restorana “Župan” gde je, kod gospa-Gvozdene, Andrić često nabadao dvaput po pet ćevapa, pola… pola… bre, koliko tih pola ima?!… Mnogo! Bogata je Sokobanja! Ima koliko treba!… Milutinu po polutinu!…

Banjci su je pitali kako joj je.

Ride je odgovarala da se nikad ne bi vratila u Crno more, ali da bi se rado, za vreme godišnjeg odmora, malo probrčkala u Sokobanjskom moru, u selu-predgrađu Bovan *).

Pa je dobila kijavicu. Doktor Šećerko joj je prepisao kapi, a apotekar Sretenović ih izdao dugo zagledajući recept, takav recept nikad nije video: a jasno je zašto!…

Pa je ozdravila, kijavica je bila laka i prolazna…

Zoran Čokalija se dosetio da bi se naša Ride mogla iskoristiti kao banjska atrakcija da varoš privuče što više turista! On je osnovao i “Društvo ljubitelja i simpazitera Ride”, a moja malenkost, to jest, ja kao najbliži Ridi i njenim čarima, izabran sam u Velikoj sali Opštine za doživotnog počasnog predsednika!

Jedna ugledna delegacija, s gospodinom Čokalijom na čelu, otišla je kod našeg duševnog predsednika D. Lukića (Čokalija je Lukića držao u naručju kad je Lukić bio beba!) da izmoli upotrebu opštinske limuzine s kadom-prikolicom za Ride. Odmah je, predsednik, odobrio. Događaj kad je Ride potopila rep u kadi-prikolici i ja je odvezao na Sokobanjsko more, zabeležile su sve novine u Srbiji što je, ubrzo, kad su tu vest prenele i sve druge radio i TV-stanice, privuklo brojne turiste iz Srbije i drugih zemalja u okruženju. Videći kako Ride pokreće učmalu sredinu, sam predsednik je predložio da se za Ride sagradi veliki bazen na Podini, da uživa u plivanju a i svi ostali, ko god hoće, svako je dobrodošao u sokobanjski turistički raj!…

I, zaista, ne prođe mnogo vremena, predsednikova ideja se ostvari: Sokobanja dobi veliki poluolimpijski bazen, veliki akva-park, na diku i ponos kako moje Ride, tako i svih meštana, namernika, banjskih gostiju prelepe Sokobanje, svih ljudi dobre volje! Akva-park je dobio naziv “AKVA-RIDE”… Moja riba-devojka, moje ripče, moja draga Ride, najviše je učinila za razvoj banjskog turizma ovog kraja…

I život se nastavi, porodičan i miran, kako se, samo, poželeti, može…

S Ride živim u srećnom braku…

Naše venčanje, bilo je atrakcija za celu Sokobanju. “Sklopili” smo rep… pardon!… brak, po njenoj želji, u restoranu “Župan”. Vlasnica restorana gospa-Gvozdena, bila nam je kuma. Kao venčan dar, kuma nam je kupila knjigu “Riba na žaru”… i svi su se smejali i znali da je to značilo “na strasti”! Meden mesec, zna se, proveli su u Mihićevom romanu “Hotel Jevropa”, u onoj sobi na uglu, s balkonom, odakle je najlepši pogled na knjaževsku banju! U toj sobi ima jedan krevet, jedan orman, jedna stolica, jedna “Biblija”, jedna srča otpala s gornjeg jedinog prozora, jedna hemijska olovka marke “PILOT SUPER GRIP <F>” zaboravljena (od nekog ranijeg gosta) posle rešavanja ukrštenih reči… e, tu je autor romana jednom spavao i sanjao gosn-Milenkovića s belim rukavicama, prvog vlasnika hotela… kasnije, naziv je promenjen, “Park”, pa “Konak Boni”, itd., ko zna šta će biti; pojavili su se naslednici koji u tranziciji… itd., itb. (bliže!)… vremena dolaze-prolaze… a sećanja ostaju-ostaju da ih se… sećamo… amo… amo… i ovamo i onamo… aj!… aj!…

Ajd, laku noć!…

P. S.

Kad sam se probudio, pročitao sam i ovaj deo priče, mora da sam ga napisao u snu. Deo pre kraja…

Ostali smo, u Sokobanji, sami, moja Ride i ja. Majka je, odavno, umrla, a brat se, odavno, odselio u Beograd…

Život s Ride mi je predivan, a i njen, sa mnom, isto tako, stoput mi je to rekla…

Nažalost, Ride i ja nemamo dece iz razumljivih razloga, ali, to ne umanjuje našu porodičnu sreću. Kad je pitaju kako joj je, ona, spremno, odgovara:

– Lepo! Boba je idealan muž! Sve što zaželim, on mi ispuni! U bajkama, ribe ispunjavaju želje, a u stvarnosti, Boba ih ispunjava meni!

– A šta, najčešće, želite? – upitala ju je, jednom prilikom, poznata sokobanjska novinarka Ljiljana Nikolić.

A Ride je spremno odgovorila:

– Da plivam u toploj vodi, u ženskom bazenu, u turskom Amamu!

I tu želju joj redovno ispunjavam. Dovezem je opštinskom kadom-prikolicom do Amama, u parku, prenesem je, nežno, do ženskog bazena i još nežnije “bacim” u vodu, samo se praćne i smesta počne da uživa, riba je, to!

Ali, dodala je, Ride, na kraju TV-intervjua, i ovo:

– Jedino što mi se ne sviđa, ama ič! (počela je da govori sokobanjski!) je što me – kroz ono malečko pendžerče, s ulicu – špijuniraju – a najviše Dragan Šiško, Boško Kokica i Zoran Čokalija! Ali, nemaju šta da vide, imam, samo, rep!…

Pa se smeje, široko, glasno i radosno, onako velika, lepa i jaka, a glas joj mio, riblji, krljušti joj trepere kao lišće na ozrenskom povetarcu!… gledano s Vrela, iz dvorišta Vile “Cace” gde život, nekad, beše: mlad, veseo i smeo…

__________
*) Ako nekad, leti, dolazeći ili odlazeći iz Sokobanje, primetite na površini Sokobanjskog mora neko komešanje na površini velike i dugačke vode, znajte da je to moja Ride: pliva, uživa i repom vas pozdravlja! U stvari, kaže vam: “Dobro došli, dragi gosti!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.