Verica  TADIĆ:  ŠOPENOVA ŠKOLJKA (Prozni triptih)

LU

Lu pomilova lubenicu:

–  Ličiš na malu planetu. Ove bele linije… pa to su meridijani.

Voćka skliznu na pod i razbi se.

–  Imaš malo čvrste srži i mnogo softa, ne baš isto, ali uporedivo sa odnosom kopna i mora. U tvom semenu vidim sličnost sa ljudskim rodom. Stvaranje novog života u izdancima… U mom slučaju nije tako. Sve je prekinuto i zaustavljeno. U ratu su i  život i smrt obezličeni. Ne znam gde sam rođena i gde počivaju moji najdraži. Ako  tvoje seme upije miris tuge iz mog daha i  kroz pore zemlje do humki ga prenese, mogla bih bar dahom da ih pomilujem.

… Čoveku koji je znao sve o Lu nije bilo jasno kako je uspela da otkrije dve tajne.

Umrla je na istoj utrini na kojoj se rodila.

U zgrčenim rukama držala je semenke.

Semenkama je ispisala imena u pesku.

Ubicama njene porodice sudiće vreme, ona ih je samo otkrila.

 

                     ŠOPENOVA ŠKOLJKA..

Tevc prinese školjku uhu.
–  Čujem neki nejasan šum.
– Odsviraj na klaviru ono što si sinoć čuo!

Isak celim bićem upi zvuke.

–  Znaš šta ja mislim, sine? Kroz te se akorde tri noći vraćaju na mesta događaja. Prva kroz eho radosti u kome se i dan danas slavi prijateljstvo dva deteta i dva naroda. Zato čuvamo tu školjku koju je, tačno u ponoć, Šopen poklonio majci tvog čukundede kad su bili deca. Kroz eho tuge vraćaju se noći koje su najavile dva najbolnija događaja. Šopenove rastanke. Prvi sa porodicom i Poljskom 1830. godine. Drugi sa Aurorom Dupin 1847.

–  Slušaj ponovo! Dva akorda su živahnog tempa, kao u mazurkama i polonezama. Setan je samo ovaj, nalik nokturnu.

– Možda je tuga koju je Šopen osećao u vreme rastanka sa Aurorom izbledela. U višim svetovima živi samo radost, a to znači da je njihov susret i tamo moguć i zato se menja prvobitni eho. U njemu, umesto tuge rastanka sad živi radost novog susreta.

(KR)ISTINA I (B)LAŽ

Ušao sam u dvorište na stražnji ulaz,  sav usplahiren,  kao onog dana kada me je otac,  prvi put,  doveo u njihovu kuću.  I onda i sad pogled mi je otrčao do rascepljenog stabla. Odolevalo je vremenu. I naša imena na njemu.

–  Zbunjuje te izgled “ Ilijine trešnje“ ?

Ne sačekavši odgovor, otac se nakašljao, nekoliko, puta da pročisti grlo i dodao:

– Drugu polovinu otcepio grom… kad se rodio Tinin očuh… na Ilindan.

–  Je l’  se uplašio? – upitao sam naivno.

–  Ma ne, tek je izlazio iz maminog stomaka…

Nisam verovao ocu. Instiktivno sam osećao da se bebe najviše plaše dok su u stomaku. Tamo su tako same i nesigurne. Kad izađu, iz tog strašnog karantina, uvek će biti nekog da ih zaštiti.

–  Stigli ste –  presekao mi je misli gromki glas.

–  Čika Ilija će ti biti isto kao ja… Samo ga dobro slušaj… Je si li me čuo?

– Ahaaa  –  promrmljao sam, nekako neodređeno, pružajući desnu ruku. Drugom sam, grčevito, stiskao očevu podlakticu. Obojica smo imali velike knedle u grlu. Odeća mi je bila već mokra od znoja.

Ne znam kako bi preživeo taj trenutak da se nije pojavila Kristina. Njena gusta, loknasta, kosa rasula se u zraku jutarnjeg sunca i ceo prostor ispunio se njenim likom. Činilo mi se da smo i ja i prostor stvoreni samo zato da bi se u  nama odrazio njen lik. Meni je to bilo, ne samo dovoljno, nego i previše. Mislim da je i prostor bio srećan što ga ispunjava i oplemenjuje takva lepota.

Prošao sam gotovo ceo svet, uživao u čarima mnogih žena, ali ništa ne pamtim, sa većim ozarenjem u srcu, kao taj prvi i nevini Tinin poljubac. Kao galebov krik na pučini,  pratio me kroz sve plovidbe i sećao na nežno plavetnilo detinjstva.

Prišla je, lagano, pogledala me umiljato i uhvativši se ručicama za moje uši, koje su bile dovoljno klempave za taj poduhvat, cmoknula me pravo u nos. Deo poljupca skliznuo je na levi obraz i rascvetao se u crveni ljiljan.

Ne znam da li su i drugi videli,  ali sam bio ubeđen da se, baš, tako desilo. Uostalom, jednom mi je i sama priznala da se seća mirisa koji je udahnula sa moga obraza i da ga neće nikada zaboraviti.

Ne verujem da bi to uradila da joj nisu rekli da ću biti njen brat.

* * *

Otac se nije vratio iz bolnice. Majku nisam ni zapamtio. Sve sam to nekako preboleo uz Tinu i njenu mamu. Odrastali smo zajedno. Zapravo, srasli u jedno biće. Mislili smo zauvek nedeljivo. I bilo je tako, dok se njena polovina nije iskrala iz mene i počela da živi za drugog. Uhvatio sam njihove poglede, kad su se sreli. Sav izbezumljen, gledao sam kako se rascvetavaju ljiljani na Tininim obrazima. Gotovo sam se onesvetio od nadolazećeg mirisa. Moj obraz bio je suv i nije mirisao.

Sutradan sam otputovao. U prvo vreme radio sam kao pomoćni radnik na brodu i stalno mislio na svoju drugu polovinu i svoje druge roditelje. Poredio sam sebe sa “ Ilijinom trešnjom “ . I živeo kao ona, bez svoje polovine.

Mada sam, ko zna koliko puta, raspakivao već spakovane kofere i cepao tek napisana pisma,  ne bih se nikad vratio da na brodu nisam sreo zajedničkog prijatelja. Putovao je na Krf. I sve mi ispričao.

–  Blažimiru, tj. njenom mužu, najpre se razbolelo ime. Bilo je bolesno i kad su se upoznali, bez četiri zadnja slova. Možda bi i ostao Blaž da se nije otkrilo da je oženjen sa dve žene, u isto vreme. Ne bi sa imena otpala prva slova, njemu jedno, a njoj dva, moj kapetane…

Nisam ga više slušao ni čuo,  niti mi je bilo važno da li se,  potom, udavala ili nije, ni to što sam postao kapetan…

Pao sam na kolena i zavapio:

– Bože, koliko sam grešan!

* * *

Na stepeništu je stajala devojčica i gledala me netremice. Nije imala loknastu kosu i plave oči. Bila je suviše ozbiljna za svoje godine.

– Ti si moj tata,  je l’  da?

–  A h a –  promrljao sam, nekako neodređeno, i pružio joj obe ruke. Oboje smo imali velike knedle u grlu. Odeća mi je bila već mokra od suza i znoja.

Sa bledih ustašća otkinule su  se reči, teške kao granitne stene:

– Sigurno će doći… i biće ti isto kao ja. –  rekla je…i zaspala.

Beleška o autorki:

Verica Tadić objavljuje savremenu poeziju, haiku pesme, eseje, književnu kritiku, studije, priče, sentence i aforizme u domaćim i međunarodnim časopisima i zajedničkim izdanjima. Zastupljena je u brojnim književnim listovima i časopisima, zajedničkim knjigama i jedanaest antologija.

Više puta nagrađivana za prozu i poeziju.

Poezija joj je prevođena na slovački, ruski,  poljski, nemački, engleski i španski, a kratke priče na slovenački jezik.

Objavljene knjige: „Ostrva noći” (1990); „Peludna tišina” (2001); „Mreža od sunčevih niti” (2003); „Sag od dukata” (2004); „(Kr)istina i (B)laž” (2006, 2007); „Fluorescentni prsti” (2008); „Na hridima trenutka” (2009); „Pričesna vrata” (2013); „Zavetni ples” (2013);  „Kad reči sanjaju“ (2015)„ Eonski  grafiti” (2015); „Preludijum zebnje“ (2016).

Verica Tadić živi u Čačku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *