Danijela Milosavljević: PESNIK

Vratio se iz treće smene, seo za sto i počeo da piše.

Pisao je o lјubavi. Pisao je o njoj. O njenom malom mladežu na ivici oka, o prahu od kroasana iznad gornje usne i slatkoći mirisa njenog daha. Pisao je o malim stopalima, kojima ovlaš dodiruje zemlјu po kojoj hoda. O fenomenu koji se desi kada čisti kuhinju i vlažnim telom dodirne police. Tada bi cela mirisala na cimet i sve začine bazara u Izmiru. Mirisala bi na mleko. „I kada bih bio kuvar“, mislio je, „u tom trenutku bih od njenog tela mogao izvajati slasne poslastice“.

Objavio je pesmu i čekao njen komentar. Komentara nije bilo. Nije bilo čak ni naznake da je pesma pročitana. Očajan, palio je cigaretu za cigaretom, praznio flašu za flašom, i ređao stih za stihom.

Opisivao je nesreću pesnika i pevao o njegovoj tuzi. O tome kako su mu prsti izgoreli od dogorelih pikavaca, i kako mu želudac gastritično vrišti od alkohola. Pričao joj je kako se noću budi mokar i u groznici, o krevetu čija prazna polovina očajnički priželјkuje težinu njenog krhkog tela. Objašnjavao je da je on, u stvari, rođen da je obožava. Bila je to njegova karma. Verovao je da je to od svetlosti iz kosmosa, koja ga je pogodila po rođenju i odredila mu misiju da je lјubi stihovima.

Nova pesma ugledala je svetlost dana, ali njene usne su ostale neme. Nova emocija, nesanjana do tada, poče da upravlјa njegovom olovkom, koja započe svoj novi život otimajući misli od pesnika.

„Kučko! Ti sazdana si sva od mojih misli, mojih snova i moje krvi. Ja sam te pisao, ja sam te oblikovao i klesao, udahnuo ti dušu i disao s tobom. Ti bez mene ne postojiš. Ne bi razumela pravu lјubav ni da te posred lica pogodi! Duvao sam u trube jerihonske, pevao sedam po sedam dana, ali tvoje zidine nisam uspeo da srušim. Platićeš i patićeš! Osveta moja postaće zaveštanje, i više niko, i nikada neće spominjati tvoje ime jer te se više niko neće sećati, a ti ćeš konačno spoznati šta je bol iskonska“.

Tišina je bolela. Ignorisanje je cepalo dušu. Stvarnost ga je oborila, a pokajanje zavrištalo.

„Oprosti mi, oprosti ću ti!“, vikao je. „Biću tvoj otirač i tvoja osoba na lancu. Saseći ću svaku zlu misao o tebi. Ja sam jadan i ništavan, ja bez tebe ne postojim.“

Očajan i na ivici ludila sreo ju je jednog dana u kafeu. Pri upoznavanju dugo je zadržao njenu ruku u svojoj, želeći da joj kao stari mudrac pronikne u dušu, ili možda da očita svoju sudbinu. Pričali su kao da će ta noć trajati hilјadu godina, a možda je i trajala. Prošli su put od rođenja, stasavanja, zrelosti i laganog umiranja. I sve je to stalo u njihovu priču, koja je dosezala do pokolenja u sedmom kolenu.

Došao je kući i pisao o izgublјenoj lјubavi. O nečemu što je prošlo. Plakao je, i svet je plakao s njim, razlivajući svoje suze po muzgavom prozoru. Osećao je da mu duša nezacelјena krvari i da mu se utroba po ulici prosipa. Više nije nalazio smisao života, ni razlog da sutra ustane. Od suza su mu slova pred očima bežala, razlivala se, i cela je pesma, tako zamućena od mastila, oticala u slivnik.

Ona je konačno objavila saznanje o svom postojanju u njegovim pesmama. Čitala je pesme i ostavlјala komentare. Hvalila je svaki stih ponaosob, gradeći i zalivajući drvo glagolјive hvale. Kovala ga je u zvezde.

On je nije čuo. Bio je u potrazi za novom muzom, koja će ga izvući iz ove kreativne blokade u pisanju, u koju je trenutno upao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.