Miloš Petronijević : PROVALNIK

Baterijska lampa zasvetluca, pa se ugasi, i sedoh na fotelju i skinuh je sa čela da bolje pritegnem poklopac s kontaktom. Smetao mi je znoj pod fantomkom, nisam ga mogao obrisati, sem uskog proreza za oči telo je prekriveno, ne sme se ostaviti ni dlačka od trepavica ni kaplja znoja za sobom − zbog bande naučnika, kojima u težnji da zatru čovečanstvo nije bio dovoljan izum atomskih bombi već su i u svet DNK prodrli, da bi u sadejstvu s murijom zaštitili imovinu beskrupuloznih bogataša i izolovali ih od provalnika, uličara i vaskolike sirotinje.

Uvek budi korak ispred!“ pomislih, i osvetlivši neke knjige na polici, setih se psihologije i kako je skoro četrdeset godina vladalo mišljenje, zasnovano na istraživačkom radu po zatvorima, da su lopovi individue s nižim koeficijentom inteligencije, a onda se neki od njih dosetio da oni koji su pametni nisu ni hapšeni.

Srbija nezaustavljiva u ekonomskim reformama“, pročitah pored kompjutera otkucan tekst u kojem je imalac vikendice u kojoj sam bio veličao vizije našeg premijera. − „Već trideset godina, kroz ceo život ove moje retardirane generacije, doživljavam kako piči napred“, pogledah na uglu stola porodične fotografije tog člankopisca, nekadašnjeg glorifikatora Partije, Jugoslovena i ateistu, pa velikog Srbina i pravoslavca: sad neki dan, dok sam mu poizdalje pratio kretanja, beše se u crkvi molio Bogu, skrušen, valjda da sveci podare oplodnju kapitala tajkunima čiji je pobornik i sluga pod starost postao i sačuvaju ih od razularene i neuke rulje i golotrbije.

Takve orobiti moralno je delo“, ubacih u transportnu vreću kameru i fotoaparat, razmišljajući zašto su svi novinarčići ovoga sveta oduvek uz one na vlasti, dok su ti isti na vlasti. (Ili, kako to beše napisao onaj francuski novinar od pre dva veka: „Razbojnik pobegao sa Elbe! Uzurpator se iskrcao u Francuskoj! Bonaparta na putu za Pariz! Njegovo carsko veličanstvo ušlo u svoju prestonicu!“)

− Čovek je beda od stvorenja i jebao bi se za žutu banku – izlazeći u hodnik sapletoh se o prag i umalo ne padoh. − Jebem ti život – hvatajući se za bolnu kičmu, uspravih se i prihvatih za dovratak.

Šta sve čovek ne čini da bi preživeo u ovom svetu bez duše i sačuvao svoju guzicu“, posmatrah na zidu nekakvu sliku, procenjujući mogućnost prodaje na pijaci. − „Dovija se, vijuga, ako je pošten i duševan mora i da krade, inače te gaze, nemilosrdno“, popeh se na nekakvu hoklicu i otkačih sliku, pogledavši na sat kraj nje. − „Jer prvo te ova prodana piskarala s televizije i drčni političari, u ime rastuće demokratije, ubede kako će uspešni novopečeni privrednici, uz sadejstvo s korporacijama inozemaca, svojim znanjem i investicijama, iz puste humanosti, narod i državu ka cvetajućem blagostanju i slobodi bez sekiracija povesti, i ti im poveruješ (svakakvih naivaca ima), a onda na ličnom iskustvu uvidiš da si se zajebao i da su obećanja te beskrupulozne bande bajke za budale i golo izrabljivanje, i da je krajnji cilj svih tih bezdušnika da se dočepaju vlasti, kako bi se upicanjeni kurčili na televiziji, pred narodom i pred samima sobom (a i što ne bi, može im se, zahvaljujući tvom imbecilnom slušanju vesti i glasovima ostalih mulaca i postali su državni faktori, činioci razvoja i ovnovi pred ovcama), a kako je uz to i unutrašnje biće svake stranke u hohštaplerskom umiljavanju njihovih dilbera razdraganoj gomili koja im kliče i tapše, i pošto je preduslov za uspešnost partijske šou-propagande zamaskiran neuhvatljivim besramnim isprepletenostima narodnih predvodnika sa izrabljivačkom i nezajažljivom žgadijom biznismena i posednika firmi i banaka koji ih donacijama finansiraju i u svojim medijima kao apostole pravde i lepšeg sutra predstavljaju, kako se, da bi se jedni obogatili i uživali u životu, drugi moraju izrabljivati, to će i u Palatu narodnih izabranika najpreči posao vizionara s naslovnih strana novina biti da se oduže svojim finansijskim pokroviteljima, zaslužnim stranačkim sledbenicima i bližoj i daljoj familiji, i preko televizije će bezličnom inertnom puku lepršave duše a kratke pameti, koja krasi pošteni svet poštovalaca autoriteta, jedinstva u zborovima i televizijskih serija, slatkorečivo objašnjavati kako se za njihov boljitak danonoćno bore i reformatorski ginu, a u Skupštini će napisati kapitalističko-demagoške zakone eda bi te što bezbolnije jebali (a i neka ti ga do jajca zavuku kad si im se blenući u njih sam zgodno natrćio), i razbojničkom će pljačkom, koju nazvaše privatizacijom, samoživom bezobzirnom ološu domaćih i stranih investitora za bagatelu prepustili fabriku u kojoj si život proveo (zabole ih kurac, nisu je oni pravili), a odakle će te kao zastarelu tehnologiju i višak radne snage izbaciti na ulicu, gde je sve više bede, što se u svetu blistavih osmeha TV voditelja i nakinđurenih uspijuša i govana od inteligencije sa zlatnim satovima i akademskim titulama tumači kao nešto što je takvo kakvo je jer drugačije i bolje ne može biti, i uspešni i dobri smejaće ti se u lice, i bićeš proglašen za propalicu, smrada i kriminalca, i moraćeš da hajdukuješ i kradeš kako bi preživeo – pa je li to u redu, majku vam krvavu jebem da vam jebem?!“ udarih sliku o ivicu stola i razbih staklo i iscepah je, i pređoh u drugu sobu.

Možda je negde nešto i od nakita ostavila ovde gospođa, nataknem je na stojka − preturajući po ladicama kraj kreveta, pronađoh nekakve srebrne naušnice i ispod brushaltera vibrator, koji joj ostavih.

Vele da ta igračka raspamećuje – nasmejah se, zamotavajući u peškir dve flaše rakije i uguravši ih nekako kraj escajga u torbu.

Na leđa uprtih otežalu transportnu vreću, vratih se na tavan i niz gromobransku instalaciju siđoh s krova. Negde od Avale sevnu… Zaklonjen senkama, pređoh preko dvorišta, uspentrah se uz gvozdenu ogradu i skočih na poljanu iza nje.

Kod raskrsnice nešto niže, kerovi su na uglu zatvorene kafane arlaukali u noć i kavžili se oko kostiju bačenih kraj kontejnera.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *