TVORNICA GLAZBE (PRIČE IZ DUBRAVE) KNJIGA DRUGA (1970 – 1989)

SINIŠA  ŠKARICA  

CROATIA RECORDS,        ZAGREB –          2019.
TEKST – Živko Ivković

Evo i dugo očekivane Tvornice glazbe 2, autora Siniše Škarice, a, ono, dugo očekivane, jer sam je zbilja sa nestrpljenjem očekivao, svestan usput, obima i značaja dela, ali, svako odlaganje i pomeranje izlaska ovog naslova iz štampe , na mene je nekako stresno delovalo. I odmah (dok me milsi ne predriblaju) izneću ovde, Sinišino ono, da je naslov za knjigu preuzeo iz sačuvanog novinskog isečka, objavljenog u Vjesniku davne 1957. u povodu obeležavanja obljetnice, prvih deset godina Jugotona, a naslov je glasio  ‘Tvornica glazbe na putu za bolju budućnost’!  Dakle iz vremena kada smo kao klinci uživali u baklavama i šampitama zalivenih limunadom i redje špricerom. No, to vreme je ostalo za nama (kao i Tvornica glazbe 1) a pred nama je knjiga 2, poduhvat u koji se samo Siniša i mogao upustiti, a što se,  van svake sumnje, podvodi pod kapitalna dela vezana za muzičku kulturu i period apsolutne diskografske dominacije Jugotona u Jugoslaviji, dakle od 1970. pa zaključno sa 1989. godinom. Reći ću i to , da sam se knjizi obradovao toliko  kao kada sam, kao klinac, od oca dobio prvi trotinet, i to je samo moj način da izrazim svoje veliko zadovoljstvo ovom knjigom i odam Siniši zasluženo priznanje, te sam, evo, iskoristio priliku i napisao to što osećam. Siniša je čovek iz grupacije onih koji veoma drže i shvataju tu autorsku odgovornost, svestan usput te obavezujuće činjenice da ciljna grupa čitalaca kao i uvek donosi konačan sud, pa ipak, njegovo vidjenje (kao ključnog svedoka ili aktera) tih dekada podvodim pod zadivljujuće objektivno i nepristasno, a što svakako nije karakteristika brojnih koji se otiskuju u rokenrol pisanje (naravno, čast Lokner i Žikiću). Kod inih je tako primetno to ispuštanje vesala, prevrtanje kanua te gubljenje orijentacionoobjektivnog kompasa,  pribegavanje subjektivizmu, favorizovanju ove ili one grupe, soliste, uz naglašeno ono, ja i samo ja, tekst je manje bitan. Pa, krenuću od uvoda ovde gde imamo storije o Nikici Kalogjeri, Zdenku Runjiću i Djordju Novkoviću. Doduše, tu su i Meksikanci (101 canciones mejicanes) tek koliko da se zna za neverovatan značaj i uticaj te muzike na izvodjače i popularnost ili prihvaćenost kod konzumenata, jer, sve je i krenulo od Te. Siniša našeg Ivu Robića naziva džuboks p(j)evačem i iznosi podatak da je samo tokom pedesetih , na tržištu bilo šezdeset tvrdih singlova njegovih, pre nego se proslavio sa Mr Morgen. Start ovde, tako i pripada zabavnoj muzici te se priča nastavlja sa ključnim likovima vezanim za tu, domaću zabavnu muziku te već pominjanima Kalogjerom, Runjićem i Novkovićem. Naglašavam da u svojim prikazima uvek pribegavam iznošenju, dubljem nekom zadiranju u sadržaj, ali bez kritičkih osvrta nekih, sve u cilju pribižavanja naslova čitaocima, pa tako i ovde ne mogu a da ne iznesem ili pomenem barem one od suštinskog značaja ili važnosti detalje, kojih je toliko u Tvornici, praktično je nemoguće izbeći ih jer, onda to ne bih bio ja. Naravno, svestan sam da je nemoguće prosto prepričati Tvornicu glazbe 1 i 2, izvesti kvadratni koren  iz bilo kog poglavlja jer, gotovo da je svaka reč ovde, činjenica od značaja, suštinska ona je, pa sad, i potruditi se samo u tom predstavljanju naslova neće biti dovoljno, ali svratiti pozornost na Škaričino delo, to svakako. Tako o meksikanskoj muzici onoj, u Yu odomaćenoj, imamo Sinišu kao pedantnog istoričara sa temeljnim iznošenjem društvenopolitičke zbilje iz vremena vladavine Austrougarske te nadvojvodu Maksimilijana, u Meksiku poraženog versis Benita Huareza i ono, kako je pred streljačkim vodom izrazio želju da poslednji put čuje svoju omiljenu, onu, o belom golubu, koji prenosi poslednju poruku izgubljenih mornara. Potom nas, u poglavlju Sedamdesete, postepeno uvodi u aktuelna zbivanja na domaćoj sceni, startu disko muzike, popa i prog rocka, te sluhu za objavljivanje takvih u domaćoj diskografiji, uz nezaobilazne, najpopularnije predstavnike tih. Tu su potom top liste i prve recenzije (povratak na šezdesete), jer, ‘Ono sve što smo do sada znali ‘ nedovoljno je, zaključi se nakon stvarno zaokruženih diskografija  (ali i biografija)  Špišića, Zubovićke, Stanića, Diklića, Jevremovića itd. Iznosi Siniša tako brojne diskografske podatke vezane za gore već pomenuta imena, a sa današnje tačke gledišta, prosto je neverovatno da se tu baratalo sa stotinama hiljada prodanih primeraka vinilnih ploča, što za nas odrasle i nije neka nepoznanica, ali kada to iznosite klincima, deluje im kao izmišljotina,  nekako sumnjaju u istinitost tih. Tako, fascinira činjenica ovde, da su Maruška Šinković i njen suprug Stipica Kalogjera veliki fanovi Fredija Merkjurija i grupe Queen, kao i to da svake godine (24.novembra/studenog) odlaze u London na godišnjicu smrti bendlidera pomenute grupe, kada zaljubljenici i poštovaoci njegovog dela takodje dolaze iz celog sveta i odaju počast pomenutom.  Tvornica glazbe je, tako, obilata podacima koji su (po svemu) poznati samo Siniši, i evo, podelio ih je sa nama, te mu na tome od srca zahvaljujem. Ono, pomenuti diskografije & biografije svih jugotonovih ekskluzivaca u jednom prikazu (makar se tu radilo i o mome) je praktično nemoguće jer, isti bi sadržao nebrojeno stranica, a, opet, ne istaći sve, ili se  barem površno ne dotaći tih, bila bi nepravda, te ću se truditi da iz svake priče izvučem one najbitnije i najzanmiljivije detalje. Tako u storiji o Stjepanu Mihaljincu stoji kako je imao ulogu bendlidera u srednjoškolskom  VISu, a u tom je vokalni solist bio Ivica Šerfezi. Bio je to maestro zabavne glazbe, piše Siniša, i to je sasvim dovoljno reći o njemu, kao i za Dragu Britvića, ono, da li se uopšte zna broj songova koje je napisao, pet stotina, sedamsto ili hiljadu što umnogome govori o veličini pomenutog.  Potom imamo storije o Ljupki Dimitrovskoj, Marku Novoselu, uz neizbežno, da svaku priču prati prigodno, oficijelno cd izdanje Jugotona/Croatia Recordsa, što samo govori o kakvom se diskografskom divu zapravo radi, bilo da je reč o SFRJ ili RH. Naredno poglavlje se odnosi na Grupu Mi, Delfine (st), Zlatne akorde, Grešnike, Crvene koralje, Grupu Marina Škrgatića O’Hare itd. Siniša je (obzirom na perfektno poznavanje prilika tih poznih šezdesetih) uspeo na relativno malo stranica sažeti veoma važnu, i, rekao bih presudnoprelomnu priču vezanu za to razdoblje, sve negde do polovine sedamdesetih, postepeno nas uvodeći u storijie o VISovima (provlačeći karijere tih i značaj posebice), jer, da li bi na šta bi uopšte I ličila scenau vremenu ispred , nadolazećem tom, da nije bilo njih koji su sve I zakuvali.i u kakvom obimu uopšte  bilo scene u vremenu ispred, da nije bilo njih koji su sve I zakuvali. Dalje, ne mogu se oteti dojmu, kako je akcenat na Dragecu i Josipi. Sa pravom, rekao bih, tu se u potpunosti slažemo. Pa tako stoji, da se sve do sada ( i ubuduće) napisano o njima nikada ne može podvesti pod ono, to je to, nema više jer, o kakvim se zapravo tu veličinama radi znamo ponajbolje mi koji smo odrastali uz nj. muziku i tu sam  načisto, razuveriti me ne može ni(t)ko. Upečatljiva je i storija o grupi Tajm, njihovoj muzičkoj karijeri, uz nezaboravno ono, njihov prvi album je svakako medju prvih pet (ako ne i prvi) u staroj državi, a svako stavljanje novotalasnih ispre tog i mnogih drugih je u domenu diletantizma. Isto važi i za Josipin Dnevnik jedne ljubavi, Naše dane Grupe 220, sve albume Korni Grupe, onaj prvi od Yu Grupe, Crnu damu grupe SmaK itd. Lista top pet u staroj državi i nije zamisliva, nije moguća bez dvadeset barem takvih i to do konca sedamdesetih, pa, ko kapira, kapira, t(k)o ne, taj i nema šta tražiti u rokenrolu. Naravno ima tu imaginarnih Lp albuma koji bi se našli u najužem izboru za top pet (Grupa Mi, Daltoni itd) ali propušteno je ispušteno i to samo Jugoton/Cro Rec može ispraviti (na vinilu naravno). Po svemu, Siniša Škarica je usamljen, nedodirlljiv na toj NO1 poziciji kada se radi o domaćoj rock istoriografiji, On nije čovek trenutka, onog koji bljesne jednim naslovom sa kojim bi ostao zabeležen u analima yu rocka i na temelju te slave živi, nego je, naprotiv, kao po Miliću Vukašinoviću jedini doktor za rokenrol na našim prostorima i nema tog koji mu to može osporiti, isključivši usput, i, ono moje samo, izuzev izuzev. Iskrenost i objektivnost pre svega su dve osnovne karakteristike kojima teži u tom svom stvaranju (a što je uostalom pokazao svojevremeno kao član Grupe Mi) i te su, primetno nedostajuće kod inih. Naravno, ne slažem se sa profesorom Savinom  za kog je Dnevnik jedne ljubavi jedini koji se može izjednačiti sa vrhunskom svetskom produkcijom jer, ima više takvih te je stvarno nezahvalno ovaj ili onaj album isticati kao vrhunski domet u toj, ono, uvek, i po pravilu, nota subjektivizma se budi u čoveku onda kada mu se odredjeni saund uvuče pod kožu, te nepovratno postane ovisnik o tom. Poglavlje vezano za Bijelo dugme donosi ponajmanje Sinišina razmišljanja o toj grupi, uz mnogo inih, tih, te definiciju  pastirskog rocka, kumovima tog, iz ugla ‘tada značajnih’  (uvek su značajni samo oni koji imaju prolaz u medijima) novinara i poredjenja sa novim valom, tom navodno ‘ljutom urbanom gerilom’, kovanicom upravo onih koji su kasno rodjeni za rokenrol, pa im je novi talas izgledao kao vrh.  Nedavno sam u knjizi o grupi Queen i Frediju Merkjuriju pročitao da je novi talas smišljen u propagandnim agencijama diskografskih kuća i kao takav prilagodjen radio talasima jer, pank nije zaživeo u očekivanoj meri, pa su tako rodjeni sastavi poput Police itd (izdanje Laguna Bg, autor Mark Blejk). I ovde imamo svu veličinu Siniše Škarice kao autora (dokazanog i ne samo ovim naslovom) jer uopšte ne insistira na samo tom, valstitom stanovištu, nego prednost daje brojnima koji iznose svoje stavove. Kada se radi o Dugmićima, slušali ih ili ne (voleli ih ili ne) mora im se odati zasluženo priznanje za postignuto i samo je to bitno. Podseća Siniša ovde, u Tvornici 2, kako su 1970. godine u beogradskom Domu omladine, na Dan mladosti svirali Titu u čast (Džentlmeni, Dubrovački trubaduri, Korni grupa i njegovi Miovci). Tadašnji pisani mediji su zabeležili  Titov šaljiv osvrt na snagu ozvučenja rečima: ‘’ Lako je njima, imaju dugu kosu pa ne čuju’’! Tu su zatim, značajni detalji vezani za filmsku muziku u hrvatskoj (odnosno u yu filmovima) izmedju dva svetska rata, kao što je Šešir, ali i onog drugog, nemačkog ‘’ Pjesma Jadrana’’ oba iz 1937. godine. U pop katalogu sedamdesetih imamo predstavljenih šezdeset naslova za singlove objavljenih u toj dekadi, gde Siniša (uvek skromno kada su nj. Miovci u pitanju) piše kako je ta grupa nakon Bam bam ba ba lu bam jednostavno nestala, zaboravljena je, što, istinu za volju i ne stoji, jer, slušamo ih i dan danas (i okruženje mi), doduše više na video zapisima i snimljenom materijalu sa HRTa. U poglavlju Osamdesete, Siniša  ovde iznosi podatak da su diskografske kuće, one domaće, prodale više od dvadeset miliona primeraka ploča (i audio kaseta), od kojih samo na Jugoton otpada trinaest miliona tih. Potkraj osamdesetih i startom devedesetih , dizajn omota više nije imao  (kao do tada) tu informativnokulturološkointrigirajuću crtu ili ulogu, a nadolazeći cd format će i definitivno uništiti ili marginalizovati  muzičku industriju , svesti je na minornu onu, mada se Jugoton/Cro Rec neće dati, neće posustati jer će se i u godinama ne tako sjajnim za disokografiju uspeti održati i ponovno vazdići.  Tu je i podatak po kom je, jugotonov ekskluzivac Daniel (yu eurosong predstavnik sa prepoznatljivom Džuli) prodao blizu 720 000 kopija tog albuma!!! Za Djordja Novkovića kaže da je  (po nekim procenama) napisao više od tri hiljade p(j)esama. Središnja poglavlja Tvornice 2, Siniša posvećuje Djelu Jusiću, Alfiju Kabilju i plejadi ondašnjih pop-fest izvodjača, naravno tu su i nezaobilazni Arsen, Hrvoje (Hegedušić), Stipica Kalogjera te Veljko Despot, sve uz dodatna gold cd Croatia Records izdanja.Vezano za Veljka Despota, recimo, stoji da je napisao reportažu sa snimanja Lp albuma Sgt. Peppers Lonely Heart Club Band uz razgovor sa članovima grupe u aprilu/travnju 1967.a ista je objavljena u Plavcu (Plavom vjesniku). Stoji i to da je Despot 1968.u Zagrebu formirao ogranak Beatles Fan Cluba uz svesrdnu podršku Pola MakKartnija i centrale u Liverpulu. Despot je, dalje, iz grupacije onihkoji pokreću zagrebački Pop Express, uz Džuboks svakako najznačajnije pop glasilo tada, ali se javlja i kao saradnik brojnih rokenrolu okrenutih listova (Tina, Arena, Vjesnik) te RTV Zagreb, Glas Istre itd. Da se u Hrvatskoj ne zaborave zaslužni kada je muzička kultura u pitanju, pobrinuli su se oni koji su osmislili Porin, te tako na godišnjem nivou dodeljuju priznanja najzaslužnijima. Ima, potom  reči o novom talasu, najznačajnijim predstavnicima tog pravca, pogotovo zagrebačkog i beogradskog, koji i ne bi ne znam koliko uspeli da iza njih nije stajao uglavnom Jugoton. Pompa, tada u osamdesetima, vezana za novi talas nije izostala, grupe koje su stvarale na novovalnom zanosu se i nisu ne znam koliko proslavile. Pojedini novinari su pribegavali sastavljanju top handred lista, te imamo i takvih na kojima čelne pozicije zauzimaju te novotalasne, ali to je samo dokaz njihove muzičke zrelosti (mi ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo odmah) kako to ovde već stoji. Mnogo hvaljeni album Paket aranžman je takodje zastupljen, stoji i to da je nazivu kumovao dizajner Brano Gavrić, jedna zaboravljena karika u finalizaciji tog, kako to Siniša ističe, važnog, povijesnog paketa. Dolazimo tako i do grupe Azra, koju su, manje-više svi prihvatili, voleli i cenili to što je ‘Djoni’ sa ekipom radio.Usput, Ravno do dna je prvi trostruki Lp album u istoriji yu rocka. Nije preterano istaći I to da su čitaoci zagrebačkog Večernjeg lista za najbolji album svih vemena izglasali upravo taj (Ravno do dna). Dotiče se Siniša i grupe Sex Pistols te nj. albuma Never Mind The Bullocks i razloga izostajanja licencnog izdanja tog na domaćem  (jugotonovom)  terenu. I diskografske kuće u G.B. i na zapadu su odustajale od od izdavanja pomenutog pa tako I Jugoton, a što nije u domenu neshvatljivog jer, zašto bid ržava došla u konflikt sa Ujedinjenim kraljevstvom. Izbacivanjem tog na tržište, uz uvrede na račun kraljice, ne bi bio samo npristojan potez nego mnogo više od toga, te se odustajanje činilo prirodnim. Tu je i grupa Film, sa Jurislavom Stublićem (nisam muzičar, niti pjevač, pjesnik, pišem svoje pjesme, iz duše, ljudi mi vjeruju, znaju da iskreno mislim ono što pjevam) kog Siniša naziva idealnim himnodom, a kao primer uzima stvar ‘Zamisli život u ritmu muzike za ples’. Tu su potom Tini Varga, Aerodrom, Animatori i poglavito Djavoli, apostrofirani kao istinska rokenrol grupa iz te 1985. godine. Naravno, i Nervozni poštar je zastupljen u Tvornici 2, uz ono Sinišino, to je folk’n’roll i sveprisutnu dilemu medju ostalima, folk ili rock. Pa ipak, ostaje činjenica da i nakon toliko decenija Poštari uživaju neverovatnu popularnost, kao da je ta fuzija hevirocka i narodnjačkih tekstova formula ili dobitna kombinacija za nezaborav, jer, kako drugačije objasniti da i danas, nakon toliko godina na nj. koncertima ljudi plaču, što samo govori o trajnoj popularnosti Nukija, Fadila, Dragana i ostalih. Ovde su predstavljeni dvostrukim cd albumom Croatia Recordsa ‘Zvijezde zauvijek’.  Završno poglavlje donosi pop katalog osamdesetih koji sadrži šezdeset p(j)esama, počev od Stijena, pa onda grupe Metak, Divljih jagoda, Boginje Josipe, grupe Leb i sol itd. Na koncu, suvišnih redova kada je Siniša Škarica u pitanju nikada nije, te ću istaći, da je toliko napisao o Yu/Hr rock sceni da mu nema ravnog, bez premca je. Nećemo naći čoveka toliko posvećenog domaćoj diskografiji/istoriografiji te po ko zna koji put ističem da su nedovoljna sve Porin  uručena mu priznanja (uz BiH – Davorina) bez one na jednom opšte jugoslovenskom nivou, koja na žalost nije ustanovljena. Ostaje zato moja neizmerna zahvalnost njemu za sve što je do sada napisao na temu rokenrola, a pouzdano znam da moje mišljenje dele brojni sa naših prostora, i to je priznanje koje će ga pratiti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.