VELIBOR MIHIĆ: RAZVOD

Sve se završilo u ciglom trenu, munjevito!

Posle Borke, ja sam pristupio stolu da „stavim“ svoj „promašen“ potpis. Nekad sam potpisao da hoću s njom, a sad da neću! Isti potpis! Neverovatno, ali i isto penkalo! A između ta dva potpisa… „mala večnost“…

Kad sam se okrenuo, ona je ležala na patosu, u nesvesti, a nisam ni čuo kad je pala, verovatno se samo spustila kao „kula od karata“. Leži, ona, ja ne znam šta da radim, odnosno, da li se uopšte od mene nešto očekuje, takav je, zaboga, trenutak.

Svi su se uznemirili, neko ju je prskao vodom iz bokala (otkud tu bokal, nije, valjda, rekvizit). Neko je Borku tapkao po žutim obrazima da se povrati.

Ja sam stajao „kao kolac“ kao da me se ništa nije ticalo. Jedino sam osećao da je razvod užasna stvar, taj prvi trenutak ozvaničenog raskida jedne veze između onih koji su se nekad neizmerno voleli, a sad… Borka je polako dolazila svesti. Gledala me je, tupo, „kao krava mrtvo tele“, kao da je, upravo, nekog sahranila. Pa i jest, naša ljubav je umrla. Bila, i nema je više. Ona je ovo htela, ne ja. Pa zašto sad drami?! Gde joj je dostojanstvo?! Što je htela, dobila je! Ona je našla drugog, ne ja! Pa, eto joj ga! „Uvek ću te voleti, ali mi se moramo razvesti“, rekla je, gotovo, juče.

Ništa nisam odgovorio. Znao sam da ne bi vredelo. O, da!… Da slučajno nisam otkrio njeno neverstvo, još bismo živeli u srećnom braku! Bože…

Izašli smo iz Suda kao dva tela jedne mrtve duše, sad „razdvojene“, napola. Ništa nas više nije vezivalo: ni ručak u frižideru, ni neoprano rublje, ni dogovor za neku posetu, ni slike, ni rođaci, prijatelji, ni pisma… ništa, čak ni sećanje. Nešto je prošlo, bilo „iza nas“, sad svako počinje od nule. Toliko smo bili pod uticajem proživljenog trenutka da smo ćutali kao da su nam se jezici zavezali.

Čudna stvar, pored mene, koračala je Borka, a, opet, kao da je bila meni potpuno nepoznata osoba.

Da li oni koji se razvedu treba na rastanku da se pozdrave? Šta se kaže, „zbogom“ ili „do viđenja“? Prvo je grubo, drugo komično. Ne pada mi na pamet da je ponovo vidim. Mogao bih reći da je mrzim, toliko mi je zla nanela! Pa ipak, ja je ne mrzim, sve je završeno. Nema mesta ničem, pa ni mržnji. Može da radi šta hoće, da ide kud hoće. Nismo više muž i žena. Pa ipak, Borka ide pored mene, sporo korača, ali ide, tako kao da je ja nekud vodim! Bože!… Smešno, ni sam ne znam kuda ću…

– Borise, htela bih da ti objasnim…

– Šta da mi objasniš?!

– Pa ti znaš…

– Ne interesuje me! Sve je jasno!

– Ne bih htela da ti ostanem u lošoj uspomeni…

– To ne zavisi od mene!

– Borise, kako ne zavisi?!

– Molim te… Čemu sad priče? Onim što si učinila, sve si rekla.

– Ne budi detinjast… Nije to tako prosto…

– O, da… složeno je…

– Ne mogu se, tek, tako, tolike godine baciti pod noge!…

– E pa, bacila si ih…

– Ali, Vlado…

– Eto, mene si oslovila njegovim imenom! Užas!…

– Izvini…

Došli smo do raskrsnice. Mogao sam skrenuti levo, bio je otvoren pešački prelaz, ali sam nastavio pravo i prešao na drugu stranu, iako je bio upaljeno crveno svetlo. Znao sam da ona neće napraviti saobraćajni prekršaj.

Ali ubrzo me je sustigla. Išli smo, naporedo.

– Zašto ti bežiš od mene?!

– Ne bežim, idem svojim putem.

– Zašto mi ne oprostiš? Zar ne možeš da mi oprostiš?

– Ne…

Izvadila je maramicu i obrisala mi suze, nisam ni znao da plačem. Tražila je oproštaj. Htela je da se, na rastanku, prikaže u boljem svetlu.

– Ali ja te volim, Borise… Voleću te, uvek…

Još i to! Povrh prevare, još i ljubav!

– Molim te, na koju ćeš stranu?

Čekao sam da ona korakne, pa da ja pođem u suprotnom smeru. Ali, stajala je i ona. Kao da je bila privezana za mene. Poželeo sam da je udarim i ratosiljam se njenog prisustva. Ona bi pala, a ja bih otišao! Da joj zalepim vruć šamar i opet pređem na crveno? Možda bih je i udario, ali Borka me uhvati za rukav.

– Čuj… Borise… Čuj me…Ti si… mene… prevario pre tri godine… Sećaš se?… I ja sam ti oprostila…

– O čemu pričaš?!

Otvorila je tašnu i izvadila neki koverat. Plav, običan, malo izgužvan…

A onda se setih, znao sam čiji je!

– Pa šta?! Sad to nema nikakve važnosti! Šta si mi?! Šta sam ti?!

– Oprosti ti sad meni kao što sam ja tad oprostila tvoje neverstvo.

– Pusti…

– Borise, moli te…

– Kakvo opraštanje…

Tako, znači, njena krivica se izjednačila s mojom! Tom se nisam nadao. Ako je tako, utoliko nam je lakše da se raziđemo. Ona levo, ja desno.
Ali ona je i dalje išla sa mnom, kao krpelj! Imao sam utisak da imitira moj korak.

Ispužila je ruku i mahinalno sam uzeo bombonu. Sad je u meni buknula mržnja prema samom sebi što sam dopustio da me uhvati u prolaznoj vezi sa… Bio sam ponosan bez ponosa, uvređen, a prvi sam pogrešio! To me dovodilo do besa. Hteo sam da potrčim i ostavim je na ulici. Pa šta, učinila je ono što sam ja učinio pre nje, i sad smo kvit, računi su izravnati! Neka ona ide svojim putem, a ja ću svojim…

Ponovo je otvorila tašnu i izvadila naše slike s venčanja. Luda žena, ponela ih na razvod! Dok mi je pružala fotografije, gledao sam je u čudu. Da li je ona normalna, pitao sam se…

Do večeri smo šetali ulicama. Bez ijedne reči, ništa više nismo ni imali da kažemo. Tek kad je pao mrak, shvatili smo koliko je vremena prošlo od vremena izlaska iz Suda. Na jednoj autobuskoj stanici, ušao sam u vozilo u pokretu i vrata su se istog trena zatvorila. Ostala je napolju, nisam mogao da se okrenem i pogledam je poslednji put, bila je gužva. Tako smo se razišli na jedvite jade, bolno i neprijatno, kao tuđinci koji se nikad nisu ni poznavali…

* * *

Otprilike pet-šest dana kasnije, pročitao sam u večernjim novinama, u berbernici ispod Skupštine, da su se Borka i… venčali!
Lepo je pisalo tog-i-tog dana u Opštini…
Bilo je to sutradan posle našeg poslednjeg viđenja! Sutradan posle razvoda! Čitao sam drugi, treći put… i nisam mogao da verujem. Da li je to učinila iz besa, inata ili osvete? Da li je onda glumila kako želi da se pomirimo?…

* * *

Epilog: Mnogo godina kasnije, sreo sam je u glavnoj ulici. Kad sam je primetio, ona je skrenula pogled. Išli smo u istom smeru, malo sam usporio… znala je da idem za njom. Posmatrao sam ženu koju sam nekad toliko voleo. Sve je na njoj bilo drukčije. Čak i hod. Jedva sam je prepoznao. Ipak, bila je ona. Hteo sam da je zovnem. Ali usta su mi ostala nema. Skrenula je u komision, a ja sam nastavio put. I tek kad sam odmakao dobar deo ulice, srce mi je snažno zakucalo. Toliko snažno da sam osetio mučninu u stomaku i pritisak u grudima.

Okrenuo sam se. Poželeo sam da potrčim Borki. Sve je izgubilo važnost, važna je bila samo ona.
Preda mnom su bili samo nepoznati ljudi. I vreme u svom neumitnom trajanju. Vreme, sećanje, zaborav…

Epilog 2: Prethodan epilog je nevažan a ovaj još manje. Ali, ne mogu da odolim. Ako ga urednik ne objavi, neću se naljutiti… Posle još više godina nego prethodni put, letovao sam s porodicom u Španiji, na Majorki, u mestu Magaluf. Ulazimo u restoran našeg hotela „Pax“ i sedamo za jedan sto. Dva-tri stola dalje, vidim nju! S mužem i kćeri, devojkom od oko 17 godina… Obeduju… Pa brzo ustaju, on jedva hoda, tresu mu se i glava i telo, ona ga pridržava, kćer, napred, nezainteresovano… Sutra su otputovali, više ih nisam video..




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *