Aleksandar PROKOPIEV: KOMEDIJANT I DRUGE PRIČE

KOMEDIJANT

            Navuče klovnovsko lice i pođe u svet.

Tirani su ga smatrali za ludu. Ipak, i najžešćima uspeva da izmami odavno neviđeni osmeh.

I stidljivi bi zaigrali sa njim. Makoliko da im je to u početku izgledalo luckasto, već posle nekoliko trenutaka nisu osećali nikakav stid.

Razbarušen, bezbrižan, po prašnjavim krčmama ohrabruje ponizne da  ga uvrede. I dok mu se još smeju, prosto začuđeni odakle im toliki kikot, on već uveliko hita na putu ka drugom gradu.

Ponekad, noć ga zadesi na putu. I tamo, u travi, naspram zvezda, skida masku. Polako, kao zanesen, prelazi dlanom preko svog lica.

Da se ne zaboravi.

 

PILOT

Pilot se polako penje stepenicama, premišljajući se pre svakog koraka. Dok ne stigne do trosobnog komfornog stana na najvišem spratu, njegova žena ima dovoljno vremena da se još jednom strasno prilepi uz telo svog mladog ljubavnika, da ga ugura u lift, vrati se u stan i da čeka još dva, tri minuta…

Pilot sledi spuštanje lifta, a onda zadihan stiže do poslednjeg sprata.

Ona trči ka vratima, pritiska kvaku. Baca mu se u zagrljaj, još uzbuđena, topla od ljubavnikovih milovanja, i pita: – A šta si mi lepo doneo sa puta?

Pilot otvara putnu torbu iz koje vadi minijaturne biljke sa još manjim plodovima, bambusovu frulu, prozračne lepeze, šarene papirne ptice sa pokretnim krilima i slične tajanstvene darove sa leta na daleki Istok.

     VERNICI

Uopšte uzev, razlikujem dve grupe vernika. Bogate i siromašne.

I grupa – gospođe obavijene krznom, ćerke koje veselo čavrljaju. Njihovi ćutljivi pratioci koji dileme rešavaju kao ukrštenice (sa poluosmehom, sigurni u svoju šemu). Žene u igri nalaze zadovoljstvo flerta, nagoveštaj zabranjenog voća. Ironija im je meka, širom otvorenih očiju gledaju napolje, u promenljivi svet, kao u lepu opsenu.

II grupa – amorfni talas dođoša. Odbija se o nezainteresovane bedeme dobrostojećih, ali i dalje uporno buči i kljuje.

Tek tada shvatam da je nadmoć prvih samo prividna.

Oni su odvojeni, ne zbog ravnodušnosti, nego su otsečeni zbog straha. Sa gorkim iluzijama, oproštajima, mrtvima.

Uglađeni gospodin sa dugim belim šalom i glatkim licem podseća na klošara. Žena u godinama zbunjeno se osmehuje kao preplašena studentkinja.

Započinje svečana liturgija.

 

LESI

Zapisujem još jednu priču, ili, bolje rečeno, pismo o ljubavi.

Kraj mene nabreklo kube Daut-pašinog amama prepunilo takoreći ceo prozor. A u restoranu, na četvrtom spratu: koliko su naspram ove kamene dojke svi ovi ljudi oko stolova sa zamašćenim čaršavima magloviti.

Ipak, ovo je jedina prostorija u zgradi koja nije prazna. Sva četiri sprata su gluva, sa zapuštenim salama i kancelarijama, sa prašnjavim fotografijama počivšeg predsednika, nastradalim u nejasnom zrakoplovnom incidentu. Kažu da su tu nekad radili ljudi. Ja nikoga ne vidim. Slomljena stakla na vratima prekrivena su starim novinama. Cepam ih. Na stolu pepljara, u njoj pikavci. I sve drugo – uredno povezani dokumenti na policama, po fotelji, tepihu. Samo što su posuti malterom, kako to I biva posle bombardovanja ili zemljotresa.

Za susedni sto sedaju trojica, robusnih, zgodnih, duge kose skupljene  u repove.

Ubrzo na mene nasrće njihov žamor propraćen muzikom spiralno zavijajućeg zvuka.

Pokušavam da im se osmehnem, ne uzvraćaju mi. Eto i ljubaznog Arapina. Na metalnom poslužavniku prinosi mi šolju vrućeg, tamnog, gustog čaja.  Ipak, nije tako loše: mogu da pišem, okrepljujući se s vremena na vreme toplim napitkom i pogledom na amam.

A na susednom prozoru – kameni most. Prolaznici smenjuju lica. Samo dugodlaki škotski ovčar ostaje isti. Čim odozgo pogledam, kuče je uvek tamo – negovano, lako se provlači kroz gužvu. Lesi mi liči na jednog od onih porculanskih suvenira, a gledan sa četvrtog sprata, još je krhkiji. Kao da je stigao iz one francuske dečje pesmice: “Un petit chien, dans la vitrine, av, av, un tout petit chien, a l’oreille blanche, av, av“.

Ta figurica, tako gorda i bez straha neprestano šeta, te ne izdržah i namćorastim momcima predlažem da je I sami pogledaju. Jedan jedva i da podiže glavu, lenjo procedi: – Ma otkud ti pas u onoj gužvi…

Jasno, momak nije sposoban da vidi.

Lesi mi se dešava kao i sve vidljive pojave: arapski restoran na četvrtom spratu ispražnjene zgrade, gutljaji toplog napitka iz šarene šolje na prljavom kafanskom čaršavu, ona žena u braon sakou, sa dugim belim šalom oko vrata, koja upija svoje dete u sebe usred uličnog meteža, okrugla kupola amama, zaustavljena za tren pred potresom…

Sve je onako kao što se i mora desiti, te je i moje učešće veoma  predvidljivo: ostajem za stolom, pišem pismo o ljubavi, a prolazim onuda, gerilac umanjen na veličinu figurice od porcelana, razliven kroz desetine prizmatičnih ogledala.

ORMAN

Pomažući Šukriju da prenese orman niz stepenice, pomislih – ne treba se čuditi što sam sanjao Majku.

San je išao svojim tokom: prvo stepenice, drvene, u staroj kući, pa se kroz tesno predsoblje ulazi u kujnu sa stolom postavljenim kao za ručak, sa šarenim, uštirkanim, ručno izvezenim čaršavom, solarnikom na sredini i sa četiri tanjira uokolo, potom na desno, prema sobi u kojoj sam spavao sa Majkom. Tu, ona – leži u krevetu, do pola prekrivena jambolijom pod kojom se nazire volumen njenog krupnog tela.

Ipak, možda su oni u pravu – prostorija bi mogla da se iskoristi kao dečija ili dnevna soba, (Šukri tovari orman na bicikl sa prikolicom), zidove ćemo ponovo okrečiti (Šukri odlazi, gledam u noge kako okreću pedale, koliko puta će mu trebati do ugla?), a na mestu ormana smestićemo sofu ili nešto slično za sedenje (samo 17 ili 18, meni je izgledalo mnogo dalje), nešto komforno, elegantno, a praktično.

    KLJUČAONICA

Kad bi je nacrtali, ključaonica liči na platnenu dečiju lutku bez ruku i nogu.

Zvirkalo, nagnut, sa izbečenim levim, a sklopljenim desnim okom, išćekuje pred prozirnim telom ključaonice-lutke i adolescentno ispunjava delimični prizor sa nasladom.

Posle desetak minuta, možda i pola časa, Zvirkalo se ispravlja i umesto ključa, njegov rastreperen penis penetrira u ključaonicu.

Nacrtana, ključaonica liči na šahovskog piona.

Poslednji pion na table, stiže na sedmo polje, treba mu još samo korak do veličanstvenog preobražaja u crnu kraljicu.

Nacrtana kao deo brave, ključaonica liči na dobroćudna usta (gornji štrafovi na oči, donji na rupicu na bradi, kvaka na Pikasov nos), uvek spremna, poluzinuta u O.

NEDELJNO POPODNE

Obavezan pravac vodi prema Centru.

Crveno na semaforu razdražuje mašine dok se matadorski krećem pred njihovom napetom žestinom.

 

Korake usaglašavam u ritmu Dugoprstog, propalog studenta medicine.

 

Dirke klavira prosto se lepe za njegove duge prste neostvarenog hirurga i njihovo otegnuto dozivanje dovodi me do Centra.

 

Tu vidim nekolicinu generacijskih drugova koji me očekuju zbog grupnog portreta.

Nameštam se između njih, kao nekad na školskim priredbama ispred fotoaparat..

Iščekujem samo ono: “Klik!”.

DVOJNIK

Okrenuh se ka bratu. Njegovo ravnomerno disanje ns trern me umiri.   Spavao je mirno, sa licem prema meni i rukom ispod jastuka.

Skliznuo sam sa kreveta i kroz poluodškrinuta vrata provukoh se napolje.

Začudilo me je koliko je osvetljeno. Kao da su po drveću okačeni fenjeri.

 

Malo potom začuh muklo ječanje. Zapravo, više nešto što podseća na glasno stenjanje.

Zurio sam u svetlu noć.

 

Do mene ponovo dopre ječanje. Dolazilo je sa leve strane dvorišta, iz ugla kod bora. Samo, sada je delovalo slabije i bespomoćnije, kao dozivanje teškog bolesnika.

 

Zaboravljajući na oprez, približih se boru.

Među donjim, širokim granama ležao je čovek.

Da, bio je to moj brat.

 

Nagnuh se nad njim, položivši dlanove na njegov grudni koš.

Pažljivo ga podigoh i krenuh prema kući dok mi je njegov isprekidan dah palio obraz.

 

Spustih ga na krevet, onako kao što je najčešće spavao, licem okrenutom meni i sa rukom ispod jastuka.

 

Sa olakšanjem izdahnu i zatvori oči.

 

Lepo sanjaj, mili moj brate!

 

 

KRUG – LUTALICA

 

Jednom je jedan krug, koji je, inače, više od svega voleo da putuje I,  uopšte, da traga za novim teritorijama, pustolovinama i svakojakim zadovoljstvima, odlučio da se podeli.

Ova drastična odluka nije bila doneta tek tako I na prečac, već posle dužeg razmatranja. Naime, razdvajanjem bi radoznali krug duplirao mogućnosti za doživljavanjem.

Ideja je bila – svaka polovina bi tako sama za sebe upijala nova saznanja i iskustva koja će se posle izvesnog vremena opet sjediniti pri novom spajanju.

Odabrali su čak i mesto susreta – na vrhu jednog trougla. I onda su krenuli svako na svoju stranu: leva polovina na Istok, a desna na Zapad.

 

Putovanja su bila neponovljiva.

 

Susreti i doživljaji nadovezivali su se u nizu najneobičnijih iznenađenja.

Obe polovine su, nezavisno jedne od druge, ali veoma jako, postale svesne da se nalaze na bogatoj ispašI iskustava pred kojim je I ono njihovo ranije i zajedničko neosetno bledelo i nestajalo u magli zaborava.

Tako su vremenom, zarobljene u čarobnim predelima novih svetova, dve polovine potpuno zaboravile na zakazani povratak i spajanje na vrhu trougla.

Zaboravile su i to da su nekad pripadale istom krugu i da su u njegovom sklopu putovale i pritom svašta zajedno, kao Jedno, doživljavale.

 

A nisu se više ni osećale kao polovine.

Bile su potpuno ubeđene, čak su to tako silno i uporno tvrdile, da im je izrasla i druga polovina i da su potpuno samostalni krugovi.

 

Krug-lutalicu na Istoku i krug-lutalicu na Zapadu uskoro je počela da kopka jedna te ista misao: – Kako bi bilo da se podelim i da udvostručim svoju strast za Novim?

 

 

ETHICA ANTROPOFAGON

 

(Osam pravila za pristojnu ljudoždersku agendu)

 

 

Žeđ za dodirom mesa, uživanje u nagim ljudskim telima. Zar to nije skriven apetit za ljudsko meso?

(Novalis: Fragment 1209)

  1. Budite večito gladni! Tada ste već slični.

 

  1. Najpre, gutajte očima. Onda, iznenadan, uzbudljiv zagriz! Važnost prvog ujeda: začetak bogate uzajamne gozbe.

 

  1. Pokloni joj (mu) u metalnoj kutijici sa anagramom svoj kažiprst sa prstenom ili levo uvo sa minđušom. To će je (ga) strašno zadovoljiti, kao da joj (mu) daruješ poslednju poslednju ružu ili vremeplov.

 

  1. Gustirajte se sa ljubavlju. U svakom zalogaju nađite deo sebe. Čisto, ravnomerno, iskreno žvaćite. Postaćete neopohodni jedno drugome. Tretiraj je (ga) kao palačinku. Maži je (ga) medom, marmeladom, čokoladom… Progutaj je (ga), ali uradi to kao da je po njenoj (njegovoj) želji.

 

  1. Maštajte, sanjarite! Potera za hranom je neosporno uzbudljiva koliko i samo hranjenje. Budite soko i pile, vuk i jagnje, lav i srna. Ulogu plena menjajte prema spoljašnjim vremenskim uslovima: kada je vruće – igraj je ti, kada je kišno – ona.

 

  1. Usavršavajte vizuelni utisak. Koristite odeću od kože, somota ili srodnog, takođe nadražujućeg materijala! Neka vas inspiriše rafinman francuskih gurmana, njihova pobožna strast ka spoju izvora i memle, rađanja i truljenja. Miris tamjana može biti isto toliko brutalan koliko je božanstven zagriz gnjile kruške.

 

  1. Šalite se! Napišite oproštajno pismo! Potom, ali sa vidno naglašenim apetitom, pojedite svog minijaturnog marcipanskog dvojnika (može biti i od želea, ili od žutog pudinga). Na kraju svega, teatralno, onako nonšalantno, izvadite pismo iz koverta i glasno pročitajte svoju oporuku: – Zavetujem svoje telo i dušu napretku kulinarstva!

 

  1. Romantika izumire u praznom želucu. Ali, I sitost je banalna, troma, najgorča prevara maštanja. Svakodnevno vežbajte, nadražujte, negujte svoj apetit, ali pazite da se nikad do kraja ne nažderete. Budite večito gladni, gladni, gladni..!

Beleška o piscu:

Aleksandar PROKOPIEV  (1953, Skoplje) je makedonski pripovedač i esejista. Njegova proza je prevođena na engleski, talijanski, francuski, ruski  i druge strane jezike. Na srpskom je izašlo nekoliko njegovih pripovedačkih knjiga: Ars amatoria, Ona voli Čehova, Antiuputstva za ličnu upotrebu, Posmatrač, Čovečuljak (nagrada Balkanika za 2011). Radi kao profesor na postdiplomskim kulturološkim studijama pri Univerzitetu u Skoplju.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *