Marnok Zor: KAKO JE NIKOLA NALJUTIO NIVU

Te jeseni Nidža se zaputio na pijacu automobila. Polovnjaka naravno. Obilazio je izložene modele i svaki ponaosob zagledao. Pažnju mu je privukla neobično niska cena jednog terenca
-Ovo mora da je u evrima, zar ne?-upitao je vlasnika, starijeg gospodina koji je stajao pored kola sa nekim očajnim izrazom lica.
-Ne, cena je u dinarima, sine.-odgovori vlasnik gotovo snuždeno.
-Misliš u dinarskoj protivvrednosti?-dodade Nidža verujući da je u pitanju kakav nesporazum.
-Nije sine, toliko koliko piše je u dinarima.-pomalo tužnim glasom objasni vlasnik.
-Šališ se? Pa ovo je tek nešto više nego što bi dobio da ga prodaš u staro gvožđe. Baš toliko ne valja?- iznenađeno će Nižda.
-Ne bih znao.-odgovori čovek.
-Kako? Pa zar ti nisi vlasnik?-upita zbunjeno.
-Jeste, to su moja kola.-reče stariji gospodin.
-Kako bre onda ne znaš?-čudio se Nidža.
-Ne znam sine, zaista ne znam. Nikada ih nisam vozio.-s tugom u glasu odgovori vlasnik.
-Pa što si ih onda kupovao kad ih ne voziš?-upita ga Nidža istovremeno se čudeći i prekorevajući.
-Imam ja druga kola sine. Veruj mi da mi ne trebaju ova.-reče vlasnik gotovo uplašeno. Nidži ovo nije bilo jasno.
-Ma daj stari, nemoj da me zamajavaš.-odbrusi.
-Ne, nije to u pitanju. Samo ga kupite. Molim vas.-očajno će vlasnik.
-Toliko si očajan čoveče? Šta penzija ti je baš toliko mala? Izgubio si posao? Šta?- Stariji gospodin je samo oborio glavu i ponovio -Kupite ih, molim vas.-
-Da ih kupim?-štrecnu se Nidža -Pa zar bih kupio ruski krš? Šta ti pada na pamet čoveče? Pitam zato što me iznenadila cena. Da znaš da nikad ne bih kupio to đubre od kola. Pre bih bio pešak.- Vlasnik je počeo da plače. Nidža se pomalo postideo, ali je ipak odlučio da samo bez reči produži dalje. Tog dana kupio je jednu staru Korolu. Do uveče je već zaboravio onog čoveka i celu stvar. Legao je da spava sa namerom da sutra odveze nova kola do majstora na proveru. Ali ujutru ga je čekalo veliko iznenađenje. Kola su bila slupana. Neko ih je udario sa strane. Očigledno tokom noći jer su prethodnog dana bila čitava. Pa proverio ih je pre kupovine. Pogleda štetu i opsova. Trebaće bar 200 evra da se ovo sredi. I tako je i bilo. Majstor je tražio 250 evra. Dao je pare. Unapred. Kući je krenuo peške. Idući ulicom zadubljen u svoje misli primetio je da nešto nije u redu. Kao da ga neko prati. Okrenuo se i nekih pedesetak metara dalje ugledao terenca veoma nalik onom koji je juče video na pijaci. Mora da se onaj čovek veoma naljutio i rešio da se osveti na novim kolima.
Hteo je da ga prebije, ali je umesto toga odlučio da ga ignoriše. Nije vredan da mu posveti pažnju. Ako skupi dokaze videće taj samo njegovog advokata. Međutim i sutra se ponovilo isto. I dalje je za njim išao isti terenac. To više nije hteo da trpi. Okrenuo se i zapisao registraciju. Nije mogao da vidi ko je u kolima zbog odbleska sunca. Svejedno je bio siguran da je to onaj isti čovek. Pa ko bi drugi bio? Zamolio je za uslugu poznanika koji je radio u policiji. Tako je došao do adrese. Nije bilo baš isuviše blizu, ali je otišao tamo. U početku je udarao u kapiju, a onda primetio da ima zvono, pa je krenuo da pritiska dugme ko pomahnitao. Ubrzo se na vratima kuće pojavio onaj isti čovek kojeg je video na pijaci. Pokušavao je da vidi ko mu to zvoni. Polako je krenuo ka kapiji.
-Ti si mi ulubio kola! Sram te bilo matori stvore, nemaš petlju da mu kažeš u lice nego me po sav dan pratiš.-razdrao se.
Čovek je stajao i gledao u njega ne shvatajući.
-Gospodine, imajte malo poštovanja. Ova kuća je u žalosti.-reče čovek snuždenim glasom.
-Poštovanja? Ko bre tebe da poštuje kad ti ne poštuješ tuđu imovinu?-opet se razdra Nidža. Čovek ga pogleda kao da pokušava nečeg da se seti.
-Vi ste onaj gospodin od preključe, onaj sa pijace?-reče stavljajući mu do znanja da ga je prepoznao.
-Da baš taj! Isti taj kom si urnisao kola!-besneo je Nidža.
-Ne razumem. Pa šta sam ja vama uradio da se ovako ponašate?-upita čovek zbunjeno.
-Još se usuđuješ da pitaš? Praviš se da ne znaš? Nemoj da ti se preskočim pa da ti sad pokažem!.- razljuti se Nidža budući da je mislio kako ga ovaj pravi budalom.

-Ali verujte mi da ja zaista ne znam o čemu se ovde radi. Pa preključe ste razgledali ona kola što sam ih prodavao, a sada ste došli kod mene i pretite da ćete da me bijete. Ja zaista ne razumem šta se dešava.-pravdao se čovek zbunjeno.
-Ma nemoj da ti dam neznanje po nosu! Ti si mi razbio kola juče i sad se praviš blesav!-
-Kakva kola? O čemu vi to pričate? Pa ja čak i ne znam koja kola vozite.-branio se čovek.
-Ma nije valjda? Hoćeš da kažeš i da me nisi pratio? Ne laži stari! Video sam te!-dreknu Nidža očekujući da će ovaj sad sve priznati.
-Gospodine, ja sam skoro sve vreme ovde. Pa u kući su mi gosti. Oni mogu da potvrde. Jedino što sam išao na posao. Kad sam mogao da stignem da vas pratim i zašto bih za ime sveta to radio?- poricao je čovek poprilično zbunjen.
-Matori, video sam kako me pratiš u kolima i zapisao sam broj registracije. Ti si me pratio u onom tvom kršu od Nive!-i dalje se drao očekujući da će suočavanjem sa dokazima iznuditi priznanje.
-Ali čekajte, pa ja sam ta kola preključe prodao. Kako sam mogao njima da vas pratim? Imam i papire koji potvrđuju da sam ih prodao. Jedan gospodin malo stariji od vas ih je kupio uz popust.- reče čovek trudeći se da razjasni situaciju.
-Ne laži!-dreknu Nidža.
-Ali ne lažem. Zaista sam ih prodao. Mogu sad da vam donesem papire da vidite.-branio se čovek.
-Ma nije valjda? Sad se vadiš na tu foru. Uvredio si se što nisam hteo da ti kupim kola pa si uzeo da cmizdriš. A onda si rešio da mi se svetiš i sad se vadiš na laži.-optuživao je Nidža nemilosrdno.
-Ma nisam se uopšte uvredio. Plakao sam jer sam ta kola morao da prodam, a niko nije hteo da ih kupi.-odgovori čovek.
-Toliko su ti trebale pare da si se naljutio što nisam hteo da ih kupim đubre jedno. Pu!-govorio je Nidža i dalje mu ne verujući.
-Pare? Nisu meni trebale pare. Hteo sam da se oslobodim tih kola. Da ste tražili manju cenu spustio bih je. Uostalom onom sam gospodinu dao za 10 % manje.-objašnjavao je čovek.
-Ma nije valjda?-pobuni se Nidža -A što si onda morao da ih prodaš?-
-To su bila kola mog sina.-odgovori čovek.
-A da nisi njega možda poslao da mi polupa kola barabo matora?-prezrivo odbrusi Nidža.
-Imajte poštovanja mladiću. Sin mi je mrtav. Zar ne vidite plakatu? Rekao sam vam da je ova kuća u žalosti.-opomenu ga čovek.
I Nidža zaista vide da na kapiji stoji nekoliko plakata.
-Hoćeš da kažeš da si hteo da prodaš kola jer ti bude ružne uspomene?-upita Nidža gotovo mu ne verujući.
-Ta kola su ih i ubila sine.-odgovori čovek.
-Molim?-upita Nidža kao da nije čuo.
-Nekim čudom su ih sve pregazila. Mog sina, ćerku, unuke, a i moju ženu. Samo mi je mlađa ćerka još ostala. Vidite valjda plakate?-reče čovek.
-Kako bre pregazila? Pa ko je vozio? Ti?-
-Niko. To i jeste bizarno. Policija kaže da je spala ručna kočnica, ali ja… Ja mislim da su ta kola ukleta. Znam da mi ne verujete, ali to ja mislim. U to sam ubeđen. Svi prethodni vlasnici su gubili rodbinu zbog tih kola. Ali svejedno daću vam adresu čoveka koji ih je kupio. A onda me, molim vas ostavite. Imamo pomen.-reče čovek i pođe prema kući.
Nidža je očekivao da se neće vratiti i da je samo hteo da pobegne, ali čovek je učinio kako je i rekao. Sa adresom koju mu je dao, Nižda je krenuo da pronađe novog vlasnika i objasni se s njim. Zvonio je na njegova vrata, ali niko nije otvarao.
-Tražite nekog?-začu glas iza sebe i okrete se da vidi ko je to. Ugledao je čoveka u susednom dvorištu.
-Tražim Jakšića, rekli su mi da ovde stanuje. Kad se vraća?-upita.
-Nikad. Ali ako vam baš toliko treba, nešto od njega je tamo. Nisu sve počistili. Tamo su ga spljeskala.-odgovori čovek koji je očigledno bio sused.
-Spljeskala?-upita Nidža ne shvatajući o čemu ovaj to govori.
-Kola. A jadnik ih je baš preključe kupio. Pogledajte, još su krvava. A i zid takođe.-odgovori sused

pokazujući rukom na parkiranu Nivu.
-Šta, skliznula kočnica?-upita Nidža.
-Šta znam? Pitajte u policiji. Ja sam samo video leš. Nije bio baš lep prizor.-reče sused i ode.
Nidži ovo nije bilo jasno. Štaviše od pogleda na okrvavljena kola ga prođe jeza niz kičmu. Odlučio je da se vrati kući. Očigledno neće imati koga da tuži. Pa ipak te večeri dogodilo se nešto čudno.
Opet je primetio da ga neko prati. Okrenuo se i ugledao ona ista kola. Krenuo je da najzad vidi ko je taj što ga prati. Ali na njegovo iznenađenje na vozačkom sedištu nije bilo nikoga. Zapravo u kolima nije bilo nikoga. Ponovo ga je obuzela jeza. Pogledao je kola malo bolje i video na njima tragove krvi. Da, nije bilo sumnje, to su bila ista ona kola koja je danas video. Nije znao kako je ovo moguće, ali počeo je da veruje da su ta kola možda zaista ukleta. Žurno se udaljio od njih. Te noći je jedva zaspao. Ujutru mu se činilo da je sve bilo samo san, noćna mora, nešto. Otišao je kod majstora po svoju Korolu. U povratku je osetio snažan udar i odzvanjanje metala koji se ulubljuje.
Pogledao je kroz prozor i ugledao pored svojih kola Nivu bez vozača. Sada je znao da ono sinoć nije bio san. Rešio je da se bori. Dao je gas i krenuo van grada. Terenac ga je pratio. Baš kao što je i očekivao. Hteo je da ga to čudo prati. Već je imao i plan. Na jednoj krivini pustio je da ga pretekne, a onda ga izgurao s puta. Niva se skotrljala i sva slupala. Zaustavio je i izašao napolje. Gledao je olupinu. A onda. Onda se desilo. Razlupana kola su pred njegovim očima počela da se vraćaju u svoj prvobitni oblik.
-Šta si ti? Kristina?-ote mu se.
Brže bolje je uskočio u svoju Korolu i odjurio. Morao je da prouči svog protivnika. Zato je krenuo da prikuplja sve podatke o Nivama koje je mogao da nađe. Ali uzalud. Ništa što bi mu objasnilo šta se dešava. Zbog toga se odlučio na drastičan korak. Otputovao je u Rusiju. U grad gde se prave Nive. Raspitivao se svuda gde je mogao. A onda je od nekog meštanina čuo neobičnu priču. Ranije su radnici imali običaj da sednu u nova kola i da se provozaju. Pre više godina četvorica radnika su uzela novu Nivu i krenula u obližnju šumu. Tu im se desilo nešto neobično. Na putu su pregazili nekakvu životinju. Takvo što nikad nisu videli. Štaviše, crkotina je nestala pred njihovim očima. A potom i ulubljenje na kolima takođe. Uplašeni vratili su se u fabriku. Dva meseca potom, svi su bili mrtvi. Dvojcu su pregazila kola, jedan je pao sa litice, a poslednji je sleteo s puta i tako poginuo.
Nidža se veoma zabrinuo. Ovo nisu čista posla. Po povratku iz Rusije zatekao je svoju Korolu skroz razlupanu. I znao je ko je to uradio. A znao je da mora i da preduzme mere. Kupio je pušku i čekao. Nije morao dugo. Jer Niva se već te noći pojavila. Stao je pred nju kao da su u kakvom vesternu.
-Šta ‘oćeš ti od mene? Smeta ti što te nisam kupio?-upita još uvek ne znajući da li ga ta stvar razume.
-Ili možda što sam rekao da si ruski krš?-
Motor je zabrundao. Dakle razume ga. Ovo đubre je izgleda osetljivo na uvrede. Potegao je pušku i opalio, prvo jednom, pa još jednom, pa opet… Kola su jurnula na njega i on se izmakao u stranu.
Bila su vidno oštećena, ali sva šteta je naprosto zarasla. Obračun se nastavio dok se nisu začule sirene. Susedi su očigledno pozvali policiju. Niva je tada pobegla. Iste večeri našao se u pritvoru. Dao je iskaz, a policajci su ga uputili psihijatru. Pokušao je da sve objasni, sve po redu, ali lekar je govorio samo:“Aha“. Poslali su ga u duševnu bolnicu. Bio je dan. Dva bolničara su ga izvukla iz sanitetskog vozila i vukla prema zgradi. Za njima je išao lekar. Iznenada odnekud je izletela Niva i u punoj brzini ih sve pokosila. Čuo se udar, škripa kočnica i prskanje kostiju. Oni koji su istrčali iz zgrade zatekli su jeziv prizor.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *