Čedomir Janičić: Izvan fokusa

Pravim se da uživam dok slušam džez. Melodija dosadno odskače sinkopama, instrumenti se smenjuju varijacijama na osnovnu temu, ni radosna ni tužna, emocionalno i intelektualno neutralna, slepa kao zid u čekaonici…

Otpijam gutljaje burbona kog takođe ne volim, sedim u klubu u kom sam sada prvi put, škiljim u polutami prema ulazu odakle bi svaki čas trebalo da se pojavi Jasna.

Sveća gori nasred okruglog stola kao živa osovina i ona jedina, ometana nekom nedođijskom promajom, ima potrebu da mi nešto govori.

Žao mi je, ne razumem te, kao što ne razumem ni džez.

U klubu je pusto, jedan par se drži za ruke, ćutke gledaju jedno u drugo preko svoje sveće koju su sklonili u stranu. Lica svetački postojano sijaju. Njihova sveća ćuti.

Klub miriše na skaj i osveživač prostora, kao u kolima.

Jasna napokon ulazi. Već je počelo je da mi se povraća od burbona. Bez osmeha i reči pozdrava sedne, tašnu je prvo tresnula o sto, mantil prebacila preko slobodne stolice premda je avetinjski konobar upozorio da je promašila garderobu. Ne obraća pažnju na njega.

Zuri u mene najnepodnošljivijim pogledom za kog je sposobna. Bez ikakvog uspeha, ja sam na svom terenu, ona je u svemu ovom prvi put. Takve poglede doručkujem.

– Zdravo, Jasna- kažem i ne ustajem, čak ni ne pokušavam.

– Uh….- Jasna propušta svoj intro. Videlo se da je spremila nešto ali da je moja neotesanost bila previše za nju. Lak plen. Uvek je bila lak plen.

– Imaš li novac- pitam ne gledajući u nju.

Primičem čašu iako mi je muka od samog mirisa pića.

– Mogu li da naručim nešto?- pita me sa nečim gorkim u glasu.

Džez vergla, mrak je nešto na šta njene oči moraju tek da se priviknu.

Imam mnogo prednosti u ovom džez-ćumezu..

Klimnem neodređeno, ona naručuje šveps tonik-voter. Konobar odlazi, džez prestaje, u pauzi čujem kako mi krvotok čudno šumi kao da kola u pogrešnom smeru. Kao da je do sada kolao kako treba…

– Kako da znam da ipak nećeš zloupotrebiti te snimke? Šta ja, zapravo, plaćam večeras?

Gledala me je umorno, odavde sam osećao postepeni proboj arome njenog znoja ispod već odavno stavljenog parfema. Jutro pod tušem davno je prošlo. Kosa joj je još bila korektno slepljena u dva ravna, zaleđena talasa, tako nešto je bilo u modi kod poslovnih žena, viđao sam tu frizuru na televiziji kod predsednica, premijerki i, uopšte, žena sa viškom moći. Skupa, diskretna šminka isticala je njene krupne isplakane oči i usta oko kojih se nevidljivo rojio uporni mikroskopski svet bora.

Jasna od četrdeset i sedam leta.

Vrat skriven ispod visoke kragne poslovnog blejzera, ruke iskusno stalno u pokretu neuhvatljive za oštar pogled pogađača ženskih godina.

– Plaćaš me jer imam dokaz da se viđaš s muškarcem koji nije tvoj suprug. Taj dokaz mogu pokazati njemu ili bilo kom drugom, a tebi zbog toga ne bi bilo svejedno. Plaćaš me kako bi izbegla po tebe katastrofalne nesporazume. Garancije nisu nikakve, ne samo zbog prirode digitalnog snimka, već zbog moći koju imam nad tobom i koja raste tim više što je taj dokaz tebi samoj bitniji. Ovde smo da zajedno pronađemo način kako da me sprečimo da….

– Mogla bih da te ubijem-promuklo je šapnula.

Malo sam zastao. Imam običaj da, ako me prekinu, nastavim započetu rečenicu i to po svaku cenu. Nema mnogo onih koji trpe tu moju osobinu.

– …sprečimo da odem do tvog Nemanje i sve mu pokažem. Što se tiče ubijanja, to je rizik kao i svaki drugi, ko mi garantuje da me i Nemanja ne bi ubio? Međutim, to ti ne bih savetovao, bezbroj mogućnosti služe mi da taj snimak ode na milijardu adresa ako mi se bilo šta neprijatno dogodi. Čak i ako je u pitanju nesrećni slučaj. Zato moramo biti brzi. Ti meni novac, a ja tebi moje ćutanje.

Jasna iz školskih dana. Posmatrao sam je otpozadi dvanaest godina, iz poslednje klupe, njen poni rep, svež, čist vrat i male ušne školjke, otpozadi nikada nije porasla, od napred je, zato, starila kao slika Dorijana Greja…

Pružio sam joj preko stola svoj mobilni telefon. Scene su je iznenadile, izgledalo je da će se onesvestiti.

– Pa kako…-samo je istisnula malo vazduha umesto glasa.

Znam šta je htela da kaže. Začudila je moja pribranost tokom snimanja, detaljne, znalački uhvaćene sekvence ljubavne igre sa tim mladim studentom. Svlačenje, duga predigra, postepeno uvođenje u čin, menjanje ritma, poza, uglova snimanja… Mogao sam da im priđem sasvim blizu, ne bi me primetili. Toliko je sebična pažnja ljubavnika.

-Pojačaj zvuk ako hoćeš- rekao sam joj.

Pogledala me je ovaj put sa neskrivenim bolom.

Zvuci su bili umereni: uzbuđeni uzdisaji, laki jecaji, na kraju gugutanje, tepanje, kikotanje…

Nemanja je politički superstar. Poslednji izbori su ga lansirali u orbitu. Imao je hrabrosti da ne uleti odmah u tranzicionu trku. Govorio je da je to talog koji mora da se procedi i koji ne vredi ništa, jednokratni pajaci bez mašte i znanja. Bio je predstavnik tihe većine, sredovečnih konzervativnih profesionalaca koji su prespavali devedesete. Sada je sve odneo, kao u džek-potu.

Slikali su se, nedavno, za jedan magazin: Nemanja, Jasna, Mina, njihova jedanaestogodišnja kćer mezimica, i zlatni retriver Brendi. Svi su se smešili istim smeškom.

Jasna je okretala u ruci moj mobilni telefon. Imala je potrebu i da polako protrlja čelo. Ništa joj nije padalo na pamet, videlo se. Najzad je spustila telefon na sto i upitala:

-Koliko? I uopšte, kako to ide… Hoćeš li me zauvek ovako ucenjivati?

-Deset hiljada evra, a za dalje ne znam… Moraš priznati da je snimak odličan i da bi mnogi protivnici tvog muža, a i tvoji, nisi ni ti bez uticaja, platili i više…

-Može li nešto u naturi-upitala me je lukavim glasom. Dobila bi na vremenu, vreme joj je sada najpotrebnije…

-Jasna, pobogu…-rekoh i napravih se uvređen.

Živeli su u nasleđenoj lepoj spratnici u rezidencijalnom delu grada, tamo gde se nije zapatio zadah siromaštva. Kola su otplatili još odavno, devojčica je bila još daleko od studija, dakle, mogli su malo i da se stisnu.

Jasna, Jasna, kad bi samo znala koliko vodim računa o tebi…

Pratio sam je, pisao joj tajne poruke još u školi…. Kada je otišla na faks, često sam dolazio u Beograd samo da je vidim makar izdaleka. Posle je malo potonula, malo se prodroljila, posrnula. Takvo je bilo vreme. Išla mi je na živce sa svojim istomišljenicama sa kojima je bančila, polusvetom muškim i ženskim koji ju je vukao u krevet, nazovi umetnicima, glumcima i saksofonistima, očajanjem dok se tresla u sumorna jutra sama na ulici…

Jasna, ja ti nikada nisam prišao, stidljiv sam, ali o tebi sve znam. Ja sam ti, na neki glup način, nabacio Nemanju. Godišnjica mature, šetnja po gradu, njegov zgromljeni mediokritetski mozak… Ko je sve to sredio, Jasna? Tvoj anđeo, razume se…

Džez je ponovo krenuo podmuklom zmijom klarineta. Jasna je još čekala, računala u sebi, kredit, kako da sve sakrije od Nemanje, sinapse su joj bile usporene, već je teško prebacivala iz jedne brzine u drugu, naizmenične navike lošeg i dobrog života.

Bacila je dva-tri brza pogleda na mobilni telefon. Učinilo mi se da se nasmešila. Telo studenta… Lepo, lepo telo njenog studenta. Šta sve trpi zbog tog malog Narcisa…

Naručih još jedan burbon. Tapkao sam prstima na nemogući ritam te pretenciozne dosadne muzike i čekao da se pribere. Celog života čekam da se pribere..!

Priberi se, Jasna!!!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *