Vladimir Radić: Onih nekoliko koraka

Neko uđe i poče nešto tražiti, nešto što je izgleda ostalo od prethodne večeri, neke puzle ili tako nešto … slično. Kaže tiho: „Nekoliko nedostaje … možda su ovde.“ Onda otvori cipzar, ili ga zatvori, taj neko, ili neko drugi, i onda je nešto šuškalo. Saša odškrinu zastor na svom ležaju – zabljesnu ga svetlo, mlečno i prodorno.

Marta i Ksenija su ustale i poslovale oko svojih putnih torbi. Bili su u Mikijevom kupeu, u kušet-kolima i napolju je bila noć. Enin zastor je bio pomeren u stranu – ležaj prazan. Onaj ko je malopre tražio nešto tu kod njih, u njihovom kupeu, od sinoć, neke puzle ili nešto slično, bio je već izašao. Saša sede na ivicu ležaja. Zastori ispred Mikijevog i Borinog ležaja bili su navučeni. Marta i Ksenija su vadile nesesere i torbice i peškiriće. Sa Mikijevog ležaja vise farmerke, viri košulja. Marta podiže farmerke i gurnu ih dublje pod zastor. „Ispašće nešto”, kaže. Iza zastora mrmljanje.

Je li on nešto rekao?” upita.

Pojma nemam“, reče Ksenija.

Šta bi ispalo?“ ču se Mikijev dubok i promukao glas. Mikijeva ruka lupka po košulji što viri ispod zastora. „Nema šta. Najvažnije je ovde, u džepu.”

Bora se prevrće na ležaju, ljuti: „Može li malo tiše!“

Pardon“, kaže Ksenija. „Izlazimo.“ I njih dve izađu sa svojim neseserima i torbicama, sa četkama i peškirićima.

Prvo neka vrata, onda njih dve”, gunđa Bora. „Kao čavke. A bio sam u štimungu sa jednom bujnom.“

Plava?“ upita Miki.

Crvenokosa!”

Te su opasne. Dokle ste stigli?”

Do konkretnog! Onda su tresnula neka idiotska vrata.”

Sigurno kondukter”, primeti Saša.

Baš kao što je tresnulo i ono veče kad je bilo najbolje“, reče Miki. Razmaknu zastor. „Oooo, glava. Ko upali to grozno svetlo?“

Saša siđe sa ležaja i ugasi svetlo. Gori samo mala, tamnoplava sijalica. Oprezno dodiruje vrh nosa.

Boli?“

Saša se ogledao u prozoru. „Ne.“

Dobro te odalamio, nema šta.“

Nije to ništa.“

Dobro je što smo ga zadržali, moglo je biti gore.

Zadržali? Misliš što ste mene zadržali“, ljutnu se. „Njega ste pustili, nisam uspeo ni da mu vratim. I vi ste mi neki vajni drugovi!”

Ti si zaštitio Sandru, on se povukao. Čemu dalja kavga?“

Saša izvuče svoje farmerke ispod jastuka, obuče ih. „Niste se trebali mešati. Niko vas nije zvao da se mešate.“

Koje obline kod one crvenokose!“ ču se Bora. „A vatrena …hmmmmm.“

I one ostale, prave, sve su one bile vatrene i oble“, reče Miki. Izvadi flašu vode i potegnu dobar gutljaj. „Izbor za najbolju mokru majicu je prava stvar! I to onda kada ste svi mislili – ‘veče završeno, prošlo, nema više ništa, hajd’ na spavanje.’ A ono tek počinje! Urnebes se tek sprema!“

Prokleta vrata. Kao da su me pravo u glavu …

Pusti glavu, glava prođe“, reče Miki lupkajući po džepu košulje. „I nos. A ovo ovde ostaje. Ništa kao studentkinje, kažem ja!“

Bora otvori zastor ispred svog ležaja, protegnu se. „Daj da vidim.“

Dobro, samo nema da pomešaš. Ima redosled, sistem je to,“ reče Miki. „Saša hajde, upali svetlo. Pazi, ja ih dodajem, a ti ih slažeš onako kako su bile. Isto onako. Nema da pomešaš, sistem je to. Saša … svetlo.“

Ako me više nećete zadržavati …“

Bora uze Mikijevu flašu, obrisa grlić i nagnu je. Miki otkopča džep, izvadi svežanj polaroid fotografija. „Hajde Saša, ne budi takav, upali. Daj neka ih Bora vidi.“

Saša polako oblači majicu, popravlja kosu – Miki i Bora ga gledaju – i na kraju, bez žurbe, upali glavno svetlo u kupeu.

Pazi ovamo, obline!“ reče Miki razdragano. „I to ne u nekom snu, ove su bile na javi. Oko nas!“

Bora uze fotografiju držeći je pažljivo za rub. „Ovoga se sećam, to je na početku. Nik i ostali sviraju.“ Prevrnu sliku i položi je na ležaj.

Evo ga sa Sandrom.“ Miki doda sledeću fotografiju. „A i ja se vidim. Tu, pored njenog sintisajzera. I sve ove oble odmah pored mene … pogledaj.“

Bora prevrće sliku, uzima novu, kaže: „Ovde počinje ‘ iskapi na eks’.“

Na eks! A onda smo ludo plesali sa njima. Evo ovde se to lepo vidi.”

I toga se sećam.“

A ovde je bilo: ‘ko će brže na eks’.“

I toga se još sećam.”

Onda je počelo sa mokrim majicama. Ko iskapi prvi u jednoj rundi može da zalije majicu onoj koju izabere. Ti si nekoliko puta bio najbrži, svaka čast! I zalivao si, dobro si zalivao. A one samo ciće, uvijaju se. Drago im … studentkinje!“

Jedva se sećam … kao kroz maglu.“

Evo te u blaženom stanju, horizontalno. Ali čašu ne ispuštaš! A ovde je počelo iz flaše.“

Ko vam tako vešto sipa u usta? Sa visine, a ništa ne proliva.

Jedan od onih studenata. Oni to tamo kod njih vežbaju. A vidi ovih iza mene. Uhvatio se red! Čekaju kako bi došli pod flašu.

To sam propustio. Šteta. A kako je ispalo ovo?“

Tako, prvo jedna, onda druga, pa još jedna … treća. Svidelo im se. A mi skandiramo! Onda još njih nekoliko i na kraju – sve. Mi skandiramo – one se skidaju. Sve su one skinule svoje mokre majice, jedna po jedna. A ispod ništa. I sve u ritmu muzike!“

A ko su ovi što leže tu dole?“

Studenti, ko bi drugi? Svi u blaženom stanju kao i ti. Vidi ta lica! Kao oduzeta. Ali ja se držim. A onda je bila pauza.“

Opet Sandra. Ona se nije skinula?“

Ona ? Ne, nije. Tu nije, tu je pevala. A posle … Šta ti kažeš Saša? Je li posle i ona?“

O čemu ti pričaš?“

Džentlmen, nema šta. Kako bilo da bilo“, nastavi Miki. „Ovde ti Sandra peva onu svoju baladu a mi igramo … sada polako, melodija lagana.“

Saša je obukao patike i dohvatio putnu torbu.

I one sve bez majica“, primeti Bora.

Ma sve … skoro, a muzika sentiš, zamisli! Vidi ovo dvoje, ona gore ništa, a nema ni on.”

Ludnica!“

A ovde se Nik vratio s pauze i ponovo počeo onim svojim hard-rokom. Tu pada u trans, razbija gitarom Sandrin sintisajzer. A ovde studenti razbijaju sve ostalo. Misle – tako treba, to je deo predstave, što Nik radi – trebamo i mi! Propade veče ako sve ne porazbijamo.“

Otkačeno.“

Totalno“, složi se Miki. „Onda je bilo po nosu. Bilo je namenjeno Sandri ali on se isprečio … “

Saša izvadi peškir, izađe iz kupea i ode niz hodnik.

I dobio umesto nje.“

Dobio“, reče Miki. „Nešto mi kaže – neki neizmiren račun.“

Kada je Saša izašao iz Mikijevog kupea osvrnuo se oko sebe i krenuo niz hodnik. Hodnik prazan, nikoga. Nikoga ni kod izlaznih vrata. Proviri u hodnik prema spavaćim kolima – ni tu nema nikoga. Krenu nazad, prema Mikijevom kupeu, na onu stranu na kojoj je morala biti lokomotiva koja ih je vukla. Prođe pored njihovog kupea; Miki i Bora sede i gledaju slike; prođe ceo vagon, prođe i onaj ispred njihovog i onda u odsjaju stakla – bakarnocrveni čuperci i ruke sa narukvicama, zamahuju kao kad se diriguje.

Saša otvori vrata između hodnika i prostora kod izlaznih vrata i Ena s osmehom u očima i slušalicama na ušima, mahnu. Uze ga za ruke, govori „Slušaj ovaj prelaz!“ Podigla je kažiprst, na kažiprstu prsten. Prvo na početak.“ Skinu slušalice i stavi ih njemu na uši.

Zvuk orgulja i bubnjeva i zvuk gitare ispuni prostor. Gore visoko, visoko iznad svega, odjeknu devojački glas, zvonak i poletan, snažan i otvoren, prožet nadom i čežnjom, jasan. Kliznu staklene perle i taj glas, utišan naglo, odjednom promukao, iznenada dalek, izmenjen stran nepoznat, praćen dalekim, jedva čujnim zvucima klavira, zamire na ivici prostora, tu oko njih. I kada se činilo – melodija prestaje, zvuci su nestali izgubili se i više ih nema, ponovo odjeknu klavir, i bubnjevi se oglasiše i onaj devojački glas se diže i raste, zvonak i otvoren, kao pre, poletan i čežljiv, iznad svega, kao da neće proći, kao da će lebdeti čaroban i bezvremen i potpun, u njima, zauvek.

Ena utiša vokmen. „Posle ide brži deo“, kaže i on skinu slušalice. „Taj će Sandrin prelaz biti i kod mene.“ 

Podseća na neko putovanje …negde daleko“, primeti Saša. „Putovanje je uzbudljivo, ali bliži se kraju. Pomisliš – završava se, gotovo je a ono ide dalje, nastavlja se, uzbudljivo kao što je bilo i ranije.“

Putovanje je plavičasto“, reče Ena. „I širi se elipsasto.“

Montirala si tako?“

Ena dotače kratku crnu kosu iznad svog uha: „Sve je ovde.“ Na ušima naušnice – izdužene, staklene perle – kao kapi vode što se slivaju niz tanku, srebrnu nit. „Samo takva muzika ne mora svakome biti lepa“, kaže.

U onakvom hotelu? Na onakvoj terasi? S onakvim pogledom na zaliv?“ reče Saša sa zanosom. „Koji arhitekta!“

Nije ga projektovao jedan čovek, grupa ga je projektovala. A muzika je nešto drugo, to nije bila grupa, bila je to Sandra.“

Zar oni nisu svirali svi zajedno?“

Samo dok su svirali njegovu muziku, onu koju je on hteo, dotle je i bio mir.“ Preko Eninog lepog, izduženog lica, između njenih uzdignutih obrva, ispod bakarnocrvenih pramičaka prolete tamna senka. „Gužva je počela kada je Nik uvideo – u filmu je samo njena muzika.“

Gužva? Nisi pominjala gužvu.“

A kome bi to pomoglo? Visilo je o koncu. Činilo se … sve pada u vodu!“

Ali nije, zar ne?“

Ena se nasmeši, pogleda ga, senke nesta, reče: „Sreća se desila, proviđenje, šta li … ne znam. Bilo je toplo … noć je bila … bilo je kasno, gotovo zora. Bazen za kupanje, ti ga vidiš sa svog prozora, osvetljen je odozdo zelenkastoplavičastom svetlošću, nigde nikoga … ti ne spavaš. Pojavi se jedna devojka, zaogrnuta bade-mantilom. Ide do ivice bazena, do rukohvata stepeništa … odvezuje bade-mantil i on klizi dole … Ona silazi u vodu, pliva, voda je prozirna, devojka osvetljena blagom svetlošću, kupa se u njoj. Kosa joj platinastoplava. Devojka se vraća, izlazi napolje, ogrće mantil, spušta jedno i onda drugo stopalo u vodu i površina se malo talasa… I devojka trči prema zgradi i nestaje. Ispod bade-mantila nema ništa.“

Ksenija“, kaže Saša.

Onda iz duboke senke sa druge strane bazena, gde je šipražje, izranja jedna prilika sa bradom, u belom odelu … odelo zgužvano, dolazi do ivice bazena, saginje se … širi prste … dodiruje talas koji dolazi sa druge strane.“

Stipe Kos“, reče Saša. „Slikar!“

Kos nije hteo da slika Sandru i Nika, nije bilo strasti između njih rekao je … nije bilo ničega, nije imao šta slikati. To je bila noć! Te noći sam promenila scenario, sutradan upoznala Kosa sa Ksenijom – išlo je glatko, kao da se znaju odavno, a ti si uskočio umesto Nika – on nije hteo više, nije hteo da čuje za Sandrinu muziku, za moj film – i stvar je krenula sa mrtve tačke! Sandra se nije bunila zbog tebe, naprotiv, a Kos je … on je na svome platnu slikao Kseniju i slikao je sebe … i Kseniju i sebe, imao je ono što mu treba. Tako je to bilo sa Sandrinom muzikom i sa njegovim slikanjem, i sa filmom.“ Ena izvadi dve male video-kasete. „Moje blago!“ reče sa žarom. „Samo što pre stići, što pre montirati! Vidi!“ Uze mu ruku i prisloni poviše svojih grudi. Majica, tanka i glatka, diže se i spušta onako kako ona diše. I njeno srce udara snažno i brzo.

Prozor je bio spušten sasvim malo i dim je strujao kroz taj uski procep i gubio se negde napolju naspram krošnji što su, nejasne i tamne, promicale strelovito pod zvezdanim nebom.

Ksenija povuče još jedan dim, izbaci čik napolje, podiže prozorsko staklo do kraja, huka uminu, krajičkom oka odmeri putnika koji celo vreme meri njenu kratku suknju – stariji, dosta stariji, s prosedom bradom i još uvek dobrom linijom, ali odeven loše – i vrati se nazad u kupe. Provuče se pored Saše koji nalakćen na kolena sluša razgovor, preskoči Enine sandale i Mikijevu gitaru oslonjenu na pod, zape za Borine prekomotno ispružene noge, i za gitaru na njegovom krilu i na kraju se smesti naspram Marte, pored prozora. Marta je imala kratak šorc i mogla je da drži noge kako hoće, onako kako to rade muškarci – Ksenija svoje prekrsti.

A ti?“ upita Miki.

Slučajno“, kaže Ena. „Preko vašeg razrednog starešine, Pejina. Sretnemo se neki dan kod vas u Starom Dvoru – bila sam tamo da obiđem svoje – i pričamo ovo i ono Pejin i ja, zbrda-zdola, kako to biva kada se neko dugo ne vidi – o njemu, o Beogradu, o Starom Dvoru, vama. I on tu pomenu vaš put, ekskurziju, dane koje su vam dali. Hej, pomislim, to je ono što tražiš! Dočaram sebi onu atmosferu dole na moru, sve ono što lebdi iza kuća od kamena, ispod izbledelog crepa, nebo u kvrgavim granama, u brdima i zalivu, pomislim na one boje, šum talasa, na jeku i stene, na sunce u jedrima, ljude i znam – to je ono! Prožme te i više ne pušta! Moraš i gotovo! Nema ti nazad. Ili to – ili ništa. I tako – mi opet zajedno, makar na putu.

Zajedno…“, kaže Miki. Diže nogu, potapša svoju patiku. „Kada bi imala ovakve mi bi videli hoćemo li te uzeti nazad u naš klub. Je li momci, nije ona tako loša. Jeste – otišla je, mislila je može bez nas, dobro je za nju, mi balavi, oni drugi stariji i bolji, znaju više – i prešla se. Sada uviđa svoju grešku, kaje se i skrušeno vraća nazad svojima.“ Miki stavi ruku na njeno koleno, okrenu se Bori i Saši – klimali su odobravanjem.

A ti misliš – nemam ih!“ nasmeja se Ena, skoči sa sedišta, izvuče patike iz torbe – bordo, sa tri bele linije, iste kakve su nosili i momci u kupeu. „Evo ih! Šta bi student bez patika? Onih pravih! Ne ide to. Da vidimo kuda će me voditi!“ Vrtela se između njihovih nogu i gitara, dizala jedno i drugo stopalo, pokazivala patike, cupkala, još se jednom okrenula, obrnula, naklonila se levo i desno se naklonila, i sela.

Vodiće te u provod”, reče Miki. „Šta bi student bez provoda, ni to ne ide. Ali košta! Naš oproštaj nije besplatan. Već i samo razmatranje celog tvog slučaja košta te jedan izlazak i piće za sve pozvane – ovde prisutne članove kluba. O tarifi za pozitivnu odluku razgovaramo kasnije.“

Važi, dogovoreno. Kada idemo?”

Čim prije, što bi rekao naš uvaženi pokojnik”, kaže Miki. „Kod nas u Starom Dvoru. Ti odrediš lokal – mi šta se pije.“ Nehajno položi ruku na Enino koleno. „A vi studenti u Beogradu, sigurno se vi tamo super provodite. Šta vam je glavna fora? Hard-rok? Disko? Žurke? Imate vi svašta tamo, čujemo i mi nešto.“

Glavna fora … zavisi.“ Ena spusti naslon za ruku između sebe i Mikija, prekrsti noge, zavali se u ugao prema vratima. „Svašta je u modi. Za nekoga pripijena, drečeća odeća i ples do zore u disko-klubu – ima ih koliko hoćeš. Za drugog, večera u japanskom restoranu s prijateljima. Za trećeg, noćna vožnja Dunavom, uz baklje. Hipodrom i klađenje na Prospektora, King Krofta, Elinora ili Abru za četvrtog. Abra u zadnje vreme često pobeđuje. Divna ždrebica, brza. Za petog je to koncert Eltona Džona, izložba Huana Miroa, pozorišna predstava ‘Čekajući Godoa’ ili neki novi film Stivena Spilberga. Ima i onih koji su radije za jedno mirno popodne u muzejima modernih umetnosti. Ili za sve to zajedno, samo nekim drugim redom.“

To je izbor!“ govori Miki užarenih očiju. „Nije vama dosadno!“

Dosadno? Ne, naprotiv. Ali, opet, nije to ni kao mi se stalno, non-stop jedino zezamo i provodimo. Imamo mi i neka predavanja i neke vežbe, seminarske radove, ispite. Moj prvi ispitni rok je tu za mesec-mesec i po, u junu. Ali, i to je zanimljivo i zabavno, samo na jedan drugi način.“

A mi imamo maturu“, reče Marta. „To je tek strašno zabavno! Od glagola ‘strašiti’ i od mislaone imenice ‘zabava’.”

Proći će matura. Neko bi rekao moja je bila juče, a, evo, prođe gotovo cela godina.”

A uskoro i dve … kako si otišla iz našeg razreda. Bez zezanja – zar je bilo lepše sa onim naduvenim gnjavatorima iz višeg razreda?” upita Miki.

Ne, nije”, odvrati Ena. „Ali bilo je ono – preskoči razred, maturiraj, izađi na prijemni na Akademiji. Što pre – to bolje. Iskoristi šansu. Uči ono što oni uče, gledaj ono što oni gledaju, otkrij ono što oni otkrivaju, napravi one divne stvari koje i oni prave. Napravi ih i bolje ako možeš! Pokušaj, zato i jesi tamo. Tako je to bilo … zato.”

A oni na hipodromu?” upita Ksenija. „Na konjskim trkama. Ko su oni?”

Kažu neko krem društvo“, reče Ena. „ A odakle sav taj novac… U svakom slučaju, neki svet sa dubokim džepovima, svojim ili tuđim. Neke parajlije, uz njih razne cice-mace i gomila kockara. Hazarderi na ovaj ili na onaj način. Nije to nešto, mada i oni imaju … zanimljivo je i tu priviriti. Osetiti nešto od te suzdržane nervoze, tog iščekivanja i napetosti, nade, sumnje. Svi nonšalantni, mrtvi hladni, a ispod kuva, ključa, sve vreba i namešta se.“

Hodnikom su prolazili putnici. „Noći su kraće,“ kaže jedan.

Dolazi leto“, kaže drugi.

Ena skinu torbu sa nosača za prtljag, zamota kabl sa slušalicama oko vokmena i stavi ga u torbu. Zatvori cibzar i torbu opet vrati gore na nosač, pored kofera. Bora i Miki su završili pakovanje. Skinuli su posteljinu i gurnuli je na najniži, Sašin ležaj, u ugao pored njegove torbe. Gornje ležaje su preklopili prema zidu kupea, tako da se dole, ispod njih, opet moglo normalno sesti. Saša stavi nekoliko sitnica u svoju torbu i sede.

Na vratima pojavi se Joška. Bio je kapiten njihove školske ekipe u košarci i niko ga nije voleo. Nisu ga oni ni izabrali da im bude kapiten.

Unutra, u Mikijevom kupeu, svi su se spakovali i sada su sedeli na dva najniža ležaja. Gledali su kroz prozor prema nebu koje je postajalo svetlije.

Hotel je bio nešto posebno,“ reče Saša. Pejin je napravio dobar izbor.“

A nije bio skup“, primeti Bora. „Doduše jedan deo još u gradnji.“

Taj hotel nije poznat“, reče Marta. „Još nije. A ni sezona nije počela.“

Ena ga je odabrala“, pomenu Joška. „Ona ga je preporučila Pejinu.“

Znaš ga od ranije?“ upita Saša Enu.

Malo … iz nekog prospekta.“

Osim što je hotel dobar i ta grupa koja je u njemu svirala diže mu cenu“, kaže Ksenija.

Ili ga ruinira“, primeti Miki.

Nik i ostali nisu svirali loše, samo uvek na isti kalup. Uvek samo rok“, reče Ksenija. „Uvek samo brze stvari.“

Nik je dominirao“, doda Ena. Ranije, u Beogradu, svirali su oni i neke druge stvari. Sporije … Sandrine.“

A neko bi pomislio sve slučajnost“, reče Ksenija.

Šta slučajnost?“ pita Miki.

Saša baci pogled prema Eni. Ona gleda u daljinu.

Kakva slučajnost?“ pita Miki.

Ksenija odmahnu: „Ništa … zaboravi.“

Joška je izašao prvi, nosio je torbu i kofer. Odmah za njim Pejin i Erika. Pejin pokušava da ga sustigne, pridrži kofer, ali Joška je brži i stalno mu izmiće. Erika govori: „Neka, mi ćemo … nije vaš kofer težak. Pustite … slobodno pustite“, i Pejin odustaje i prepušta kofer Joški. Otišli su do izlaznih vrata vagona i Joška i Erika spuste prtljag na pod.

Dobre noge“, primeti Bora. 

Dobre“, složi se Miki. „Koliko se može nazreti od njenih farmerki.“

Nije njemu toliko do tih nogu, koliko do buduće advokatice”, kaže Marta. „Hoće on advokaticu s tatinom uhodanom kancelarijom.“

Misliš … i ona?“ reče Bora. „Kao njen otac?

Ko? Erika Blum? Naravno. Šta misliš zašto je on s njom? Zbog njenih lepih očiju?“ nasmeja se Ksenija.

Zbog njenih lepih nogu”, kaže Bora.

To je dugoročno planiranje“, primeti Marta. „Ako nisi bogat, a pucaš na visoko … Jeste li primetili? Već mu kupuje lepe i skupe stvari ….”

Hvala, mogu i sam.”

Da, ti”, reče Marta Mikiju. „A on?”

Advokatica ili ne“, doda Bora. „Svejedno, ima dobre noge.”

To nije sporno. Ali, nije sporno ni to da ja vidim i ovde lepe noge. Vidim lepi šorc, lepo pristaje tim lepim nogama. Biće lepo i toplo leto“, reče Miki. „A Marta? Biće nama lepo. Hoće, zar ne?”

Možda, zavisi.”

Iz susednih kupea počeše izlaziti i ostali iz razreda. Ređali su torbe i ruksake ispod prozora, u hodniku kušet-kola.

I Miki i Bora su bili izneli svoje putne torbe, i onda se još jednom vratili i izneli gitare. Ena i Saša stajali su na vratima kupea. Učenici, još sanjivi od duge noćne vožnje, pomalo čupavi, stajali su naslonjeni na zidove i razgovarali. Bora se protegnu. „Deseti maj, subota“, reče zevajući. „U ponedeljak ponovo u školu.“

Još malo, samo jednu sedmicu“, kaže Ksenija. „Još nju izdržimo i onda finito, kraj, gotovo, ćao, nema više. Zbogom, školo!“

A matura?“ upita Marta.

Da, ali nema više nastave.“

Kao juče da smo pošli na put, a evo nas već na kraju“, primeti Mila.

Brzo je prošlo“, doda Ceca. Kao san.“

Nije ni čudo za nekoga ko prespava celu ekskurziju“, zaključi Miki. Bora se ceri. „Stalno u hotelu – nikad sa nama. Kad ste na ekskurziji nema spavanja. Mame vam to nisu rekle?“

Bile su one po svim mogućim muzejima“, reče Marta. „Onda kada nisu spavale. Možeš misliti – jaka stvar, muzeji. Na moru, a u muzeju!“

A bilo bi nam kao interesantnije s vama,“ odvrati Ceca ironično.

Boga mi bi,“ primeti Marta. „Nama je bilo.“

Mogu misliti“, reče Mila. „Pijanka za pijankom.“

Ne lupaj“, odseče Bora. „Svaki dan smo išli na kupanje! Loptali se! Igrali karte na plaži … i šah. Uveče smo išli na korzo.“

Obišle smo sve butike“, doda Ksenija. Ni jedan nismo preskočile.“

I sunčali se“, reče Marta. „Vidi boju! I išli na ples.“

Plivali smo do ostrva u zalivu i nazad“, doda Miki.

E, to vam je bilo mnogo pametno“, reče Ceca. A da je bilo ajkula? Pejin vas je dooobro izribao!“

Samo se šonje plaše nekih tamo riba“, reče Bora, ali Joška – on je bio par koraka dalje – gledao je u stranu kao da niko ništa nije rekao.

Bili smo i u disku“, doda Miki. I na studentskoj žurki! Sa strancima. To je bilo super!“

Da, sve ste tamo porazbijali“, zajedljivo će Mila. „Seoska zabava.“

Daj, ne gnjavi. Nismo mi razbijali“, odbrusi Bora. „Nismo mi ceh platili. Platili su oni stranci, studenti. Oni su razbijali – oni su i platili!“ Okrenu se Mikiju, Saši: „Šta ova zna? Guska!“ ali Miki odmahnu rukom i pređe na drugo: „Ima da igramo košarku svaki dan! Treba opet nekoga rasturiti.

Ja ću na bicikli, pa na reku“, reče Saša. Ima jedno dobro mesto za pecanje, odmah iza štranda.“

Između štranda i slikarskih ateljea“, doda Ena. „Proplanak.

Znam ga“, reče Bora. „Dobro mesto za šah. Kao stvoreno.“

I za još neke stvari“, doda Miki i njegovo društvo se nasmeja.

Šumarci pored pruge su se proredili. Promicale su zgrade u jutarnjoj izmaglici. Koloseci se razdvajaju, umnožavaju, granaju. Začu se škripa kočnica, voz je usporavao. Pojave se peroni i nastrešnice iznad njih i sat i nekoliko klupa, otpravnik vozova s palicom, i kolica s paketima, ljudi u radnoj odeći. Voz se zaustavi i kondukter uz tresak otvori vrata, viknu: „Staaari Dvooor!“

Eno ga onaj što lupa“, reče Bora. „Treba njemu flaster na usta.“

Ena je stajala na vratima kupea, razred se opraštao. Neki joj kažu: „Ćao, sretan put do Beograda“ i: „Vidimo se na leto“, i ona njima: „Vidimo“, i neko doda: „Dobro se provedi“, to je bio Miki, ko bi drugi, i ona njemu: „Hoću, između ispita. Provedi se i ti.“ Začu se smeh. Razred je izlazio na peron.

Saša spakova zadnje stvari, gurnu ih u torbu i zatvori cipzar.

Dole na peronu stajali su Marta i Miki i razgovarali. Miki uze obe torbe, i svoju i Martinu u jednu ruku, i drugu pruži Marti. Marta ga uze za ruku. Svoju tašnicu prebaci preko ramena i njih dvoje krenu prema stepeništu.

Ena izvadi vokmen. Stubovi koji su nosili nadstrešnicu na peronu … oni su se pokrenuli, voz je krenuo. Ena je spustila vokmen na ležaj i kabl koji je bio oko njega omotan, poče se odmotavati, ispravljati. A on, stoji na sredini kupea, korak do Ene, nekoliko od vrata i svetla s perona promiču njihovim licima i njihove zenice postaju svetlije i njihove zenice postaju tamnije. Ena ispruži ruku, privuče ga blago i poljubi. Ovlaš, za trenutak. Razdvoje se i ona mu reče: „Onda, ćao”, i on kaže: „Ćao”, i ona se smeši, i oči joj se smeše, tamne i duboke i on se okrenu. Izađe iz kupea, učini onih nekoliko koraka do izlaza iz vagona. Odrvenjeno, mehanički, kao marioneta, zakorači niz stepenik, zakorači prema peronu koji promiče dole ispod njegovih nogu, zakorači dalje i potrača kako ne bi pao.

Kada se zaustavi, okrenu, kada je pogledao za vozom, za vagonom, njihov vagon je zamicao iza krivine i prozori se više nisu videli. I njen prozor se više nije video. Spusti pogled – u ruci mu putna torba.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *