IZMEĐU SVAKODNEVNOG OČAJANJA I ŽELJE ZA SMIRENJEM

Ilija Bakić – Nad knjigom „Lanac oko vetrokaza“ Tanje S. Ivanović; izdavač Svet knjige, Beograd.

Tanja S. Ivanović spada u autore koji stvaraju marljivo i nadahnuto daleko od reflektora književno-estradne scene. No, izostanak veće i burnije recepcije njenih knjiga uopšte ne govori o njihovim kvalitetima ili slabostima već isključivo o ovdašnjoj literarnoj sceni, njenoj haotičnosti i krutosti odnosno inertnosti, o nesposobnosti da se isprati bogatstvo tekuće produkcije i fokusiranosti na mali krug pisaca „u žiži“ (tajna ulaska u to društvo povlašćenih ostaje nerazjašnjena jer kvalitet knjiga nije jedini kriterijum). Kako god bilo, Tanja S. Ivanović istrajno prati sopstvenu literarnu zvezdu vodilju koja ju je dovela do nove knjige naslovljene „Lanac oko vetrokaza“, objavljene 2014.g. za izdavača „Svet knjige“.
„Lanac oko vetrokaza“ čine 20 karika-poglavlja, imenovanih kao „Prva karika“, „Druga karika“… nakon kojih stoji finalna „Poslednja karika“. Svaka se karika, barem formalno, nastavlja na prethodnu tako što se, na početku poglavlja opisuje prizor iz prethodne „karike“. Nadalje je, pak, svako poglavlje/karika nezavisno i u njemu je pripovedač druga ženska osoba. Konačno, u završnom se poglavlju, u dijalogu prodavca i mušterije koja vraća novine pominju neke od priča/karika koje je nezadovoljna čitateljka pročitala. Ova vrlo labava povezanost (iako je reč o lancu) otvara pitanje o pravoj prirodi dela obzirom da je objavljeno u ediciji „Romani“ te da autorica u „Beleški o autorki“ piše da se radi o romanu. Naravno, iza ove dileme stoji ona dublja koja traži da se nedvosmisleno definiše šta jeste roman i koja, uprkos mnogih teorija, nije konačno i nedvosmisleno razrazrešena. Uzrok tome svakako je činjenica da je roman živa forma, da se neprestano razvija i menja vizure/metode svog pogledavanja na stvarnost i totalitet „spoljne“ i „unutrašnje“ realnosti (bilo kojih meridijama i bilo kog vremena, prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti). Ultimativnog odgovora na pitanja o romanu, njegovoj posebnosti, domašajima i ograničenjima, dakle, nema niti će ga, čini se, u dogledno vreme biti što, pak, piscima drži otvorenim dveri za svakovrsna, samosvojna dela koja će odrediti kao roman.
Roman „Lanac oko vetrokaza“ zaintrigiraće čitaoca već svojim naslovom. Razrešenje zagonetke dato je u citatu iz romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića u kome se definiše jedna od istina ljudskih sudbina – potreba za vladanjem sopstvenom sudbinom, za određivanjem svog položaja i svojih htenja. Ljudi se, kao vetrokazi, vrte između očajanja i želje za smirenjem. Ono što im je potrebno je „zaustaviti se u jednom tački, okrenuti se prema jednoj strani (…) a što je teško učiniti“. Junakinje svakog poglavlja/karike zatiču se u određenoj situaciji, u jednom trenutku od koga se šire mnogobrojne asocijacije, razmišljanja, tumačenja, prisećanja na sopstvena iskustva ili ona prijateljica, kolega, drugih ljudi. Tako se iz jedne slike, naizgled sasvim obične, trivijalne, razvija mnoštvo drugih, čitavi rojevi koji lete sasvim slobodno, ne uvek u očekivanom smeru. Slika/prizor, na početku poglavlja nalik je zaustavljenoj fotografiji, samosvojnom, namernom ili slučajnom isečku iz stvarnosti; kako se poglavlje razvija/odmotava, početna slika postaje izvorište i stecište bezbroj slika što sasvim odgovara stvarnosti jer je sadašnjost zbir svih prethodnih godina i iskustava koja su oni nataložili u ličnosti stvarajući/gradeći je onakvom kakva je sada a kakva više nikada neće biti jer se menja sa svakim novim trenutkom, novim danom, novom senzacijom koje doživi.
Junakinje prizora razlikuju se po svojoj starosti/mladosti, zanimanjima, afinitetima, iskustvima, trenutnim htenjima i namerama što, svukupno, uslovljava i određuje njihove reakcije na situacije u kojima se nalaze. Neke od misli i ideja isprva deluju krajnje neprilagođeno, neuklopivo da bi se naknadno koliko-toliko razjasnile/sklopile mada to uklapanje ne mora biti onakvo kakvim ga sugeriše razvoj priče. Većina poglavlja/karika, naime, građena je po principima kratke priče sa tzv „panč lajnom“, sa udarnom poslednjom rečenicom koja će iznenaditi čitaoce i, neretko, potpuno preokrenuti značenje svega do tada rečenog. Autorka spretno koristi ovo pripovedačko „oružje“, raspričanošću zbunjuje i zavodi čitaoca na pogrešne zaključke sve do kraja, do poenti koje su ubedljive a poneke se čak veoma približavaju karikaturalnosti ili čistom apsurdu što će dobrano „prodrmati“ čitaoca.
Konačno iščitavanje knjige doneće još jednu, zbirnu senzaciju. Kada donekle izblede pojedinosti i različitosti junakinja koje su se kretale poglavljima/karikama počinje se nazirati i ono što je njihova sličnost, njihov „zajednički imenilac“ (kako bi to rekli matematičari). Jer, koliko god da su fizički, generacijski, karakterno i iskustveno različite, sve žene iz ovih priča slične su po tome što su emotivne, suptilne i (pre)osetljive, neuklopljene u bližu i širu okolinu. One se ne osećaju najbolje u svom trenutnom stanju, pokušavaju da ga prevaziđu, da ostvare ideale od kojih se još nisu odrekle mada su više puta promašile u njihovom dosezanju. Njihova iskustva uglavnom nisu prijatna; čak i ako je takvih, prijatnih, bilo ona su potrta sadašnjošću koja nije preterano lepa, umirujuća, u kojoj ne vlada osećanje zadovoljstva i ispunjenosti. Potreba da se nekako, ako je moguće na lakši i manje bolan način dostignu smirenost i zrelost, da se uspostavi trajni emotivni odnos i veza, i dalje su cilj njihovog življenja. Nažalost, čini se da to ili nije moguće ili neće biti ni malo lako i bezbolno ali ova činjenica uglavnom neće pokolebati junakinje. Otuda je, uprkos sivilu, depresiji, pokolebanosti, konačna intonacija knjige definitivno pozitivna i optimistička.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.