Zoran Antonijević: Deda Mraz koji je skrenuo sa staze

Noć se jedva povukla. Kao da se borila da potraje duže i još više skrati i onako kratak zimski dan. Jato vrana nečujno je proletelo. Nalik detetu koje uplakano trči za raspusnom majkom, vrane su jurile za fragmentima tmine koja je polako ustupala mesto svitanju.

Stajao je kraj prozora i prstima prelazio preko brade. Čudio se kako je preko noći prilično narasla. Posmatrao je sumorno buđenje dana kome je noć ostavila nemir i očaj da se stope sa oskudnim sunčevim zracima. Neki tup bol mu je povremeno mučio glavu.Otišao je da se umije. Dugo je gledao u ogledalo, nije mogao da se prepozna, a imao je i utisak da se još uvek nije probudio. Uzeo je makaze i odsekao veći deo brade. Nasapunjao lice i počeo da se brija. Bez obzira što je to činio mirno i staloženo, uspeo je da se poseče. Krv je kapala iz sitne rane, između brade i grkljana. Krv je tekla sporo, a odnekuda su najednom počeli da dopiru dečiji jecaji. Brzo je obrisao lice, namazao obraze losionom i požurio do prozora da progviri napolje jer mu se činilo da jecaji dopiru odnekud sa ulice. Otvorio je prozor . Napolju nije bilo nikoga osim jedne trudnice, koja je sedela na klupi kraj autobuskog stajališta. Na krilima je držala mačku koju je milovala. Oko njih je bila potpuna tišina. Uverivši se da se jecaji više ne čuju, zatvorio je prozor i vratio se u kupatilo. Međutim, jecaji su ponovo počeli. Sada je već bio siguran da dopiru iz nekog dela stana, jer su bivali sve glasniji. Izašao je u predsoblje. Sitno piskavo ridanje počelo je da dopire sa svih strana. Imao je utisak da stoji na sred tamnice, pune izmučene dece, svesne toliko da samo plačem mogu da govore o svom jadu. Duboku konfuziju u koju je utonuo na tren, prekinuo je nagli bol koji je osetio kada je neko počeo da ga vuče za kosu i prekorava povicima: “ Platićeš za sve one koje si zaboravio, za sveeee!“. Šokiran jedva je uspeo da podigne pogled. Devojčica je visila na plafonu, zakačena lancima, pokretala se kao pomahnitala marioneta kojom rukovodi kakva mašinerija sa sprata više. Iskoristila je tren njegove šokiranosti. Crnim ledenim prstićima žestoko je pritisla njegove oči, namerila se da ih iskopa. Zakukala je jako : “ Platićeš, jer mi nikada ništa nisi doneo!“ Uhvatio devojčicu za ruke koje  su se u istom trenu polomile pri pokušaju da ih otrgne iz njegovog stiska. Zbacio je sa sebe njene ručice, otkotrljao se do kupatila i dohvatio brijač. Ali sledećeg trena ona više nije bila tu. Tišina. Kao da se ništa nije dogodilo. Šokiran vratio se u kupatilo. Ono što je zasigurno stvarno bile su modrice na njegovom licu kao i počupane vlasi kose. Umivajući se pokušavao je sebi da objasni to što mu se desilo. Bio je siguran da je odgovor u njemu, ali nije mogao da dođe do prave misli , sećanja koje bi ga približilo odgovoru. Podigao je glavu i pogledao se u ogledalo, koje je bilo zamagljeno. Obrisao ga je rukavom da bi video svoj odraz.Ali sa one strane  nije bio njegov lik, već lik devojčice koja je ponovo kriknula “ Sve si nas zaboravio!!“. Od jačine njenog urlika ogledalo je prslo i ona je ponovo nestala. Počistio je sa sebe parčiće stakla i žurno obukao kaput, željan svežeg vazduha i ulice. Zbunjen i uplašen, hteo je da pobegne. Dok je silazio stepenicama, pored njega je protrčao dečak, sav ushićen, srećan. Mali se zaustavio ispred stana broj pet, počeo da izuva patike ,dva puta brzo pokucao na vrata i pevljivo prozborio “ Ja samm!“. Vrata su se ubrzo otvorila. Neko iz stana je munjevito zabacio omču koja se detetu obmotala oko glave. Pri prvom povlačenju dečak se jako opirao i promašivši vrata udario je glavom o zid. Krv je liptala iz raspuklog čela dok se dete grčilo. Iz stana je izašao irvas, cerekao se i zubima uvukao dete unutra. On se po ko zna koji put od jutros uhvatio za glavu.

Istrčao je na ulicu. Na trotoarima su bile tezge, pretrpane raznoraznim čestitkama, ukrasima, raznobojnim lampionima. Jelke su bile na svakom ćošku, prirodne, plastične, visine od 10 cm do 1. metra. Sve je bilo u znaku nadolazeće novogodišnje proslave. Prodavci tih ukrasa imali su malte ne identične izraze lica, uprte ka prolaznicima, željni da prodaju što više drangulija. Pored jedne tezge sa jelkama stajala je uboga ciganka sa dvoje zapuštene i musave dece. Slince su brisala rukavima,sve te skorene sline presijavale su se na njihovim dronjcima. Tako nakićeni cigančići nisu se mnogo razlikovali od jelki pored kojih su stajali i nudili prolaznicima petarde i rakete. On je prešao na drugu stranu ulice. Tamo već slika nije bila ni nalik pomenutoj. Trotoari prazni, nigde prolaznika, sve radnje zatvorene. Tišina je vladala, tolika tišina da je čak gušila graju preko puta. Hodao je , a ni bat koraka nije se čuo. Zaustavio se pored ulaza na Buvlju pijacu. Osim slabe mesečine drugog svetla nije bilo. Tezge na buvljaku bile su jedva primetne. Blagi vetar pomerao je najlone na njima. U dnu pored poslednje tezge stajala je žena. Prišao je. Stajao je iza nje i posmatrao  kako slaže posteljinu , kao da je u pitanju krevet , a ne tezga. Tiho je plakala dok se oko njenih nogu vrzmala mačka. U nekim momentima žena bi je odgurnula ali se mačka ponovo vraćala, umiljavala se , nešto je jela kraj njenih nogu. Pogledao je dole i video ostatke majušnog tela, shvatio je da mačka jede bebu. Zagledan u taj prizor nije ni primetio da se žena okrenula prema njemu. Kada su im se pogledi susreli ona mu reče: “ Donesite mi moju malu, nemojte samo da opet bude nemirna“. Potom se sagla uzela mačku, i odšetala duboko u noć koja je sada bila toliko crna da više ništa nije moglo da se nazre čak ni tlo pod njegovim nogama.

Jedna po jedna, sporo, pahulje su počele da naviru sa veoma male visine, pa je delovalo kao da je razdaljina između mesta gde je stajao i neba jedva jedan meta visine. Ubrzo sneg je počeo sve više da pada. Nekoliko pahulja zadržalo se na njegovom nosu. Iz pahulje je progvirio sitan lik u kojem je prepoznao sebe sa dugom belom bradom i crvenom kapom. Ogledao se u pahuljama. Tminu je sve više prekrivala belina snežnog pokrivača. Sada je već mogao i da razazna stvari oko sebe. Video je da su oko njega planine, i da baš on stoji na vrhu najveće, gde mu je nebo na dohvat ruke. Sneg je padao sve jače , a vetar se poigravao , praveći od mnoštva pahulja odraze njegovog lika koji su pogledima pokazivali na drvo na čijoj grani je visila omča.  Najednom njegovi pahuljasti odrazi, kao jedan, prozboriše: „Hajde, Deda Mraze, vreme je, probudi se“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.