Zdenka Feđver: Tri kratke priče

DRHTALICE

Na pijačnoj tezgi, izmedju kobasica, švargla, krvavica, slanina, masti, čvaraka i raznih dimljenih kostiju, šepurile su se providne plastične kutije, na kojima je pisalo: ladetina, pihtije, lučenje, dželadija, pača…

Dok dva puta pucneš prstima, napuniću sedamdeset godina, sve manje budućnosti je preda mnom, sve više prošlosti i naravno da sam se, širokim osmejkom i razigranim srcem, odmah vratila u prošlost.

I maminu hladetinu.

Zimskog jela, koje se uvek  dan ranije dugo kuvalo u velikom loncu – punom svinjskih nogica, repića, ušiju,kožica, sa komadićima čistog mesa. Sve može biti udimljeno , a ne mora. Vode,  glavica crnog luka i bibera u zrnu – mora.

Skuvano se razlivalo u manje zdele ili plehane tanjire, na čijem dnu se smeškao iseckan beli luk, a na površini pune zdele ili tanjira – zacrvenela bi se mlevena slatka paprika.

Stojalo bi tako u špajzu, preko noći, dok se skroz ne sluči i bude – taman za doručak.

“Ne idi u kupovinu hrane ako pre toga nisi jeo”, kažu.

Opet nisam bila poslušna.

Kupujem par dimljenih kobasica, pola table slanine, pola kile čvaraka, za doručke koji slede i sigurniji su od dućanskih salama, a onda sa smeškom uzimam jednu po jednu kutiju slučene, drhtave  ponude i zagledam šta je sve u njih naseckano.

“Sve je to isto”,  kaže prodavac, samo su nazivi različiti. Ja to znam, saznaje to i prodavac, ali moja ruka ipak uzima kutiju na kojoj piše – ladetina.

Radostan zbog moje radosti, prodavac mi  poklanja još jednu kutiju – pod uslovom da sama biram.

Sada je i dželadija u mojoj ruci. Zbog imena koje prvi put čujem.

Nisam se razočarala.

—–

PACKE

Nemam običaj da preko interneta čitam novine. Ne volim da zurim u ekran. Volim da mi papirne stranice šuškaju u krilu.
Ovaj put, ipak sam to učinila. Podstakla me vest na jednom web portalu, a pozivaju se na sajt “žute štampe”.
I?
Kliknem na žutilo, tražim vest jer, podrazumeva se, ona nije na prvom mestu. Pobedila su prsa pevačice novokompovanih narodnih pesama i naslov: „Puca korset! U njene bujne grudi gledala je cela dvorana, a onda je ona skočila i mi smo izbliza snimili SVE.“
Zagledam se i ja. I odlučim da vest otvorim do kraja. Da i ja vidim to čudo. Uživo nikada nisam videla ugradjene silikone, niti su me posebno interesovali, pa ipak, što ne bih, makar preko ekrana.
Kliknem na vest, pojavi se video, kliknem na video…
Kad je puklo!
Ne silikoni. Crnilo preko celog ekrana. I kompjuter, bez moje komande, počeo da se resetuje.
Pao sistem.
Ne znam da li se digao.
Odmah sam ga ugasila.
Da ne dobijem još jednu packu.

—–


SEOBA

Ceo dan letele guske.
A ja-ostala.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *