Sara Pathirane: Volela bih da moj film bude arhivski materijal iz ere pametnih telefona i masovnog fotografisanja

Sara Pathirane je rediteljka koja za lokacije snimanja koristi prirodne prostore poznate iz filmova stalno se prebacujući između svakodnevnog i fiktivnog. Njen film „Holding the clouds“ (Držati oblake) povezuje kulturno nasleđe Huang Shan u Kini i fenomena poziranja turista na poznatim lokacijama. Film je deo selekcije pejzažnih filmova „Lanscape“ ovogodišnjeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs koji će se održati od 8. do 15. maja u više bioskopskih sala,a publika će premijerno moći da uživa u prelepim pejzažima Žute planine u Kini u utorak 14. maja u 18 časova u Jugoslovenskoj kinoteci. Tim povodom, razgovaramo sa rediteljkom o motivima da snimi ovakav film.

Šta vas je inspirisalo da snimite film „Holding the clouds“?

Film predstavlja koreografiju na Žutoj planini u Kini gde ljudi poziraju za fotografisanje. Živela sam u Parizu jedno vreme i posmatrala sam turiste kako poziraju za fotografisanje ispred Ajfelovog tornja. Bila sam fascinirana kako svakog dana neki novi ljudi dolaze i poziraju na isti način. To je jedna vrsta koreografije koja traje. Pošto se među tim turistima nalazi najviše Kineza, želela sam da vidim kako oni poziraju i gestikuliraju ispred svog kulturnog nasleđa. Dugi niz godina slikala sam tintom na osnovu kineske tradicije pa sam bila oduševljena kombinacijom mastila i poznate lokacije za snimanje filma. Tokom snimanja, osetila sam se uronjenom u stari pejzaž mastila.

Koja je najvažnija lekcija koju ste morali da naučite a koja ima pozitivan efekat na vaš film? Kako se ta lekcija dogodila?

Dok sam boravila u Parizu, živela sam u kineskom umetničkom studiju neko vreme. Tada bi moj prijatelj čileanski kompozitor Fernando Munizaga dolazio da radi na svojim kompozicijama jer je to bio način da izbegne komšiju, pijanistu koji je tokom vežbanja stvarao buku koja je bila toliko glasna da je odjekivala u ušima. Fernando je radio na drugačijim kompozicijama na mandarinskom jeziku. Kada sam završila snimanje filma, Fernandova kompozicija Mi última palabra china pala mi je na pamet, jer sam razmišljala o njoj kao da je ona rezultat filma.

Šta biste želite da postignete ovim filmom?

Želim da pogledam film za četrdeset godina i vidim šta on govori o ljudskom vremenu. Volela bih da to bude arhivski materijal iz ere pametnih telefona i masovnog fotografisanja. Minimalizam filma je nešto što želim da donesem našem vremenu. Film je poređenje slike naslikane mastilom i fotografije. Još uvek maštam o danima kada su usamljeni slikari živeli u planinama i na kiši slikali stotine nijansi sive na papiru koje možda niko ne bi primetio. U eri Instagrama ovakve tajnovitosti slika ne postoje. Pokušavam da bar vratim sećanje na njih.

Kako ste zadovoljni kako je publika prihvatila film? Šta im je bilo najinteresantnije?

Film je premijerno prikazan na otvaranju filmskog festivala Rencontres Internationales u Parizu ove godine. S obzirom na to kako je film spor, bila sam znatiželjna kako će držati pažnju velikom broju publike. Rediteljka iz Makaa koja je bila na Žutoj planini zahvalila mi se nakon projekcija. Za mene je važno da ne koristim mesta i fenomene za moje potrebe, nego za deljenje mojih pogleda i vizija.

Koje planove imate u budućnosti? Imate li neke predstojeće projekte?

Radim na dugoročnom filmskom projektu The Ground Beneath Her Feet sa savremenim igračima i hodačem po konopcu. Prvi deo biće prikazan u maju u Palazzo Lucarini u Italiji kao media-art instalacija. Osim toga, nastaviću da arhiviram ljudske gestikulacije i odnose sa prirodom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.