Sunčevi zraci provlačili su svoje zlaćane prste kroz bujne krošnje drveća. Svaki listić presijavao se i lagano podrhtavao na svežem povetarcu. Potok je bučno šumio i na svom putu milovao beličaste oblutke koji su se nazirali sa bistrog dna. Miomirisno cveće nadvijalo se nad njim i ogledalo svoje glavice u vodenom zrcalu. Umilni cvrkut ptica mešao se sa šumom potoka i svojim pojem slavio prirodu u njenoj veličanstvenoj lepoti… U daljini se beleo snežni Olimp.
-Opet te kreštave ptičurine! Glava mi puca… Bogovi mora da su bili u transu kad su im dali taj „dar“ pevanja. Kakav dar, to je čist aparat prisile nad onima što bi da iskuliraju nakon žešće dobre noći. Ja im ne otkidam baš na to „pojanje“, ali, uh, glava me otkida… Čini mi se da me i rogovi bole.
Probuđen iz podnevne dremke, takoreći nasilno otrgnut od sna, satir se ozlojeđeno češkao po rogovima i gladio razbarušenu bradicu. Dobra je bila noćas žurka kod Dionisa, vino – nikad bolje. Ono, jeste da ga i sad „radi“, mozak mu je kao samleven i hoće da eksplodira u teškoj, mutnoj lobanji, jedva gleda na oči zakrvavljene od crvenog nektara. Ali ne žali ni trenutka. A tek orgije… One nimfe nisu ga štedele. A ni on njih, he, he. Pa sa po dve odjednom. I to je hteo da proba, što da ne, malo naporno, ali isplati se. Strava trip. I taj Dionis, baš je lafčina. On zna da živi. Bogovski, naravno. Mi koji nismo ta elita moramo da iskoristimo svaki tren. Nema zaustavljanja, nema osvrtanja, stajanja u mestu i gubljenja vremena. Život je jedan i treba ga trošiti do maksimuma. U punoj brzini. Ne treba praštati ničemu što naleti na tom putu. To jest, nijednoj. Kao i svaki satir, bio je slab na lepe nimfe. Kako bi ih spazio dok se odmaraju u senovitom hladu, pletu svoje duge kose, prskaju se na vodi jezera i potoka, oči bi mu se zacaklile i znao je da jedna od njih mora uskoro biti njegova. Nije uvek iz prve dobijao to što je hteo, ali na kraju bi mu popustile. Jeste, lagao ih je, izmišljao, pričao im to što žele da čuju, ali cilj ne bira sredstva. Šta je život satira ako ne bezgranično prepuštanje sladostrasti i svim telesnim uživanjima. Njegov ogromni libido bilo je ono što ga je vodilo, upravljalo, određivalo postupke i davalo im smisao. Sejao je decu, bar za jedno je sigurno znao, ali to su bili samo kolateralni nusproizvodi njegovih čulnih zadovoljstava. Nije ga to ni najmanje sputavalo. Vino, nimfe i ona mirisna trava što bi je palili u slavu bogova a koja bi mu uzvitlala sva čula, pa bi bio još mahnitiji i orniji za provod, bilo je sve za šta je vredelo postojati na ovom svetu. I malo poezije. Satir je od jednog putujućeg aeda spoznao moć stiha, mogućnost da izlije ponešto od svog bića u njegov kalup, da bi sam sebe glorifikovao. Eventualno bi u stihove pretočio i neki mračni momenat, jer bilo je tu i tamo i takvih, i tako ga se oslobodio. Ponekad bi se zapleo u svojim lažima, pa mu je to ostavljalo gadan okus u ustima, i negde u dubini, ali brzo bi se izborio sa to malo unutrašnjeg pakla i zalečivao se u hodu. I šta laži, to je više bila njegova večito raspaljena mašta, ono što bi on želeo da bude, pa je i bivalo, za njega. Bar je prema sebi uvek bio iskren. Drugi su to malo drukčije videli i tumačili, ali on nije mnogo mario za druge, ni za njihove pohvale ni kritike.
-Šta ima, brate moj, vidim, još se nisi oporavio od sinoć. A jesmo se ubili…
U susret mu je prilazio drugi satir, stari poznanik i noćašnji sadrug u bahanalijama. Njega mamurluk nije tako mučio i izgleda da je bio oran za prepričavanje detalja zajedničkog uživanja. No, našeg satira to nije zanimalo, to je sad bilo iza njega, i da mu nije bilo ove glavobolje, već bi bio spreman za novi lov na brza zadovoljstva. A činilo mu se da i ona jenjava, posustaje, pa je ohrabren predložio drugaru šetnju, nadajući se da će ga to dodatno razbistriti. Pokazalo se da je bio u pravu. Kako se dan bližio smiraju, osetio se kao nov, preporođen. Podnosio je nekako torokanje ovog drugog, koji nije zatvarao usta, dok se nisu približili jednoj stenovitoj uvali, odakle je dopirao dobro poznat biserni smeh. Obojicom je prostrujalo nešto kao toplo golicanje. Zaklonjeni žbunjem, prišli su bliže i ugledali uvek očaravajući prizor: nimfe su sedele na razbacanim stenama, ćaskale, pevušile i pljuskale po vodi svojim razgolićenim snežnobelim nogama. Satiri su s naporom savlađivali uzbuđenje koje ih je obuzimalo. Nisu hteli da im otkriju svoje prisustvo, znali su da je to momenat kad bi se, na znak da ih neko posmatra, nimfe raspršile i uskratile im mogućnost bar da ih gledaju u tako opuštenom izdanju. Postojala su neka pravila igre zavođenja i osvajanja, jedan na jedan. Osim u onim, posebnim noćima „manije“. Većinu devojaka su i znali. Dok su ih tako posmatrali iz prikrajka, našem satiru pogled je privukla jedna nimfa koja je stajala podalje od ostalih, osamljeno, povijena nad vodom i sva kao predana iščekivanju nečeg samo njoj saznatljivog. Nije bila naročito lepa kao ostale, imala je neke ogromne oči poput dveju suza koje samo što se nisu otkotrljale. Duga svetla kosa blago je uokvirivala lice na kojem je seta ostavila svoju senku. Obično ga tako nešto nije privlačilo, bežao je od tuge i svoje i tuđe što dalje, ali nekako, ta neobična pojava zaintrigirala je satira.
-Ko li je ona tamo nad vodom, ne sećam se da sam je ranije viđao?
-A, to je Eho. Ona je planinska nimfa, a siđe tako ponekad niže, na vodu. Čudna je, na svoju ruku, jedna od onih što nikome ne daju. Ja bih rekao duševno poremećena sunčica, ako me kapiraš. Kažu da se bila zaljubila u nekog lika Narcisa, pa ju je ovaj otkačio, i otada je još veća lujka. A ima i neki poremećaj govora, ne priča ništa sama, samo ponavlja ono što drugi kažu. Jezivo. Mora da ju je zato taj Narcis i šutnuo, a i nije neka riba, realno. Mada, tek za njega sam čuo da je bio uvrnut, kao zaljubio se u samog sebe, tj. u svoj odraz na vodi i uvenuo od čežnje za sobom. Pazi koji bolesnik moraš da budeš pa da se tako istripuješ! Žešća onanija. Ona valjda i sad pati za njim, i čeka da joj se javi iz vode, šta li. Tuga, brate.
Naš satir nije se baš mnogo „ložio“ na takve tužne životne priče, ali smatrao je da ima žicu za ono drukčije, što odstupa od uobičajenog, tipičnog. I voleo je sve da proba. Tako je i sad proradio u njemu crv neke vrste izazova. Bio je sa toliko nimfi, izazovnih, veselih, raskalašnih, nasmejanih… Kako bi bilo da „proba“ ovu sa, kako ono kažu, „tugom u očima“. Nema on nikakvu nameru da tu žalost odagna iz njih, nije je on tu ni usadio, a i da jeste, svako neka rešava svoje probleme. Niti bi se tu nešto dugo zadržavao. Ali zašto ne bi pokušao, nema šta da izgubi. A kad bi je možda dobio, ko zna sa koliko bi mu se nagomilane a neiživljene strasti prepustila, šta bi mu sve dozvolila kad jednom bude u njegovoj vlasti… Od te pomisli uzburkala mu se i onako vrela krv. Rešio je da joj priđe.
Krenuo je sa uobičajenom taktikom, laskanjem. To kod svih žena prolazi, a valjda je i ova samo žena. Prišao joj je nehajno, jednog predvečerja, dok je kao i obično, sedela zaneta nad vodom.
-Hej, sviđa mi se tvoje držanje. Jesi li sigurna da si nimfa, a ne boginja?
– Boginja… , ponovila je smušena Eho.
– Šta, nisu ti to nikad rekli? Ali svakako su ti rekli da si izrazito lepa.
– Lepa…, opet je odvratila Eho.
„ Au, brate, ovo je baš teži slučaj“, pomislio je satir. „Kako se uopšte priča sa ovom? Mada, nije da je priča sa njom ono što me zanima. Nema veze, ja ću da govorim sve šta mi padne na pamet, pa možda se na nešto i upeca“. I pričao joj je, ne očekujući odgovor, o sebi, o onom što ga ponekad muči, o „opijenosti njenom lepotom“, čak joj je deklamovao i svoje stihove. I dopalo mu se da ga neko tako nemo i pomno sluša, gledajući ga tim velikim očima, reklo bi se sa razumevanjem i odobravanjem. Iako i dalje nepoverljivo i uplašeno. To ga je donekle ljutilo, nije imao strpljenja ni vremena da radi na njenoj naklonosti i poverenju, ionako su mu bili nužni samo za jednokratnu upotrebu. Ipak, nadao se da će se uskoro opustiti.
A Eho? Najpre je bila začuđena i nije joj bilo jasno šta taj stranac hoće od nje. Suviše dugo zabavljena svojim bolom, utonula u njega i odvojena njime od sveta kao nevidljivom koprenom, skoro da nije bila svesna postojanja drugih ljudi, a kamoli voljna da dođe u dodir sa njima. I odjednom, ovaj satir skačka s noge na nogu ispred nje i govori joj nekakve besmislice. Bio je smešan u poređenju sa njenim Narcisom. No, malo pomalo, počelo je da joj godi to što čuje. Kao kad suva zemlja halapljivo upija i retke kišne kapi. Narcis joj nikad nije poklonio ni trunku svoje pažnje, uvek ju je samo gonio od sebe. A onda je počela pažljivije da sluša satirove stihove. Nisu bili nešto dubokoumni, pa ni smisleni, ali nazrela je u njima trag onoga što je boravilo duboko u njoj, što se izlivalo kroz čitavo njeno biće da bi se zadržalo i okamenilo u očima. Onu istu tugu i usamljenost. Tako joj se bar učinilo. To je ono u šta je jedino poverovala.
Satir je već bio na ivici. Otvoreno joj je govorio o svojoj želji, ali Eho na to nije reagovala. Borio se sa sobom da odglumi i dalje finoću, uzdržavajući se da kaže i pokaže šta stvarno misli. Na kraju krajeva, nije želeo ništa na silu, to nije bio njegov manir, poenta i prava slast pobede bila je u tome da se ona sama preda. No, kako je to popuštanje teklo jako sporo, satir je počeo da gubi interesovanje. Vrhunac strasti već ga je prošao, a druge nimfe mamile su ga svojim nedvosmisleno pozivajućim osmesima. Mnogo lakši plen. Nije ni primetio koliko je postao bitan za Eho, koliko su njegove reči postale morfijum za njen konstantan bol. Kad je konačno pružila ruke prema njemu, on je već odlazio svojim putem, više se i ne osvrnuvši. Eho je najpre bila u čudu, pogođena tim novim odbacivanjem, koje je produbilo staru ranu. Naposletku je shvatila: i satir, i Narcis, sve su to samo razna lica jednog istog bića, onog za kojim stalno pruža ruke u očajnoj nadi, tražeći nežnost i bliskost, a koje joj uvek izmiče, ne dajući joj ništa od sebe i ostavljajući joj samo svest o suštinskoj samoći. Povukla se duboko u planine, nije više silazila ni na vodu da zamišlja Narcisov odraz na njoj. Prestala je i da sanja. Retki putnici namernici, doduše, kažu da se kroz planinu može još čuti njen glas.
A satir? Drži se i dalje Dionisa, opojnih vina i trava, lovi nimfe, peva, laže, tj. mašta. Živi doslednim satirskim životom, kako drukčije, tako su ga bogovi stvorili. Nema više želje za eksperimentima poput onog sa Eho, a hvala nebu, na takve nimfe on i ne nailazi često na svojim putevima. I nema posustajanja. A odmoriće se – samo kad ga ne bude bilo.