Milica Tasić: PLAČ KOLIBRIJA

Briznu tmur na ožiljak spuštajući se niz spekle emocije. Kroz obnevidelost migolji se linija, krivudajući probija zgužvanu kožu hoteći da se prikači za pokidanu nit iza zgara, iza bujice tajni što potapa telo.
Misli, sklonite ih daleko! Neka prokrvari belina! Zauzmi svoje mesto na stupnju vremena, daleko, dalje od moždane skice, dalje od mesa što truli; misli… skloni ih daleko, neka se rastoče u maglu iz čudnovatoga sna. Kotrljaju se pala kolena do ikonostasa, grcaju vilice pred sumnjom. Tmurno slazi do kikotnoga straha, vrisnu kroz nebo, a telo mlohavo poslednji put zgrči se silovito i nebeska daljina blesnu u oku. Na stupnju zauzeto mesto i ka dverima svetlosnim pružena ruka pokuca tiho, i uminu vid tamo gde dremaju sreće, tamo gde šapuće mir.
– Gde si? – u odzvuku milost me vređa.
– Zaustavljen sam na trećem koraku ka sedmočudnom vrtu.
Dok lije se bol u nebu, anđeli kao svetleće bube zuje oko glave i grebe me zvuk harfe. Opijena dušom zamahujem i gledam svoje oblačne prste što hteli bi da miluju i od anđela zahtevam dar letenja. Dok kolibri sedi na mojoj glavi omamljuje me jedna reč, dugačka kao njegov kljun i živopisna kao boje njegovih krila. U svakoj misli gomila slova kače se, umrežavaju, zvuče u glavi, ali bez smisla, poigravajući se svešću i zarivajući značenje u Had uma, s prokletstvom drugih reči. Slušam i na svaki šum oči njegove me glednu. Kaže da me voli sedmim čudom. Svaki korak napred vraća ga dva unazad. Kad bi istovremeno mogao napraviti dva koraka, odjedared, tek bi onda mogao prevariti đavola i tada bi, napokon, stigao do vrta. Unazaditi korak! Đavolji plan. Svaki živac rastresti! Dušu kao žrtvu prikloniti božanstvu vatri, pa izgaranje da označi i pepeo da poploča sav zabranjeni put. Sanjah ga prošle noći. Mraz je bio na njegovom licu. Leži s belim apsurdnim osmejkom. Nebo je podeljeno, pogled mu uzak, obuhvata samo zimsku loptu. Zovem ga, ali ne čuje. Gubim glas dozivajući ga i bolno uzdišem dok veruje da je sam na svetu.
***
Budi me kolibri. Grč na licu i harfa što se sve tiše čuje. Gde si? Koliko još koraka…? Belina krvari. Poslednji je korak na žici vremena. Tmur. Sedmočudljem me voli. U vrtu snova je život. Pala kolena pred sumnjom. Zar je to? Zar tako? I to je sve…? Slova se ukrštahu pred očima. Ožiljak na ikoni. Tamjane oči bodu i nečiji plač prvi put se začu. Prvo čudo. U pogledu se gube malena stopala i nebeska daljina blesnu kroz zidove crkve. Taknu me svetlosna ruka. Sedmo čudo.

Milica Tasić
Rođena je 1. septembra 1989. godine u Vranju gde je završila osnovnu i srednju školu. Apsolvent je na Odseku za srpski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu.
Objavljivala je u onlajn časopisima i na mnogim portalima. Pesme su joj prevedene na ruski jezik i objavljene u tamošnjim časopisima.
Živi u Vranju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.