Zdenka Feđver: RECEPTI  KAO  MIRAZ

 

 

Znate taj recept.

Izmeša se švapski sir, kajmak i jaja, doda se šećer – i premažu palačinke. Pa se lepo umotaju, poslažu u tepsiju, jedna do druge , preliju mešavinom kajmaka, šećera, vanilin-šećera i jaja – i zapeku u rerni.

Za to vreme na šporetu se lagano krčka paradajz supa, u kojoj je naseckani crni luk i listići celera. Podloga supe može biti zaprška, a i ne mora.

“Kakva ti je to kombinacija?”, začudjeno me je pitao sin kada je bio dovoljno odrastao da počne da postavlja i takva pitanja, ali i već odavno vaspitan da ono što je na stolu – pojede.

Meni je to uvek bila kombinacija koja se podrazumeva, kao i to da su taške uvek sa pekmezom od kajsija; knedle, uvaljane u prezle i prelivene kajmakom, uvek sa šljivama; grenadirmarš, testo sa krompirom, uvek sa zelenom salatom; šufnudle  uvek u ogrtaču od prezli; kao i to da testo može biti i sa makom, rogačima, grizom, orasima, sirom…

Znala sam, naravno, da sve to može i drugačije, ali – to onda nije to.

Kada se nameračite na testo s krompirom, voda, u kojoj se kuvalo testo, ne baca se, kao ni voda u kojoj se kuvaoseckani krompir. Na malo ulja se proprži iseckani beli luk i mlevena paprika, koja je uvek crvena i ljuta, sipa se ta vrela voda, doda soli po ukusu i iseckan stari hleb.

Ne znam da li taj recept znate. Kao i sve  ostale, naučila sam ga od mame, a sin je odavno prestao da se čudi kombinacijama i postavlja pitanja.

Da li sam ih ja postavljala, što se tiče hrane, ni to ne znam. Pretpostavljam, pošto se uopšte ne sećam, da nisam. Sećam se da nisam volela boraniju, pa jednom, a bila sam u gostima u Vukovaru, kada sam videla da teta Zlata kuva boraniju (istina, ona je to zvala mahune), odlučim da odem kod bake Marije na ručak. Na drugi kraj grada. Kad tamo – isto mahune! Gladna  kao vuk, odmah sam boraniju-mahune zavolela. Zauvek.

Odmalena sam učila da kuvam. Kao i svaka mlada udavača, počela sam da isecam interesantne recepte iz novina i da ih lepim u svesku. Kao friška mlada, kupila sam Pellaprat, francuski kuvar sa prelepim slikama i hiljadu stranica. Ovih dana, potrefilo se, po treći put sam izvršila selekciju zalepljenih recepata. Ovaj put – nemilosrdno. Četiri podebele sveske velikog formata  svela sam na dve. Lepiti nove recepte, čvrsto sam odlučila – više neću.

Iz francuskog kuvara, ogromne knjižurine kojom možeš ubiti čoveka, nikada ništa nisam skuvala (pala sam na lepe slike), što ne znači da su recepti gadni. Iz moje “slane” i “slatke” sveske, od onih “ukradenih” recepata, koristim,  možda, desetinu. Ponekad skuvam jelo koje mi se kod drugarica svidelo ili dodam u neko svoje jelo novi začin, a ukućani staro pitanje: “Opet si eksperimentisala?”

Očigledno je, naučila sam od svoje mame, ona od svoje, ona od svoje… Ne znam da li su to bila “naša” ili “tudja” jela. to je bilo nevažno.

Važno je da lepo mirišu, da su ukusna, a najvažnije je da su sita. Ponešto smo dodavale, menjale, ponešto naučile od drugih, ali odlaskom iz rodne kuće, u miraz smo dobijale i rečenicu: “Tako je kuvala moja mama.” U miraz je i davale.

Kao što ja nisam ništa kuvala iz francuskog kuvara, štampanog 1969.godine, tako ni mama ništa nije skuvala iz Knjige o kuvanju i održavanju domaćinstva (Glavni odbor SFŽ-a Hrvatske, 1947. godina) i, na svu sreću, niko od nas nije ništa skuvao iz Uputstva o pripremanju jela u JNA u ratu (Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, 1983. godina, sa pečatom da je to vojna tajna).

To ne znači da su te namirnice nedostupne, niti da su saveti iz sva tri kuvara, zastareli. Ima i istih, i neočekivanih, i prepoznatljivih, i odavno isprobanih, zamamnih, ljupkih i veoma, veoma korisnih.

Korisne su i ove palačinke što upravo mirišu iz rerne, podsećajući me da sam sa palačinkama počela, pa mogu i da završim.

Ovaj put, bez paradajz supe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *