VELIBOR MIHIĆ: GOSPOĐA STELA

Leticija, na razglednici, piše Sofiji šta mi sve ispadne ispod pera. Otkud ona, to, zna?! Ja, to, čitam u Leticijinom pismu Sofiji. I tamo – i tamo –  u pitanju je sadašnje vreme. „Pišem ti na razglednici“, tako piše u pismu. Šta će ono, tu, utaknuto kao graničnik u knjigu Ekovih priča, ne znam. I otkud to pismo Sofiji mojoj dragoj sestrici od ujaka, tu, a umrla je… ima, već…
Povod ili razlog?…
Stvarno, ispod mog pera… ispod… is…
Dva sveta… Ja pišem-pišem priče… a Leticija gleda-gleda televiziju. U stanju je da…
Stvarno, ispod mog… is…
Oduvek mu se sviđala slatka gospođa Stela, svetla kao puslica, okrugla kao pufna, rasna zanosna plavušica s trećeg sprata (on je stanovao na osmom). Znao je, samo, da je udovica (tako mlada, a već udovica!… ali, život je pun iznenađenja, ne bira ni vreme ni aktere!). Od detinjstva je od svojih ujaka i stričeva slušao priče o vatrenim udovicama, ispadalo je, nekako, da su svi, oni, imali, bar, po jednu! Koliko ujaka i stričeva, toliko udovica!… Što je najgore, svi su, redovno, u dane porodičnog okupljanja kod nekog od rođaka, pričali o tom, i,  to, otvoreno, polušaljivo-poluozbiljno, pred ujnama i strinama!…
Kod gospođe Stele, znao je, i to, dolazio je lepo obučen gospodin, proćelav, s prosedim zaliscima i s tankim naočarima na nosu. Ali, ima, već, dugo kako ga nije s njom video na kapiji ili kod lifta, ko zna da li su, uopšte, još u vezi. Ako nisu, eto prilike za njega, da joj se približi, da, najzad i on… ali…
Ali kako?!…
Slučaj (jedan srpski pisac je napisao „slučaj je najveći komedijant“) mu je išao na ruku: gospođa Stela je pokucala na njegova vrata i odvela ga dole da joj zatvori vodu koja je šikljala ispod kuhinjske sudopere – ventil izleteo, ršum napravio! A pošto je on mašinski inženjer… njega je izabrala… ima potreban alat…
Sredio je kvar za pet minuta, zajedno su ubrzano pokupili vodu koja se razlila po celom stanu, čak lila i niz stepenište u vidu malog slapa… i seli da popiju zaslužnu kafu sa šlagom… Šlag je on ponudio iz svog džepa…
– I, jeste li videli, dragi gospodine Verdi, šta se sve može desiti usamljenoj udovici… jer, na njega, na moju uzdanicu… ma glupo je i pomisliti!… gde bi on!… apsolutno je nemoguće, da… ne mogu računati… Evo, i sad, ko zna kad će se on vratiti! Mari, on… Briga, njega… Ode i bog ga zaboravi!…
„Aha, aha“ – pomisli Verdi – „još je u vezi s onim kućnim prijateljem… šanse su mi umanjene!“
– A sve mu činim, verujte mi, ali on to malo ceni! Takav mu je karakter, površan i nestalan…
– Da, da…
Zapazio je slovo N na zidu…
– Nema ga, ponekad, ni nedelju dana. Jednostavno, nešto ga zadrži, na mene zaboravi… Ponekad mislim da ima ljubavnicu, poznato je da su često takvi, kad zađu u izvesne godine… i kad…
– I kad hoće da vrate prošlu mladost! – upade Verdi osmehnuvši se i sam se čudeći toj svojoj neočekivanoj upadici koja uopšteno govoreći i nije bila na mestu.
– O, iz usta ste mi uzeli reči! – poskoči gospođa Stela i nekako se čudno nasmeši, što naš junak proceni da je voda već počela da ide na njegovu vodenicu.
– Pa pitate li ga, gospođo, direktno?… Hoću reći, ako ga direktno pitate, šta on odgovori na vaše sumnje? Ha-ha!
– On?!… Ne zasmejavajte me, molim vas, dragi komšija, ta on, samo, trepće! Ne bi vam taj… ma lukav je preko svake mere… On misli da ja ništa ne sumnjam, ali, grdno se vara!… Zar se i vama isto ne čini?… Nisam, ja, od juče… a, bogami, koliko vidim i… koliko mogu da smognem hrabrosti i slobodno procenim… niste ni vi!… Kad ste rođeni?
Skoro da nije znao!… Ali, nekako se dozva pameti, iščupa se u poslednji čas…
Ispade da je naš Verdi mlađi od gospođe Stele „samo“ (u redu, možda su navodnici nepotrebni?) osam godina!… Tja, nije, to, neka razlika, ma uopšte ne, ko, još, gleda na razliku „u tom pogledu“!… Ona je starija od njega, ali je, zato, on znatno viši od nje – molim lepo, kompenzira se!…
– A vi, jeste li sami, trenutno? – upita gospođa Stela, upiljivši se u njega kao mačka u žižak.
„Ako se približim tebi“, pomisli, „neću biti!“…
Zapazi njen deholte… dekolte… kako se kaže?… Uglavnom, jasno je na šta je mislio, u stvari, nemoguće ga je ne primetiti, baš miluje muške oči… to jest, pola krije, a pola pokazuje…
– A vi, jeste li sami, trenutno? – ponovi pitanje gospođa Stela i njemu bi krivo što ga opominje, još, može ispasti da ga ona… a, uopšte…
– Jesam, tako je ispalo ili, kako se kaže, „srećno razveden“ – napravi se pametan.
Šta mu je to trebalo?! Proguta „knedlu“…
Razmišljao je o onoj njenoj reči „trenutno“… Ta reč ga je uvek nervirala. Šta, uopšte, znači ta reč? Zašto je, skoro svi, koriste… kad ne znači ništa?!… Na primer, kad voditeljka na televiziji pita nekog pisca „Šta TRENUTNO radite?“… on počne da razglaba od Spartaka do Garibaldija… umesto da joj lepo odbrusi: RAZGOVARAM S VAMA!… Banalno?… Slažem se…
Na zidu neka šara… Kao slo…
Bila je lepa žena. Baš tip-top, ma lik za gledanje! Lice, negovano… stas, sasvim mu odgovara… usne, lepršavo pokretne i sočne, kao rođene za poljupce!… Na vratu ni jedne bore!… Minđušice (što li tepa minđušama, bože, moj!) u obliku zelenih romboida, baš bi takvima voleo da se poigra… Glas… ma sve!…
– Pre pet dana, baš kad sam se spremala da izađem i odem na pijacu, ušao je i skoro me odgurnuo… pa pravo na vodu… Kao da smo u svađi, a nismo, ni glasa!… Nisam stigla ni reč da progovorim, izlete, on, iz stana kao vetar… Ma ima ljubavnicu, sto po sto! – reče gospođa Stela i…
Verdi, odjednom, ma ni na kraju pameti mu nije bilo, ni na pola!… samo što se nije stropoštao sa stolice – dohvatila ga je za ruku i poljubila ga u nadlanicu! POLJUBILA!… Mora da ga je zamenila s nekim svecem, a on, on…
To nikad, ama baš nikad, niti je od kog čuo niti je negde pročitao – a bio je velik i strastven čitač, član, čak, tri čitaonice – da žena, pa, makar, bila i udovica, pa i vatrena kakav ih, često, glas bije, nešto tako učini! Ma, zgrabila ga za ruku kao da je krofna s dže…
Nije povukao ruku, a nije bilo ni potrebe jer mu je ruku gospođa Stela odmah oslobodila. Bogu, hvala… Građanski obzir mu je išao na ruku…
„Možda je osetila da je prekardašila“, pomisli Verdi. „Ali, nije loše, stvari se kreću u moju korist!“
– U stvari, svoju sumnju da on ima nekog, mogu i da potkrepim… Ne direktno, ali indirektno, da, i te kako!… Molim vas, budite ljubazni pa ocenite, sami… Pre mesec dana, došao je podšišan!… PODŠIŠAN! Samo što se nisam onesvestila, mili moj gospodine Verdi!
– Podšišan?!
– Da, i to uredno!… Kao iz žurnala!
– Pa šta?… A ko bi mogao da ga šiša?
– Hm, i ja bih, to, volela da znam… Izgleda da o tom gospodinu još neko vodi računa! Još neko osim mene, da!… Ali ko?!…
„Utoliko bolje“, zaključi naš junak, „više prostora za mene… Što se mene tiče, taj, neko, može da se ošiša i na nularicu, marim, ja!“…
Otkud, ponovo, slovo N na zidu?…
Ponovo je pružila svoje pohlepne ruke da dohvati njegovu nadlanicu (kad su joj ruke tako željne, šta li je, tek, s njenim udovičkim usnama?!)… ali, bio je spreman: na vreme joj je onemogućio taj jevtin i providan „udovički manevar“: prvo ruka – pa glava – pa ode celo telo!… Sve to, u redu, i on je za to, to mu i jest  krajnji cilj, to jest, kao što je sudbina mužjaka bogomoljke – ne, ne može se reći „bogomoljca“, to je, onda, nešto drugo – da bude pojeden!… ali… ali – mora postupno! Korak po korak, prst po prst!… Pa, zaboga, mi smo civilizovani, potomci velikog Dantea, Leopardija, Petrarke… ali, doduše, i Bokača!… BOKAČO!… Čita BOKAČA?!… Ona ga čita… Možda i „trenutno“, ha-ha… Možda u tom grmu leži zec?!…
Seti se one Bokačove priče kad…
Ali ona ga prekide…
– Hoću da vam se dostojno odužim, dragi moj Verdi… Jeste li… jeste li za… jeste li za jedan brz… jeste li za jedan brz KOH OD GRIZA?!…
Kad je to izrekla, govoreći red-po-red… rečenicu-po-rečenicu… a, dok ju je pažljivio slušao ne mogavši da se seti da li je i ako jeste gde je zapazio tu stilsku figuru… oči su joj igrale „kao na zejtinu“, rumen jezičak u toploj usnoj duplji, palacao je… kao zmijski jezik one zmije koja je Evu onako omamila i… i… dabome…
– Pa, može, koh… KOH – i sam se začudi kako tako brzo, lako, obično, kao da mu je to ko zna koji put – pristade…
Nešto se čulo u hodniku, ali gospođa Stela ne obrati na to dužnu pažnju… a on se uplaši i pomisli AH, SAMO DA NIJE ON!… SAMO TO NE!… pa, ovde, već smo kod KOHA…
Ljubazna gospođa Stela mu je dala da muti žumanca, ona je mutila belanca… Zajedno su stavljali griz i BROJALI koliko kašika je potrebno da… i tako redom…
Šta će slovo N na zidu?… Sem ako…
Pa su zagrevali mleko sa šećerom da preliju koh, bez tog koh nije koh, ali nikako nisu mogli da pronađu šipku vanile koju je gospođa Stela htela pošto-poto da stavi u preliv. Čak su…
Začu se zvono na ulaznim vratima, Verdi opet pomisli na NJEGA, ali, prevario se i… zamalo što se nije onesvestio: u stan je ušetala gospođa potpuno ista kao gospođa Stela! Kao jaje jajetu! Držala je u ruci šipku vanile!
– Dole je procurelo, Stela, šta ste to napravili vas dvoje?! – reče ona.
– Dozvolite, Verdi… Ovo je moja sestra bliznakinja, stanuje ispod mene…
Verdi pruži ruku.
– Stela – reče plavuša.
– Kako?!… I vi se zovete Stela?!
– Da, pa mi smo sestre bliznakinje – reče Stela.
Stela se na to samo nasmeja, razumela je zbunjenost gospodina Verdija, pa svako bi se zbu…
Zatvorio je oči… i, kad ih je otvorio… bože!… više nije znao ko je Stela a ko Stela!…
Pa ipak, jedna od njih reče:
– Dragi gospodine Verdi, hoćete li…?
Ne zna šta ga je pitala, ali je sad, bar, znao ko je Stela… a ko Stela…
Koh je uspeo, osećao se zanosan miris one šipke vanile, to ga je vratilo u srećne dane mladosti kad je majka gospodina Verdija još…
Jeli su, utroje, ćeretali udvoje, tj., dvoje-po-dvoje… pa opet utroje, kao da je u pitanju neki ritual koji se mogao predvideti, kao da je za to ćeretanje postojala nekakva partitura… tako je osećao…
– A vi, jeste li sami, trenutno? – reče ona druga Stela koja je ličila na prvu, pravu i…
Gospodin Verdi se ne malo začudi – to isto pitanje mu je postavila i Stela broj 1!… Kako je, to, moguće i, dalje, na šta će, sve, to…
Opet zvuci u hodniku, ne zvono, samo neki zvuci, Verdi nije mogao da odredi, ali su sve troje kao na znak pogledali prema ulaznim vratima koja se, gle!… sama otvoriše i…
– E pa, dragi moj gospodine Verdi – teatralno reče prva gospođa Stela – najzad! On!… ON!…
Verdi pogleda trljajući oči… i vide PSA!… ON je bio PAS!… PAS koji se vratio kući… a čije je odsustvo toliko nerviralo gosp…
Još jednom protrlja oči…
– Šta ti je, Verdi, šta si zapeo s tim trljanjem kapaka… dobićeš konjunk…?
Bio je to glas njegove žene, njegove drage Leticije! LETICIJE!…
A sve ono… dve gospo… pa ventil i kako je vo… pa paaaaas… Ste… i Ste…
Sve to beše, samo, san…
Verdiju se sklapaju kapci i on se brzo okreće… i kreće se prema krevetu… i žuri… ponovo u san. Žuri, žuri da… ponovo na… koji sprat be…?
U tom trenutku, čuje se zvono na Verdijevim vratima i Leticija Verdi polazi da ih otvori…
– O, to si ti, dragi moj!… Otkud ti tako rano?! – pita Leticija Verdija koji stoji pred vratima i koji se, tako izgleda, čudi što mu je vrata otvorila njegova žena. – A zašto si mokar, od čeg si mokar?! – pita ga.
Verdi ništa ne govori. Ide, pravo, prema krevetu… krevet ga vuče… vuče u…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *