Mirko Škiljević: SUSRET

Nakon bezbroj međusobnih mimoilaženja, konačno, u trenutku nadolazeće jasnoće, sreli su se „Neko i Nešto“ i „Niko i Ništa“
–       Kako si proveo sve ovo vreme? – upita „Niko i Ništa“  „Neko i Nešto“.
–       Mnogo sam napora uložio. Kada je pobeđivao govorio sam “samo mi veruj“, kada je gubio “izgubi  bitku da dobiješ rat”, kada je voleo “niko kao ja”, kada je mrzeo “tako, da se zna”, kada se radovao “i to je to”, a kada je tugovao “oni su krivi”. I mnogo sam se umorio, a ti?
–       Grdno napaćen svom snagom upinjući kako bi to i potvrdio, čim bi shvatio da njegovi uspesi nikoga ne zanimaju ti si nestajao, a ja bez ikakvog napora stizao.
–       Opet počinješ – ljutito prebaci „Neko i Nešto“.
–       A ti nikada nisi ni prestajao.
–       Zašto me onda dozvao da se vratim?
–       Nije znao šta radi. I još ne shvata da i pre tebe i posle mene već Jeste.
Upravo tada Jesam postade svesno sebe. Trenutak se preobrazi u večnost a „Neko i Nešto“ i „Niko i Ništa“ se rastopiše u beskrajnom i bezvremnom prostranstvu oslobođenog uma.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.