„Sto godina iščekivanja“ rediteljke Ivane Pavlović na 10. Jubilarnom Beldocs-u

Sa Ivanom Pavlović razgovarala: Nastasja Katić

Dokumentarni film o izgradnji pruge Valjevo – Loznica, istovremeno govori ne samo o samoj izgradnji, nego i o istoriji bivše Jugoslavije i našeg naroda. Sama priča počinje 1886. godine kada je pokrenuta inicijativa za izgradnju pruge, i nije završena do danas. Rad na pruzi je četiri puta obustavljen zbog početka ratova, te je zbog verovanja da je nagovestila četiri rata ova pruga poznatija kao ,,ratna”.

Mlada rediteljka Ivana Pavlović, skrenula je pažnju, kako na nedovršenu prugu, tako i  na sve počete i nedovršene radove u našoj zemlji. Sa ovom stogodišnjom temom, gledaoci će imati priliku da se upoznaju 9. maja u 19 časova, u dvorani Kulturnog centra Beograda.

Dokumentarnu priču o čuvenoj “ratnoj” pruzi, spremili ste za svoj master rad na Fakultetu političkih nauka.  Šta Vas je podstaklo da o ovoj priči snimite film?

To što sam iz Osečine, varošice između Valjeva i Loznice, nametnulo je da od malena odlazeći u jedan od ta dva grada prolazim pored ostataka gradnje pruge i interesujem se za njenu sudbinu. Pored toga, moj deda se stalno trudio da mi prenese svedočanstva vezana za naš kraj, pa su se među njima našla i ona koja su se direktno ili indirektno ticala same pruge. Tako sam još kao mala slušala priče o njenoj istoriji koja je počela davne 1886. godine, ali i osećala prisustvo straha kod svog dede pred početak intenzivirane gradnje pruge 1998. godine. Ljudi iz našeg kraja zaista veruju da je ova pruga ukleta jer su njenu gradnju prekinula četiri rata, mada ratovi nisu uvek i isključivo bili krivci za njenu ovakvu sudbinu. Interesantno je da sam kao član Kulturno umetničkog društva Osečina učestvovala tada kao desetogodišnjakinja na ceremoniji prilikom probijanja tunela Trifković koji je bio najteži objekat na samoj pruzi. Sve to se spojilo 2013. godine kada sam upisala master studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i dobila zadatak da napišem sinopsis za jednu novinarsku dokumentarnu formu u elektronskim medijima. U tom trenutku se aktuelizovalo pitanje gradnje pruge od Valjeva do Loznice u kontekstu ruskog kredita, ubrzo je novac sa ove pruge preusmeren na drugu deonicu te se stvorio aktuelan povod za pokretanje priče o sudbini ove pruge koja prati sudbinu našeg naroda. Tada je sinopsis za dokumentarnu reportažu bio dobro ocenjen i odmah sam donela odluku da ću snimiti dokumentarni film te sam ubrzo počela sa istraživanjem.

Da li je snimanje ovog filma bilo puko ispunjavanje potrebe za temom za master rad, ili je nešto čime biste mogli ubuduće da se bavite?

Prvobitan cilj filma je bio master rad, ali mi je drago da je nadmašen i to mi daje vetar u leđa za dalje projekte.

Osim istorijskog pregleda razvoja trase pruge, kojim se još temama ovaj film bavi?

Film se uporedo sa centralnom temom sudbine pruge bavi sudbinom naše zemlje i srpskog naroda, donekle kao gubitnika. Posredno se bavi i poslednjom Omladinskom radnom akcijom, štrajkom građevinskih radnika, političkim prilikama kroz istoriju i njihovim uticajima na prugu, ruskim kreditom…

Koliko dugo je trajalo istraživanje, i da li ste imali poteškoća prilikom intervjuisanja meštana?

Istraživanje je trajalo godinu i po dana, a prikupljeno je zaista mnogo arhivskog materijala Arhiva Srbije, Saobraćajnog instituta CIP, Muzeja železnice, Jugoslovenske kinoteke, Vojnog muzeja, RTS-a, Bete, Politike, Istorijskog arhiva Valjevo, Centar filma, Filmskih novosti… Sada smatram da je film mogao kraće da traje, ali mi je zaista bilo teško da pored gomile odbačenog materijala još nešto na kraju izbacim. Intervjuisanje meštana mi nije predstavljalo problem, naprotiv. U tome sam najviše uzivala! Njihova svedočanstva, percepcija stvari vezanih za prugu i u vezi sa prugom daju filmu draž i film bi bez toga ostao bez ugla gledanja koji je možda i najznačajniji za celu ovu priču.

Pretpostavljamo da ste prilikom istraživanja došli do interesantnih istorijskih podataka. Da li su neki od njih, do realizacije filma, bili neobjavljeni?

Mali broj ljudi je pre filma znao da je pruga od Valjeva ka Loznici, tačnije od Valjeva do sela Valjevska Kamenica postojala za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu. To je bila pruga najužeg koloseka koju je najpre gradila srpska vojska za svoje potrebe, a potom i neprijateljska vojska, a služila je za prevoz hrane, stoke, ali i ljudi. Takođe, poznato je da je kaznena ekspedicija u Valjevskoj Kamenici streljala radnike koji su učestvovali u izgradnji pruge, ali se nije znalo da je jedan od streljanih i potomak našeg pesnika Branka Ćopića. To je Jovan Ćopić čiji se spomenik danas nalazi u dvorištvu crkve u Kamenici.

Koja mesta ste izabrali za snimanje rekonstrukcije istorijskih događaja?

Četiri rekonstrukcije snimljene su u donekle autentičnom prostoru enterijera Narodnog muzeja Valjevo, partetrnom prostoru Višeg suda u Valjevu i dvorištu Istorijskog arhiva Valjevo i prava su osveženja za sam film.

Koja je poruka ovog filma? (Mislite li da će film probuditi svest o, i skrenuti pažnju, na sve nedovršene projekte u Srbiji?)

Najsnažnija je svakako da smo kao narod već dugo u iščekivanju svega što donosi boljitak, da smo mnogo stvari koje ka tome vode već započeli, ali i da nam nedostaje ona sloga, odlučnost i volja koja je postojala pre sto godina te da bismo mogli da se ugledamo na primere iz istorije koji postoje i koji su primenljivi.

Koje je Vaše najinteresantnije iskustvo sa snimanja filma?

Najinteresantnije mi je to što sam uspela da budem dovoljno hrabra, nepristrasna i uporna da završim ovaj projekat koji je trajao skoro tri godine na način na koji sam zamislila, ali i naučila da kažem ,,Dosta je!”.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *