MOJIH PEDESET BRANKO ĐURIĆ

LAGUNA – BEOGRAD, 2018.

Autor prikaza: Živko Ivković

Ne bih decidno, ali ne mogu se setiti (barem trenutno) značajnijeg imena iz sveta rokenrola povezanog sa vođenjem dnevnika, ali, znajući kako se ovde radi o Đuri to i nije ne znam koliko nesvakidašnje i iznenađujuće jer, takav je on, svestran jedan  umetnik, glumac, rokenroler, scenarista, režiser, otac i glava porodice.  Ne mogu se oteti utisku, zato, kako je pisanje prikaza za jedan dnevnik, pa, i ne obazirući se na ime, ipak van mojih mogućnosti ili domašaja, ali, ovde imamo jednog Đuru, time priče kreću sasvim drugim, nepredvidivim tokom, te je pedeset dana uredno vođenog tog, uspeo upakovati u isto toliko priča na dve stotine četrdeset i dve stranice uz neizostavno ono, nastaviće se (I hope so).  Primetno je skakanje  sa ove na onu temu u pričama, autorovim gubljenjem neophodnih mozaik delova te pronalaženjem tih i vraćanjem  u nepopunjene, što, naravno hronologiju zbivanja dovodi u preko potrebnu onu, svrsishodnu ravan. Po meni, Đura ovde igra glavnu sporednu ulogu, i samo je takva, ta njegova rola, jer, više redova ovog dnevnika se odnosi na drage mu njegove, za koje je pun ljubavi, više je negoli brižan otac i suprug. Da li istaći kako Branko-Bane ovde živi sto na sat svakodnevicu jer, obaveza što onih vezanih za snimanje filmova što porodičnih je toliko da bi mu i dan u trajanju od trideset i četiri časa bio prekratak. Dnevnikom ovim, dokazuje da je još uvek pun energije, volje i ljubavi kada se radi o umetnosti, pa, reći da je prevazišao sebe, uopšte nije preterano. Smenjivanje svakodnevice,  sećanja na pojedina razdoblja svog odrastanja u Sarajevu (iz vremena multietničkog tog), stara dobra vremena se provlače tako od dvadeset i devetog maja ili prve priče ovde pa sve do poslednje one, sedamnaestog jula, pa tako recimo, imamo Đurin ulazak u garažu gde ugleda gomilu stvari , pohranjenih iz onog, dobro nam znanog razloga, zatrebaće te, kad-tad, usput, svaka od tih ga povuče unazad, u neki period odlaganja pojedinih i da, tada se dogodilo to i to, krenuo sam negde, doživeo neke trenutke…… Utisak da Đura gotovo  unezvereno juri –trči sa snimanja na snimanje (Pop  tv, Čista desetka, Trust You Montevideo….) ostaje, no, ostaje i ono da je svaki dan iz brižljivo vođenog ovog dnevnika  protkan izvesnom, jedva primetnom,  tek naslućujućom ali dozom humora, tako karakterističnog za Branka Đurića Đuru, Slovenca unazad dvadeset i pet godina. Pada u oči da je autor dnevnika ovde, uspevao sve zadato mu ispuniti gotovo bez dana odmora ali sa primetnom željom za barem jednim, pravim takvim u stilu onom vojničkom: oj krevete čudna spravo, pozdravljam te zdravo zdravo.  Imamo ovde Đurino priznanje kako nikada nije težio, prizivao ono osmočasovno klasično radno vreme uz svu odvratnost i više prezir negoli mržnju prema autoritetima. U priči ‘Može li se naviknuti na rastanke’ (Deseti juli u dnevniku) autor piše kako su najgora ona razočaranja kada ljudi dobiju nešto sasvim drugo od onog što su zapravo očekivali, te sam , po to, Đurinoj, sklon sebe svrstati u grupaciju tih razočaranih) jer, kao i većina, očekivao sam ovde mnogo više rokenrola a manje ostalog onog, snimanja, hobotnica ručkova i nalaženja sa poznatim ličnostima. Od priželjkivanog, ništica samo, u Đurinom dnevniku imamo akcenat na njegovoj ubitačnoj jurnjavi, mreži obaveza i menjanju destinacija uz dogodovštine između. U rezimeu nekom, istaći njegovu posvećenost poslu kojim se bavi, razapetost na sve četiri srane, i uspeti odgovoriti na sve izazove je nekako slika iz onog njegovog sna, kada  pokušava naštimovati žice na gitari, pred sam nastup, ali, ne uspeva jer, te su gumene.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.