Senka Vojinović: Timor

Dečak se igrao sam na dvorištu, na uskoj betonskoj stazi što je vodila od kuće do kapije, sa obe strane oivičenoj niskim zelenim rastinjem. Bilo je tu hortenzija, božura, živice i tek zasađenih borića. Malo dalje od nizova žbunja uzdizalo se moćno visoko drveće i dvorištu davalo izgled nečega između šume i parka. Igra se zvala „zadrži svetlost“. Bio je jedan od onih prolećnih dana kad oblaci prelaze preko neba i na svom putu svaki čas zaklanjaju sunce, što se ogledalo u smeni svetlosti i senke u pravilnim vremenskim razmacima. Tu smenu dečak je najbolje pratio upravo na stazi od betona, jer se na njoj najjasnije očitavala. Odjednom, naglo bi se prosulo blještavilo preko nje, okolno zelenilo dobilo bi živopisniju, jaču nijansu, sve bi postalo jarko i veselo i činilo se da je tako uvek bilo i da će uvek i biti. Dečak je znao za promenu koja će za par časaka uslediti, ali iz sveg srca želeo je da to što zna nema nikakav značaj i da se trenutak svetlosti protegne u beskraj, ili da ga bar nekako zadrži što je moguće duže. Ali, svetlo bi opet ugasnulo, zelenilo počelo da tamni, i preko staze bi se ponovo prelila duboka i teška senka. Tako na svakih par minuta. Iščekivanje sunca, nada da će ostati, pa razočarenje. Mali se pitao kako njegova silna želja nema nikakvog uticaja na tok stvari. Boje i sjaj tako su lepi, a senka mračna i tužna, pa ipak, izgledalo je da odnosi pobedu i sve se duže zadržava na stazi, a osunčani trenuci sve kraće traju, što je nagoveštavalo i kraj igre. Nije hteo da prizna poraz. Možda je On kriv za sve, On koji ga podmuklo vreba svakog dana, koji je i sad tu negde, sakriven u nekom najmračnijem kutu i odatle diriguje i ovom igrom, šalje mrsku tamu. Ništi svaku radost. On ne voli kad je dečak veseo, svaki put kad se nasmeje, preplavi ga strašnim osećajem da će se desiti nešto loše i da će taj smeh morati biti kažnjen, plaćen suzama. „Ne smej se toliko, plakaćeš“, zloslutno bi odjeknulo u dečaku i osmeh bi utrnuo na usnama, praćen osećanjem krivice i strepnje. I ne samo tad. Kad god hoće nešto zanimljivo da uradi, ispita, krene malo dalje od kuće, javi se taj zlokoban opominjući glas i ledi svaki naum i pokret. Kao da je bio svuda i pratio sve svojim zlim svevidećim okom. Dečak je znao da je On u stvari zarobljen, da čami iza nekih teških rešetaka, ali je Njegov pogled moćan i dah leden i snažno struji ka mališi, koji ne može da im se odupre ni pobegne od njih. Noću, u svojoj sobi, kada se ugase svetla, osećao ih je na licu i vratu i dublje navlačio pokrivač. To Njegovo zlo prisustvo najjače je zračilo oko tri stepenika koja su vodila u staru kuću. Pratilo je dečaka i kroz san. A skoro svake noći sanjao je isti: kako stoji na vrhu tih stepenica, sa užasnim osećanjem teskobe i neodređene bojazni, a onda se površina gde stoji izmiče ispod nogu, koje kao da klize i opasno i nezadrživo približavaju se ivici i neminovnom sunovratu. I zatim pada, pada, dugo, sa osećanjem sličnim onom golicavom, kad se ljuljaš na ljuljašci zatvorenih očiju, mešavinom straha i konačnog prepuštanja, i uvek se probudi pre no što dotakne dno. Nikad nije saznao šta se dešava na samom kraju tog puta jeze, gde ga po svoj prilici čeka On, da ga najzad ščepa u svoj nemilosrdni zagrljaj. Na svetlosti jave, dečak mu se migoljio, izmicao, odupirao svojim slabašnim telom od pet godina.

***

Stajao je ispred ogledala i posmatrao svoj odraz. Lice s druge strane čudno je zurilo u njega i poslušno ponavljalo svaki pokret oka i micaj usana. Tim kretnjama hteo je da strese mrtvačku ukočenost koju je nazirao ispod kapaka i beline kože. Strujala mu je odnekud, izvirala iznutra, i sad je pokušavao da i misao i sliku razveje sa lica naizgled besmislenom mimikom. Nesiguran da li je u tome uspeo, izašao je iz kupatila. Imao je 20 godina, student druge godine filozofije. Drugovi su ga u šali zvali „svetac“, zbog njegovog uvek uzdržanog i bezmalo neporočnog vladanja. Nije se ljutio zbog svog nadimka, mada ga je on u sebi često menjao u „demon“. Kako bi Sokrat rekao, „daimonion“. Nije znao ni u kojoj meri bi mogao svoje unutrašnje biće da izjednači sa stalnom prisutnosti jedne tamne a moćne sile, koja je diktirala njegove postupke. Pitao se kako izgleda život na terenu apsolutne slobode od te sputavajuće rigidne vlasti. Nije davao oduška sebi ničemu u čemu su njegovi drugovi obilato uživali, i to ne po svojoj volji već po snazi tog neumoljivog restriktivnog nagona iznutra, čijeg je njegovo telo bilo zarobljenik. Osećao je da se mora nekad i nekako odupreti sili koja ga melje i satire, pritiska mu grudi, krati dah i pretvara u tempiranu bombu. „Kako to da svi sve mogu, samo ja ne mogu ništa i nikad?“ Osim da uči, radi i razmišlja. U tome je, bez sumnje, prednjačio nad svojim drugovima. Ali to mu nije davalo nikakvu satisfakciju. Želeo je da bude manje pametan, manje uspešan u obavljanju zadataka, a više kao ostali. Znao je da je odavno vreme da bude sa nekom ženom. Ideja o ženskom telu i užitku koje ono pruža nije mu bila mrska, ali nije ga privlačila nijedna devojka iz njegovog okruženja, nijedna stvarna, od krvi i mesa. Po slušaonicama se pronosio uzbudljivi šapat da je jedna asistentkinja „slaba“ na mlađe kolege i da, onima koji su joj naročito simpatični, rado izlazi u susret po pitanju inicijacije u svet neslućenih zadovoljstava tela. On nije znao da li je ispod tih glasina nepravedna izmišljotina studenata lako zapaljive mašte ili možda istina; na njenim vežbama bio je jednako uspešan kao i na ostalim, brzo ga je izdvojila među drugima i često prozivala i pohvaljivala, što je bilo uobičajena stvar za mladića. Ali, nakon što je trač dopro do njega, i nehotice počeo je da je posmatra na časovima. U srednjim tridesetim, pribranog i samouverenog izgleda, naoko više ispunjena odjekom nekih svojih nesaznatljivih misli nego svešću o dešavanjima na vežbama, mada uvek u toku, ta žena nije odisala putenošću koja zrači i sažiže oko sebe. Ako ju je i imala, bila je skrivena negde dublje, dalje od površnog pogleda. Dok je redovno hvatao beleške, mladića se u jednom momentu najpre kosnuo njen glas. Dubok, mek, a jednostavan i pitak kao voda. Nikad do tada na njega nije obratio pažnju. A onda je podigao glavu i po prvi put susreo se jasno sa njenim očima. Učinilo mu se da je nešto zaiskrilo u njima, kao žeravica, da bi se brzo sakrilo ispod senki dugih trepavica. To ga je još više zaintrigiralo. Ubrzo nije mogao da ne prizna sebi da je posmatra sa dubokim i toplim uživanjem koje mu se razliva po telu. Još je revnosnije obavljao zadatke, jurio na njene vežbe i očajnički vrebao bilo kakav signal od nje da je on taj, da ga je odabrala. Ali ništa se naročito nije dešavalo, vežbe su tekle uobičajeno, postavljala mu je pitanja i odobravala odgovore tonom istim kao i uvek, nijedna nijansa u glasu ili grimasa na licu nisu odražavale skriveno značenje i željno očekivani poziv. To je već počinjalo da ga muči na javi, a nastavljalo se i u snovima. Sav u neprestanom grozničavom iščekivanju, osećao se kao da kopni od neke teške a nevidljive bolesti, koja ga slama i crpi. Jednog tmurnog popodneva po završetku predavanja, izlazio je sa fakulteta. Hladan vetar ošinuo ga je po licu i poprskao sa nekoliko kapljica kiše. Mašio se za kišobran i shvatio da ga je ostavio unutra. Krenuo je nazad i na putu do slušaonice, u auli, u dnu stepenica, stajala je ona. Poput priviđenja, izašlog iz njegovih snova, da ga muči svojom demonskom snagom. Zastao je kao ukopan. Ona se pozdravila sa osobom sa kojom je razgovarala, i na njegovo zaprepašćenje, uputila se ravno njemu. Na čudno ispražnjenom hodniku nije bilo nikoga osim njih dvoje. „M…“, obratila mu se po prezimenu, „nešto si mi mnogo rasejan ovih dana. Tačno ti odgovaraš, kao i inače, ali kao da su ti misli negde drugde. Pitam se gde“. Učinilo mu se da ga vragolasto posmatra, ona žeravica u oku iskrila je skoro zaslepljujućim sjajem. Hipnotišućim. Neka mirišljava mekota i slatkasta toplina izbijale su iz nje, neodoljivo se širile i ispunjavale čitav prostor. I vazduh. Hteo je da odgovori nešto, ali usta su mu se osušila i jezik zalepio za nepca. Iznenada, prišla mu je sasvim blizu i šapnula na uvo: „Ako želiš da se igraš, svrati kod mene večeras. Moja adresa je…“ Osetio je njen dah na licu. Krv mu se sjurila u obraze. Sav se spleo. Reči koje je čuo odjekivale su mu u ušima i parale mozak. U grudima je ludački tuklo. Toliko je čekao taj trenutak, a sad se konačno i desio… Ali, tek što ga je obuzela euforija, laka senka prešla je preko polja svetlosti na nebeskim visinama na koje se neočekivano uzneo, i sjaj kao da je počinjao da bledi… zazeblo mu je oko srca… Odnekud, iz dubina, javljao se pritajeni zlokobni glas, nešto podmuklo i mračno pomaljalo je svoju mrsku glavu. Preplavio ga je poznati talas straha. Slutnja da će se nešto užasno dogoditi. Tupo je zurio u pod aule, ne mogavši da se makne s mesta, dok se ona već udaljavala i nestajala kroz teška dvokrilna vrata, u kišno i tmurno predvečerje. Tako je ostao dugo, dok se nije prenuo, u čudu kako se i zašto tu zatekao. Onda se setio kišobrana, ustrčao po njega uz stepenice, još brže sleteo dole i zaglavio na vrata. To veče proveo je kao u bunilu, nije ništa ni čuo ni video oko sebe, na brzinu se istuširao i presvukao i već je, kao bez duše, trčao ulicom, u potrazi za adresom koja mu je i dalje odzvanjala u ušima. Istovremeno sa uzbuđenjem, kočilo mu je udove ono osećanje straha, ali čvrsto je odlučio da mu ne popusti, da ga ne sluša, da ga nadvlada bar jednom u životu. Ovaj put se neće predati, neće ustuknuti kad mu je već put otvoren. Put u zadovoljstvo čula. Stigao je i pozvonio na vrata sa rečenim brojem. Začulo se „Uđi, otvoreno je“. U stanu ga je zapahnuo sladunjav orijentalni miris. Gorele su aromatične sveće i mirišljavi štapići i osvetljavali slabim plamičcima polumračnu prostoriju. Senke su igrale po zidu i svemu davale prizvuk tajanstva. Slatkast miris ga je pomalo gušio. Uskoro se i ona pojavila u negližeu crne boje, sa raspuštenom tamnom teškom kosom, onog istog mirisa koji se širio stanom. Gušilo ga je sve više. Zagonetno ga je gledala, i zatim zatražila da skine svu odeću. Pokorno se povinovao zahtevu. Osetio je celo njeno toplo i veliko telo na sebi, zatvorio oči… Odjednom naglo se odmakla od njega. „Pa ti izgleda ne želiš da se igraš sa mnom“, podsmehnula mu se. Na svoj užas, shvatio je da ga je vlastito telo izdalo, da ne odgovara na njegovu silnu želju, već leži ukočeno i nemoćno. Ubrzano se smanjivao i postajao sve sićušniji u ogromnom krevetu te strašne žene… Posmatrala ga je par trenutaka sažaljivo, pa se zacerekala… Mladić je sa vrha tri stepenika nezaustavljivo klizio ka ivici, a onda se strmoglavio u sunovrat, i padao, padao, padao, praćen zaglušujućim cerekom… Probudio se obliven znojem, u glavi mu je tutnjalo. Utrčao je u kupatilo i zaurlao na svoj odraz u ogledalu, nemoćno udarajući po staklu: „Ko si ti?! Izađi iz mene! Odlazi! Ostavi me na miru…“ Udario je jače, i mreža pukotina rasprostrla se preko glatke površine ogledala. Iz novonastalog mozaika gledalo je jedno zakrvavljeno oko. „Ti si…ja. Ja sam ti. Ne mogu…“, jecao je nesrećni mladić. „ Ne mogu napolje iz ovih rešetki. Uzmi me već jednom. Predajem se…“

***

Sparan letnji dan. Dvojica poznanika, nakon posla, pijuckaju pivo u bašti jednog kafea. Pored njih, sav zanet, kao mesečar, prolazi proćelav čovek od nekih četrdesetak godina, u razdrljenoj košulji, zapušten, mlatara rukama i lovi njima nešto po vazduhu, raspravljajući se sa samo sebi vidljivim sagovornikom.
– Eh, šta se napravi od čoveka…
– Pa ko je ovaj ludak?
– Ma M…, iz moje ulice, išao sam sa njim u osnovnu. Bio jako dobar đak, posle i najbolji student, i onda, ne znam, prosto – puk’o. Jedni kažu zaljubio se u neku profesorku, asistentkinju, šta li, pa odlepio. Drugi da je valjda preučio, ako me razumeš. Ne valja ni samo učiti, a on nikad nije ni bio baš kao sav normalan svet. I tako, u jednom momentu samo je stao, zakočio se i nije mogao dalje. Sad živi sa majkom i ocem, brat mu se odselio odavno. I nije on nešto agresivan, nikog ne spopada, uglavnom je miran, sedi kući i ćuti, ali tako nekad mu dođe taj nemir, pa juri po kraju, svađa se sa nekim u vazduhu, pominje nekakvu ženu… Čuo sam da tako zna da ode i na drugi kraj grada, pa ga njegovi starci posle nađu i vrate kući, užas… Žao mi te ljude, ništa gore nema za roditelje… Ono, jesu uvek bili nekako isprepadani, te ne ovamo, ne tamo… Ali svi su matorci takvi, pa i moji su bili, nego, ko je to zarezivao… Kažem ti ja, nije dobro samo učiti, obije se to, vidiš, o glavu, pa šta ćeš posle. A oni moji magarci kod kuće ne uče baš ništa, sigurno sad vise na igricama, da saspem ovo pivo, pa da idem da im podviknem. Ma nek su samo živi i zdravi. Ajd’ u zdravlje!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *