Vladimir Radić: Novi stručnjaci u Sarajevu

Jelena je hrabra, odvažna je ona, mogla je da kaže – Zar je Šmit baš danas morao da zakaže taj svoj sastanak? U ovo opasno doba. Nakon one jutanje pucnjave.

Ja bih Jeleni odgovorio – Zato ga je i zakazao, mi smo njegov krizni štab. Šmit, generalni direktor našeg preduzeća, stranac koga su na to mesto naši doveli, hoće da zna šta se to ovde dešava.

Jelena je mogla da kaže – Zar on to sam ne zna? Zar moraš ti da ideš? Ali Jelena nije to rekla, rekla je samo – Čuvaj se.

I ja sam rekao njoj samo – Čuvaj se i ti. I čuvaj našu Selmu, drži je podalje od prozora.

Pevalo se nekada: Selma, Selma – molim te, ne naginji se kroz prozor1. Bila je to ljubavna pesma, prozor je bio na vagonu koji odvozi Selmu daleko – u drugi grad, na studije. Danas se iz drugih razloga treba čuvati prozora – onih što gledaju na ulicu.

Šta se ovo dešava u našem gradu? Šta da kažem Šmitu?

Da mu kažem kako se na Bajram nikada nije pucalo? Pogotovo ne čitav sat, pogotovo ne od ranog jutra, pogotovo ne rafalno, pogotovo ne kod nas, ovde, u Sarajevu. Nikada.

Zna to Šmit, on je ovde već tri godine. Dovljno. Zna on da se nikada nije pucalo. Zna on mnogo.

Šta onda da mu kažem?

Da je ta pucnjava njihova poruka. Da su naoružani i da imaju dovoljno municije. Da su spremni da je upotrebe. Da ih ima mnogo koji su na to spremni. Da je ovo sada njihova zemlja, njihovo pravo, i ničije drugo.

To da mu kažem?

Da mu kažem da na sarajevskoj radio-stanici jutros nije bilo ni reči o toj njihovoj pucnjavi koja je trajala čitav sat danas, u zoru? Jutros na toj radio-stanici idu sevdalinke.

Da mu kažem da na TV Sarajevu jutros nema ni pomena o toj pucnjavi? Tamo ide emisija za decu Moja domovina Bosna.

To da mu kažem?

Upalio sam motor, krenuo kolima niz ulicu. Niz ulicu koja je prljava i zapuštena. Ulicu koja ranije nije bila takva. Nikada.

To da mu kažem?

Malo niže – nekoliko klupa, izgrebanih i dotrajalih, raštrkanih oko fontane koja više nije radila, u malom javnom parku, zapuštenom, u kome niko nije sedeo. Iza jedne od klupa – zarđali kontejner s otpacima, prepun i smrdljiv. Preko kontejnera neko ispisao krupno, belom bojom – OBOJI ME, pa se ona rđa još više ističe. Svuda naokolo razbacani papiri i plastične kese. Odbačeni madraci s federima koji vire kroz pocepana mesta. Iskrivljeni dečiji tricikl. Natrule daske. Gomila polomljenih cigala. I jedna dotrajala cipela na toj celoj hrpi.

Iznenada, malo niže, iza okuke, iskočiše dvojica pred moja kola. Banuše – jedan s leva, drugi zdesna. U rukama im automati, na glavama beretke – zelene su. Dižu automate – stoj! Pokazuju – spuštaj to staklo na vratima. Spuštaj – nemoj da ga mi razbijamo!

Jedan štrkljast, suv – drugi širok, krupan.

Ne znam ih, nisam ih viđao ovde, u našem gradu.

Štrkljasti: „Ličnu kartu!“

Široki za to vreme otvara prtljažnik mojih kola.

Šta traži kod mene?

Izvadim ličnu kartu, dam onom štrkljastom.

Ram´ze vid’ ovo“, kaže štrkljasti. Pokazuje moju ličnu kartu, kaže: „Niš!“ Kaže značajno, povišenim tonom.

Onaj široki – Ramiz, baca letimičan pogled na ličnu kartu, obilazi kola, otvara vrata na strani suvozača, pretura po pretincu ispod moje instrument-table.

Šta će ovaj na mojim vratima? Šta taj traži kod mene? Pištolj? Bombu? Nemam ih ja.

Nalazi pločicu s prezimenom. Pločicu koja se pričvrsti za rever kad je neki važan sastanak na kome su sagovornici novi.

Ko je Popović?“ pita Ramiz. Zagleda pločicu.

Glupog li pitanja … „Pa … ja“, rekoh.

Ramiz uze moju ličnu kartu od onog štrkljastog.

Šta će ovaj s mojom ličnom kartom? Izgubila se mala i jadna, tanka, pogrešne boje, s pogrešnim imenom, s pogrešnim prezimenom, s pogrešnim mestom rođenja, u njegovim velikim, dlakavim, kvrgavim šakama – kao da su lopate.

Kud si poš’o … Aleksa?“ pita Ramiz.

U naše građevinsko preduzeće.“ Pokazujem iskaznicu preduzeća. „Tu radim.“

Moj naglasak, moj ekavski izgovor, moj rodni Niš, moje ime, moje prezime – sve je sada pogrešno, sve je sada natraške, sve me izdaje.

Ćuj …“, kaže štrkljasti posprdno. „Pošo Aleksa na pos’o. Baš na Bajram2. Na praznik, kad se ne radi!“

Tamo sam zaposlen“, rekoh. „Moji ljudi i ja radimo na kompjuterskim sistemima, u centrali firme. Ti sistemi ne smeju da stanu. Gradimo na sve strane. Mi moramo …“

Šta ćeš nam ti bolan?“ prekide me Ramiz. „Imamo mi svoje stručnjake.“ Gleda negde ustranu, gleda pored mene, s prezirom gleda. Gleda s gađenjem.

Štrkljasti pljunu na prašnjavi asfalt, tu kod vrata mojih kola, namače zelenu beretku na oči. I one mu nekako zelene.

Živim ovde dvadeset godina“, rekoh. „Još od studentskih dana. Tamo gore, uz ovu ulicu, na Bjelavama.“

Odozdo, na suprotnoj strani ulice nailaze kola, za volanom milicioner, na šapki – crvena petokraka. Zastaje, kaže onima s beretkama: „Hajde momci, odmorite se.“

Ramiz kaže milicioneru: „Ovde sad mi zavodimo red! Ajd’ vozi. Vozdra3.“

Ja oprezno izvukoh ličnu kartu iz Ramizovih debelih prstiju.

Milicioner krenu polako, vozi uzbrdo, kaže im: „Idite kući momci, da se naspavate.“

Oni gledaju za njim. Ramiz zabaci automat na rame.

I štrkljasti. Štrkljasti pljunu još jednom – obilno. Da li za kolima milicionera? Ili iz navike?

Dadoh i ja gas, kola vuku lako, kod mene je nizbrdo, više ne vidim nikoga u retrovizoru, ostaše oni iza mene, iza one njihove krivine. Ulica ispred mene pusta, nigde nikoga.

A posle? Šta će biti posle, šta će biti kad se večeras iz preduzeća budem vraćao nazad, kući? Svojoj Jeleni i našoj maloj Selmi.

Hoće li her4 Šmit reči meni šta će onda biti?

Karl-Hajnc Šmit koji se viđa sa „novokomponovanim“ političarem, čestim gostom sarajevske televizije. Razumeju se oni, američki su đaci, međusobno govore engleski. Šmit njemu sigurno – Ajupi, Ajupi Šmitu sigurno – Karl-Hajnc.

Šta se sprema nama, ljudima s pogrešnim imenom, ljudima s pogrešnim prezimenom, ljudima koji više nisu stručnjaci, u tom njihovom, novokomponovanom Sarajevu?

Hoće li mi Karl-Hajnc reči?

Zato idem Jelena.

1 Pesma „Bijelog dugmeta“

2 Verski praznik

3 (šatrovački) Zdravo

4 (nem.) Herr – gospodin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *