Zoran Škiljević: PLAVETNILO

Suva duša je najbolja, zborio je čuveni Heraklit. Njegovi savremenici, kao i potonji poštovaoci njegovog dela, zvali su ga „Mračni“. Ali za mene je oduvek bio lučonoša!
Suva duša – čista duša, neukaljana opačinom i neubijena životom, tako sam to ja razumeo. I toga nisam mogao de se ne prisetim čim sam jutros otvorio oči i stao pred streljački vod obaveza i besmislica koje će mi ispuniti dan. A posle, naprosto mi se nije više dalo da ne mislim o tome, jerbo su me kako sam kročio na ulicu i zatabanao u još jedno moje šljakersko umiranje na rate, združenim snagama dočekale sve zlosti i nevolje ovog sveta kojim sam se najmanje nadao. Kao da sam nekakav razbojnik i probisvet koji se sve ove godine kamenjem na boga bacao, pa je račun došao na naplatu. Zbilja, teško mi je bilo da shvatim šta se događa. Činilo mi se kao da su, na neki volšeban način, sve aveti ovog sveta pohrlile iz svog mraka i svojih skrivnica i jazbina, i ustremile se na mene, svoju novu žrtvu, sa očitom namerom da mi uzmu dušu, i da ono što je ostalo od mene posle završi na nekom smetlištu, da tamo krepa kao šugavo pseto. Zato sam zastao nasred ulice i ukopao se kao kip, i onda nemoćno širio ruke ka beskraju tražeći milost, blagoslov, bilo šta što bi me otrglo iz njihovih opakih, prljavih ruku. Pa makar se sručio na nas pravi potop s neba, pa ko živ, ko mrtav, samo da počisti svu prljavštinu ovog sveta kao gvozdenom metlom.
Ali čim to rekoh, pokajah se. Provališe se nebesa, i ubrzo sam bio mokar kao crkveni miš. A još je i grmelo i sevalo sa svih strana, tako zlokobno i sablasno kao da nam se stvarno bliži kraj, i cepalo me na pola. Pitao sam se da li to nešto nije u redu sa mnom ili sa atmosferskim prilikama? Ili sa ovim svetom uopšte?
I onda, da li iz straha da me opet ne sustignu one crne aveti, ili je, možbiti, u sve ovo božja promisao umešala svoje prste, najednom potrčim i koracima od sedam milja ubrzo stignem do neke olupine od busa, koja je klizila po onoj vodurini kao Nojeva barka. Ukrcam se nekako. I evo me sad na visini zadatka – držim da bi mi čak i veliki Heraklit, moj lučonaša, malo pozavideo – zagledam se u nebesko plavetnilo jednih toplih i čežnjivih očiju, očiju koje zrače iskonskom lepotom i koje kao da su samo na mene čekale, da me osvoje. I kojim sam se onda svečano zavetovao i čašću i životom da ću biti i njihov anđeo čuvar i njihov vitez i njihov sluga pobožni i njihov rob. I kojim ni kiša, ni potop, ni sve scile i haribde, i svi jadi i sve bede, i svi užasi i sve propasti ovoga sveta, očito ne mogu ništa.
Trgoh se onda – iz svog ćoška ponovo je zakreštao budilnik i isterao me iz pameti.
Dođavola, opet kasnim na posao! Bila je, potom, moja prva misao dok sam zevao kroz prozor i hvatao u kadar užurbani grad. A druga: Ma nije ni važno. Sve mi govori da je danas svanuo moj dan. Moj srećan dan kad je ljubav u pitanju. Samo da ovi oblaci, što prete odozgo, donesu kišu. I da ne uđem u pogrešan autobus!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.