(Maline u flanelu Slađane Belko)
Knjiga poezije koja je pred nama, u znatnoj je meri usredsređena na onu tajnovitu osnovu prošlosti što navodno mine, a njena nam se potka sada,nalik kakvom imanentnom tkivu,čini poput samog života, kao prećutna vertikala, okosnica bića. S druge strane, obrada motiva na oneobičavajući, detronizujući način, iz kalendara tog života, sa slengom tehnologije I savremenih socijalnih diskursa i običaja koji prošlosti nisu pripadali, čine Maline u flanelu i zbirkom dnevničkih zabeleški, sa nitima koje su tokom dugog vremena vođene sve do ovog trena.
Jednim delom, pesnikinja nas vodi kroz život iz ugla spomenara i parodira taj spomenar; a u drugom sloju ovih stihova Slađana Belko započinje dijalog o životu sa čitaocem ili čitateljkom. Ovo su pesme koje vam mogu biti pri ruci, koje možete odneti sa sobom, i kao što kaže citat Daniel le More na početku: Još uvek odlučujem / kojim putem da krenem. Nije to „žal za mladost“ u nostalgičnom i dramskom smislu, to je pre prošlost koja je bila juče, ili se jutros odigrala, sprovedena do sadašnjosti, što govori o iluziji vremena. Lirska struna ne poznaje klasične prostorno-vremenske razdaljine i odluke.
……….
Kao što je Andrić pomenuo kako se čovek ne može nagledati zvezdanog noćnog neba i ljudskog lika, tih dvaju stvari, i pesma je jedna skulptura u rečima i uvek vrsta portreta; a živimo u vreme kada svoje portrete tehnološki i komunikacijski možemo umnožavati beskonačno, i opštiti, možda izgubivši pritom iz vida koji je onaj pravi. Rođena sam kao Slađana. I odmah krštena u crkvi pod istim imenom. Sredinom prošlog veka, – reći će pesnikinja u uvodu, predstavljajući nam se u suptilnom lirskom stand-up-u, – Biće prva Slađana u Negotinu, i tačka.
……….
Poezija Slađane Belko građena je na fotografskim zapažanjima i minimalističkim osećajima, iz jednog društvenog, urbanog i stoga realističkog miljea. Pa opet, život se u tim stihovima tumači i donekle mitološki, zamagljeno, delimično zato što nam se lirski subjekt predstavlja kao Vlajna, možda i stoga što se uzrok stvari poetički sakriva u misteriju rođenja. Svet je i skladište neke otvorene kutije koju je ostavila Pandora. Eho mitskog, klasičnog ili „lokalnog“, senči čisto socijalnu i emotivnu „realnost“. Stih je slobodan nerimovan, ali najjasnije misli iskrsnu upravo u rimovanim pesmama, poput tog eha.
Aforistička ili epigramska sažetost nekih stihova u knjizi predstavlja prikriveni odušak od čisto iskustvenih i težih slika. To jeste poetski moto: Kada je bila devojčica / nema smisla zbog brata. // Kada je bila devojka/ nema smisla zbog oca… // Kada je bila mlada žena / nema smisla zbog muža. (…) // Život ima smisla.
Uticaj pop-arta, animacije, kolokvijalnog govora, grafita, i cele stvarnosti koja nas okružuje – očitava se i u poeziji sakupljenoj u ovoj književnoj celini. Duša i jeste umrežena u kontinuum trenutne stvarnosti, samo što ona u poeziji treba da deluje vanvremeno. U najjezgrovitijim Slađaninim pesmama to se upravo i dešava, i aktuelna stvarnost jeste fasada na jednom objektu duha, neiskvareni trenutak odnosa dvaju bića, susret sa sobom, spontana čestica jedne svakidašnjosti.
Veza početka, sadašnjosti i kraja, odnos detinjstva i odraslosti, ostavlja traga i u načinu na koji su stihovi u Malinama u flanelu napisani. Na početku života osoba govori dečjim jezikom, a neke osobine dečjeg ritma i govora pesnikinja zadržava kroz celu knjigu, što i jeste svojstveno pesmi.A „oskudni“ jezik relativnog iskustva, pak, može se pridenuti i početku, minimalističkom rođenju, a on naravno provejava u dramskim trenucima i pauzama i urefleksiji kojom se ove pesme bave. Otkuda naslov Maline u flanelu?To je poslastica koja se može jesti u detinjstvu, i praviti u zrelom dobu; tkivo života, kolač, početak i kraj. Ili simbol čulnog, ljubavnog, eho vremena, možda samo prozaizam iz savremenog života, detalj koji stihove čini stvarnijim, kao ona boja na fasadi jednog objekta duha.
RECENZIJA Ivan Despotović