ADRESE BEZ STANA (prikaz – rezime knjige Mihajla Pantića STAN BEZ ADRESE, Arhipelag, 2014)

Prikaz: Ljiljana Pantelić Novaković

   Knjiga STAN BEZ ADRESE, pisca Mihajla Pantića (priće, putopisi, eseji), asocira na ispunjenje teško ostvarive prilike koja se retko kada pruža piscima. Stoga, kada se dobije poziv od izdavača, sve što se do  tog trenutka ima u kompjuteru, a u datom slučaju radilo se o raznolikim sadržajima  kratke forme, knjiški neobjavljeno, iznosi se iz anonimnosti na svetlost dana. S obzirom na tematiku koja zadire u razna polja čitanja i pisanja, ali i svega drugog što bi ih moglo okruživati, a pritom i dopunjavati, upotpunjavati, rasvetljavati, objašnjavati ili bilo kako učiniti se korisnim u sprezi pisac – čitalac ( a i svakoga od njih, posebno), knjiga je naslovljena dovoljno skriveno i uopšteno, da potragu za stanom koji nema adresu, čini avanturistički zanimljivom svakome, iole znatiželjnom.

    Stilski posmatrano, impresionira zarazna opširnost kojom se pisac Mihajlo Pantić rukovodi prilikom objašnjenja svakog složenijeg pojma. Preciznim odabirom pravih reči, bez obzira u koju se stilsku figuru mogu svrstati, on ne pokušava da bude koncizan, kratak i jasan, (što se uglavnom može, čak se i nastoji),  već, naprotiv: sa krajnjom preciznošću je detaljan. Kada se radi o naučnim radovima, takva edukativna raznolikost bi dobro došla, jer će se urezati u pamćenje bar jedan od pojmova, koji će ponekad i biti  dovoljan. Međutim, u književnosti kojoj pretenduje i ova knjiga, očigledno namenjena širokom čitalaštvu, populaciji koja bi da sazna, ali ne i da polaže ispit, namera piščeva da po svaku cenu svoja znanja udeli i podeli široke ruke, umanjuje njenu zanimljivost paralelno sa padom pažnje. Mada, nema zamerke nijednoj celini, ma kom rodu književnosti pripadala, ali ona se praćaka (pisac je  strasni ribolovac!) u vodama od barskih plićaka do nemerivih okeanskih dubina, što će reći, svojina je najrazličitijih literarnih forni, od novinski provokativnih intervjua do fondova striktne kognitivnosti. Posebno zbunjuju skokovi, od krajnje opuštenosti, ležerne priče, rasterećujućih, uobičajenih, manje – više dobroj većini građanstva, poznatim dogodovštinama, da bi se već na sledećoj stranici našli u kolopletu razmršavanja delikatnog literarnog problema, koji iziskuje svojevrsni napor za prelazak iz  dokoličarstva u tipično večitu literarnu enigmu: Šta je pisac hteo da kaže?  To će reći, mogla se ova jedna knjiga izroditi bar u dve dobre (uz proširenje, moguće, i tri) knjige, koje bi našle svoju posebnu čitalačku publiku. Neujednačeno korišćen književni jezik poklapa se sa valovitom tematikom koja se kreće u granicama,  od duboko iskrene ispovedne, pa sve do  dobronamerno zamišljene edukativne proze. Nije isključeno da se na teritoriji istog teksta, susretnu obe.      

   Ne zanoseći se specijalističkim, isledničkim metodama duboke analize, u brišućem letu, takoreći, već će se uočiti navedene karakteristike, mada je lišena uvoda, predgovora, pogovora, reči izdavača, kritičara ili samog pisca (autokritika bi posebno  dobrodošla) ili bilo šta drugo što bi i indirektno odigralo ulogu uputstva, makar ležernog, u neobaveznom stilu: Hej, ljudi, pred vama se nalazi… Jedino podela na tematski različite forme, data je neupadljivo, diskretno, takoreći štedljivo, tek na poslednjoj stranici, u sadržaju, i to ni manje ni više nego: dvostrukim proredom?! (ako se kojim slučajem da uopšte uočiti). Da li je to lično pravo velikih izdavača ili dopustivi komoditet poznatih pisaca, koji ponekad, na književnoj večeri promocije sopstvene knjige, na konkrentno pitanje iz poštovanog publikuma, daju lakonski   odgovor: Čitajte… (Ne, ne radi se o piscu Mihajlu Pantiću, već o jednom dvostrukom Ninovcu, tek da se zna).

   S obzirom na obilje podataka od kojih imamo svašta ponešto, ne bi smetala, uputno korisna infiltrirana piščeva sentenca, bilo u koji od tekstova, donirana čitaocima, kao mali osvrt na zajednicu (ne)svrstanih sadržaja i formi.

  No, krenimo redom, što kraće i konciznije, ako je moguće, sažeti  u  zabelešku, kroki – siže pročitanog, kao razglednicu za uspomenu i dugo sećanje, što bi se reklo. A ova knjiga, to posebno i zaslužuje.

    U prvoj grupi su četiri priče, jedna je o psu, dok ostale tri vezuju ( i razdvajaju) različita mesta zbivanja, u stranim zemljama. Druga grupa potseća na skraćena predavanja o književnosti (moguće: izlaganja sa kreativne radionice pisanja, a neizbežno i čitanja). Treći deo su tri intervjua sa piscem, a četvrti nosi naziv Sedam puzzle, što je i podnaslov romana (Puzzle 7).

   Prva priča nam govori kako je pas:  ličnost. I dok bi većina navela da su čovek i pas povezani na razne načine, pisac Mihajlo Pantić ništa ne reskira i zato piše: I svaki čovek, bio pasionirani vlasnik, odgajivač, lovac, čuvar, stočar, policajac, vojnik ili samo ljubitelj pasa, ima bez izuzetka, neku priču o psu. Posle čitavog spiska poznatih ljudi i poznatih pasa, pisac će ispričati dve  priče o svojim psima.

  Priča o dvojici kolega stomatologa koji  se zapošljavaju u Barseloni,  zajedničko je delo pisca sa njegovim Twiter – saradnicima. Zanimljiva je ideja da pri svakom ispijanju pića, u zagradi je ostavljeno mesto za reklamu!

   Daleki Sibir, kako stoje stvari u domaćoj literaturi, postaje nam sve bliži. Istina, pisac je ispisao lični doživljaj, uz istoriju, geografiju, klimu, ne navodeći da je dobitnik nagrade Jugra (po nazivu pokrajine)za svoje delo Ako je to ljubav. A sopstveno otkriće o sličnosti reči dabar na ruskom i engleskom, daće objašnjenje da je nekada Beringov moreuz bio ustvari most kojim su bili zbliženi naroda dva kontinenta,

  O Poljskoj, a i Egiptu, je istovremena i storija o nekoliko vrsta tišine, kako je nazvana priča. Neminovna je asocijacija na Časlava Miloša, njegovo veče u Francuskoj 7:

  Bila je to tišina onih koji slušaju poeziju i koja ponekad zna da se zgusne posle pročitane pesme. A ako je jednoga dana nigde ne bude bilo, pisac Mihajlo Pantić je doneo u ovoj knjizi pesmu Ars poetica (Evo je, cela je, ah, iskrena, lepa, mudra i brutalno precizna, kako u istinskoj poeziji jedino može biti.)

   Drugi susret dva pisca je u Krakovu, pred sarkofagom Časlava Miloša, u tišini koju su isijavali mrtvi…

   Upućivanje na sadržaj tekstova sledeće grupe sugeriše prvi naslov, pitanjem: Šta je danas književnost?

   Razlozi hiperprodukcije knjiga su između ostalog što je svaki život vredan opisivanja, a to je i način da svaki pojedinac …saopšti svetu izvesne stvari… mada smo svi u istoj kaši pometenog, hronično traumatičnog istorijskog vremena, u kojem svi govore, a niko ne sluša i u kojem svi pišu, a malo ko čita.  Evidentno je i da je roman uzurpirao celokupnu književnost, sve druge forme preseljene su na marginu… a sama književnost postaje mala, privatna mentalna teritorija…

   U tekstu Dobro je dok nije gore,  pisac govori o kritici oslanjajući se na poznata mišljenja, poput : cinizam je, kako je učio jedan mislilac, prvo svojstvo netalenata…  Sve umetnosti su neme, kritika im pomaže da progovore (Nortrop Fraj), da bi završio Mihizovim rečima: Moje je …da kažem o čemu je ta knjiga i valja li štogođ, a vama prepuštam sve ostalo.

  Sam Mihajlo Pantić će, naglašeno, izvući svoj zaključak o zakonitostima u oblasti kritike:

   Kritika se, ponavljam, menja onako kako se menja i  književnost i epoha u kojoj ta književnost nastaje.

   Posebno mesto pisac će dati klasicima bivših republika Jugoslavije  označenih kao Jugosfera i kroz činove dvostruke verifikacije (priznavanje u nacionalnom kontekstu, i priznavanje među drugima). U ovom slučaju prava je poplava klasika, kad se uzme u obzir da bi danas imali dvojne pasoše Ivo Andrić, Ivan V. Lalić, Tin Ujevič, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža i mnogi drugi. Čini se da je spisak onih koji nisu bili aktuelni, poznati, a i priznati širom Jugoslavije, neznatan i zanemarljiv.

     O neobeleženim jubilejima pisaca koji više nisu među nama, pisac govori kao neoprostivom grehu nemarnosti, neuvažavanja i nacionalne demencije. Sremčeva anegdota o spomeniku pesniku Vojislavu Iliću, koji  se ne računa da ima spomenik, jer je bez konja, nadživela je mnoge značajne datume iz života poznatih literata. Možda upravo takvi događaji bude potsećanje kako bi 2013. godine  Jovan Hristič, Aleksandar Ristović, Slobodan Selenić i Živojin Pavlović bili bodri osamdesetogodišnjaci, pa pisac svojim esejom pod istim naslovom posvećuje omaž  njihovim ličnostima i sentencama koje su poručivali svojim delima.

   Čitam, čitam, čitam…  preslišava se strasni čitalac Mihajlo Pantić navodeći  šta   sve čita, kako, zašto, ko su mu omiljeni pisci i  još mnogo toga, u esejima Čitanje, beskrajna proča  i  Mali izveštaj o čitanju.

   Kad ispiše sve o čitanju, koje je, kako kaže predhodilo obilato njegovom pisanju, skromno će nas vratiti na početne pozicije, esejom: Dovoljno je samo pisati. I mada preporuku ne definiše kao savet mladim piscima, mogla bi se ova duga, ali krajnje korisna misao podvesti u tu grupu i stoga je vredi posebno izdvojiti:

   Ukoliko neko zaista (kažem: zaista) hoće da se bavi tim stalno izmičućim, neizvesnim umećem (dakle, što zanatom, što umetnošću) mora sam sa sobom sklopiti dugoročni sporazum jedino i isključivo na sopstvrnu štetu: mora se ceo dati, a da zauzvrat ne sme ništa očekivati….dovoljno je samo pisati, jer je reč o najdobrovoljnijem od svih mogućih izbora…

  Dodaće pisac i iskustva drugih literata… Za knjige koje očekuju da budu napisane, a možda nikada i neće, Ivo Andrić kaže da ti piju krv i zaklanjaju vidik, dok Danilo Kiš objašnjava razlog pisanja: Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, jedina je dilema.

   Koliko znače knjige, novobeogradski strasni čitač Mihajlo Pantić nalazi kod svojih kolega. Jedan od njih je i Jovica Aćin:

    Sa knjigama smo manje glupi i manje zli…Neophodne su kao zdrav hleb i čista voda. Kad život biva bedan, knjige mu vraćaju kvalitet.  

   Ali, svoje obrazloženje, pisac Pantić završava:

Bez knjiga, bio bih niko….a moj život ne bi bio baš ništa….

  Kada se živi, tu gde se živi, na Balkanu, nezaobilazno je koju reč i o tome. Bar, šta su drugi zaključili.

   Spoljašnjem posmatraču Balkan izgleda kao zagonetka zbunjujućih složenosti. ( Barbara Jelavich),

   Kao kulisa o Orijent ekspresu, Balkansko poluostrvo je klaustrofobično mesto (Vesna Goldsworthy).

  A ko će napisati delo Balkanska priča ,  pisac će pomoć  potražiti u Staroj Grčkoj, u principu homomenzure i zaključiti:

   Dakle, sam čovek. Pripovedač. I priča koju nam on pripoveda.

   Fragment, taj zagonedni činilac svakog književnog dela dobiće u ovoj knjizi svoje mesto pod nazivom Sedam fragmenata o fragmentu.

   Istorija književnosti upućuje na njegovu predsokratovsku drevnost (1).

   Da je fragment mala celina, pokazaće nam Ivo Andrić koji je iz svog megaromana Na Drini ćuprija, izdvojio niz priča i pripovedaka (2).

   Fragment sluti celinu u istoj onolikoj meri u kojoj je relativizuje ili poriče (3).

  Fragment uvek govori nešto više od sebe (4).

  Književnost je fragmentarna, jezik je celovit. U ovom segmentu, pisac izdašno navodi primere kojih je u našojknjiževnosti na pretek: Ex  ponto, Znakovi pored puta, Peščanik, Hazarski rečnik, ali i Stan bez adrese, samoinicijativno pridodat, na ličnu odgovornost autora prikaza, bez konsultacije sa piscem (5).

  Energično zalaganje Bore Stankovića je primer značaja pojave dela u celinir: Božji ljudi moraju biti štampni odjednom ili nikada. Ovako, rasparčani, gube celinu, utisak i karakter (6).

   I na kraju, o suštini fragmenta, pisac  postavlja pitanje  i na njega i odgovara: Da li je fragment nešto malo što se sadrži u velikom ili je to veliko koje je spalo na malo? Izgleda da o fragmentu nije moguće misliti drukčije nego – fragmentarno (7).

   Posebno mesto dato je razmatranju srpskoj esejistici, koja je uprkos eseju kao elitističkoj i ekskluzivnoj formi, pripala resoru strogo stručne literature, i uz to, potisnuta kao i sve ostale književne forme popularizacijom romana, bez obzira na kvalitet i vrednost svakog pojedinačnog (nema tog srpskog romansijera koji ne sanja Ninovu nagradu; oni koji su je dobili, sanjaju da je dobiju po drugi put).

   Smatrajući da srpski esej ima srazmerno visok stvaralački standard, pisac će se poimence osvrnuti na dela poznatih domaćih esejista, kao i dela koje su obrađivali, jer su to često bili eseji o esejistima. Ujedno je napravljen i kratak pregled primera nefikcionalne književnosti, a sve to pod naslovom: Život je zanimljiviji. Detaljnom analizom, Mihajlo Pantić će uveriti čitalački auditorijum da dolazi vreme drugačije neophodnosti dominirajuće književne forme:  Ukoliko želiš da zaista budeš pisac, nemoj pisati romane.

   Tri časopisa (Politikin  zabavnik, Povelja i Mostovi), svaki na svoj način su prilog piščev njihovoj dopadljivosti, kvalitetu i vanvremenosti.

    U ulozi drugoga – onoga koji odgovara na pitanja, a prvoga, onoga zbog koga se postavljaju pitanja, Mihajlo Pantić je izneo tri intervjua u kojima u mnogome objašnjava mnogo toga o sebi i svojim delima. Nije se moglo izbeći ponavljanje nekih piščevih aksioma, ali da je u međuvremenu mnogo toga i izmenio, kako u životu, tako i u pisanju.                              

                                                                 Sanja Domazet je dobila mnoga piščeva priznanja, postavljajući autentična, dobro promišljena i studiozna pitanja. No, najpre o jednom kuriozitetu. Pre više od decenije, po intuiciji koja vezuje književno – muzički svet (nije isključena i izvesna prozorljivost), Mihajlo Pantić je proročki izrekao u navedenom  intervjuu sledeće: Međutim, skromno mislim da su mi Dilan, ili Morison, ili Stremer ili Milan Mladenović rekli nešto na šta nisam naišao ni u najboljim knjigama. Ove godine, tu misao je potvrdio Nobelov komitet, bar što se tiče Boba Dilana.

   A evo i zanimljivih odgovora iz pomenutog inervjua:

   Književnost je moja svakodnevica…Sasvim jednostavno rečeno: moj život se svodi na iščekivanje priče….

   Osećam se najkreativnijim u času kada osećam pretnju depresije…

    Najveća mudrost  u životu je da čovek pronađe pravu ludost (oribolovukao strasti).

    Da biste bili pisac, morate da odbijete da odrastete.

    Priča je uvek selekcija. U njoj nema suvišnih reči. Ukoliko ih ima , onda to više nije dobra priča. Tu ste uvek na granici drhtave ravnoteže

(naslov interjua).

   Pisanje je pomalo  vrsta unutrašnjeg azila.

   Uvek ostaje onaj jedan pretpostavljeni, zamišljeni čitalac kome se obraćamo.

   Kada pišem nešto iz radosti … to onda doživljavam kao nešto najbolje što mi se moglo desiti…

   Pisanje je uvek posledica nečega, vremena, mesta, okolnosti, znanja, karaktera, nadahnuća…

   Znam samo da je književnost bila jedini mogući izbor koji sam mogao i umeo da napravim.

    A pisce, velike i male, citiram onda kada su me upozorili na nešto suštinsko, tačnije, kada su mi reč na reč rekli ono što sam i sam želeo da kažem, u čemu sam se prepoznao.

    Jedino o tome pripovedam, ni o čemu drugom, o tome, šta radimo ovde, kad smo se već nekako našli, tu gde smo…

                                                             Ulazak u književnost nije pitanje voljne odluke … Pisanje nalazi nas… -započeće intervju pisca sa Vanjom Jekić, Leom Radlovački i Jelenom Potrebić. Relacija čitanje – pisanje, lični portret u funkciji formatiranja pisca, uslovi koje pisac postavlja drugima i sebi zahtevni su i skoro izvan mogućnosti običnog življenja.

   Ako ste dovoljno uporni, ako radite na sebi, ako imate dara, ako stalno proširujete znanja, ako disciplinujete maštu, ako je vodostaj detinje radosti da saznate uzrok i suočite se sa posledicom u vama postojano visok, ako imate želju da osmišljavate sopstveni život, ako nastojite da razumete druge, ne nužno i da ih prihvatite, ako se oduprete samoljublju, što nije lako,  i dokučite da je pisanje nešto što je u vezi sa osećanjem ljubavi, onda ćete postati pisac.

   Ne može se biti pisac bez čitanja. Pa tako i danas, posle toliko napisanih knjiga, ja sebe i dalje, najpre vidim kao čitaoca.

… kako bi izgledao moj život bez knjiga, bez čitanja i pisanja…bilo bi mi kao da nisam ni živeo.

   Pišem priče, i samo priče, nikada pesme, a opet, pesnici mi najviše govore.

… pisac kažu, treba da bude posebno nadahnut da bi pisao….I zato čekam taj trenutak, strpljivo ga čekam, da naiđe sam od sebe, da padne s neba. Naučio sam da ga prepoznam… Stalno se osluškujem.

    Čitanje je oblik  prevazilaženja samoće, i to, je paradoksalno, u času kada je čovek sam sa sobom.

    Mislim da je uz poeziju, priča osnov svake književnosti…

… mislim da forma bira pisca, a ne pisac formu…

… kao da stalno pišem neku paralelnu, moguću autobiografiju…

književnost može smanjiti ravnodušnost i bezdušnost sveta, može naše misli učiniti smislenijijim i bogatijim. I može smanjiti bol koji u životu neprekidno osećamo i podnosimo. Nešto kao vrlo sofisticirani anestetik. Kao što je njen društveni uticaj skoro zanemarljiv, tako je njen individualni uticaj ogroman.

   Da nema ljubavi za ženu, književnost bi bila tako oskudna i pitanje je da li bi uopšte postojala.

… svaka kultura počinje poezijom.

… pisanje mora sačuvati jasnu vezu sa stvarnim životom, mora se ticati drugih, mora im govoriti nešto što sami u sebi prepoznaju.

    Književnost nas…čini boljim nego što jesmo…najboljim što možemo.

… u književnosti je , kao i u životu, delovanje otsustva ponekad važnije od delovanja prisustva.

… život i književnost smeju da budu sve osim da budu dosadni.

… završetak nekog rada čini vas srećnim, provedri vas, a vedrina je način da opstanemo (naslov intervjua).

    Pisac se mora prepustiti izazovima različite vrste.

    Pripovedanje … je način da što bliže priđete onome što vas zanima i privlači., i što doživljavate kao krajnji enigmu, od koje zavisi i sam život, baš kao od ljubavi. 

   Da nema subjekta, književnost bi bila nemoguća, jer bi se o istom uvek govorilo na isti način.

   Ukoliko osećate potrebu da pišete, ne smete odustati…

                                                             Da, ukoliko pogrešite u naslovu, pogrešili ste u svemu, priznaje pisac u dijalogu sa kritičarem Miletom Ačimovićem  Ivkovim.

   Kad na nešto dugo mislite, rešenje pokupite na ulici, u autobusu, milisekund pre buđenja ili zaspivanja.

… mi živimo doba egocentrične grafomanije…

   Godinama pišem sa osećanjem da se nalazim u središtu oluje…tu vlada mir, ali se odasvud čuje huk jakih istorijskih i političkih turbulencija.

… pisac je onaj koji se ne snalazi u vrtlogu svoga doba, i zapravo, sve vreme piše o tom nesnalaženju….Najbitnije uvek ostaje izvan reči (naslov intervjua).

  I kao šlag na torti, serviraće pisac desert svoga dela nazvanog Sedmi puzzle koga čine tekstovi izgovoreni raznim svečanim prigodama, svečanostima I dodelama nagrada.

   Poezija je osnov svake kulture… Poezija je, dakle, so soli i srž srži čovekove pojedinačne i kolektivne egzistencije

   Jedna od najdubljih čovekovih potreba je potreba za pričom….Smisao priče je zapravo u razmeni i darivanju onog najboljeg što čovek nosi u svojoj misli, ono što ne sme prećutati ili zadržati ili zadržati za svoju sebičnu korist…I sve dok je tako, a tako je oduvek, i tako će zauvek biti, umetnost i umeće pričanja priče neće se naći na listi starih zanata kojima preti odumiranje i nestanak. Kažem to sa radošću onoga koji se i sam u priči prepoznaje.

   Književnost je i dalje ostala sjajno, možda i nnajbolje mesto  za očuvanje razlike i posebnosti, bilo koje vrste, za individualno svedočenje života, za oglčašavanje vapijućeg u pustinji.

knjiga, bez sumnje, ostaje ostaje osnovni oblik našeg saznavanja sveta.

      Bavljenje književnošću je  poslednja iluzija koja nam je preostala.

veličina prave umetnosti je da vas fascinira i ozari  pri svakom susretu, i da u vama izazove onu radost prepoznavanja koja životu daje smisao.

     Život je nažalost širi od književnosti, mada bi možda bilo bolje da je obrnuto

… upoznavanje sa kanonskim delima i piscima, kako domaćim tako i svetskim, osnov je svakog ozbiljnog obrazovanja. Pisanje je za mene oblik izjavljivanja ljubavi, ljubavi za svet, za sve lepo i uzbudljivo što u njemu postoji….Ukoliko bih prestao da pišem i da čitam nestali bi neki od ključnih razloga zašto sam ovde.

    Ako je Tolstoju bio dovoljan jedan čitalac, bilo bi oholo i nepristojno da za sebe zahtevam nešto više od toga.

     I bez obzira što je pisac Mihajlo Pantić naveo kao neoprostivu grešku kada se u kritici navedu reči posle ove knjige nećete biti isti,, teško je priznati da posle ove neobične zbirke Stan bez adrese, nijedan čitalac, bez obzira ko on bio, može ostati isti..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.