SAV MOJ BOL LIDIJA NIKOLIĆ

MAKART

BEOGRAD —    2019.

Ranije sam već pisao o dragoj nam Margiti (i manje o Milanu) te sam se, opravdano sasvim pribojavao ponavljanja nekog, prepričavanja napisanog, no, strah taj, ostane iza kada se prisetim naslova ‘Osećanja.O. Sećanja’ te, drugog onog ‘Post Scriptum’ i autorke tih, Lidije Nikolić njene najbolje drugarice. Poraditi na prikupljanju svega zapisanog o Margiti Steffanović je i mogla samo Lidija, te je, nimalo lak taj i veoma zahtevan posao uspela privesti kraju (kažem privesti kraju, jer sam uveren da tih ima još, te da ovim tema nije iscrpljena). I to je dobro, jer, bez Lidije za mnoštvo podataka i detalja iz biografije te karijere drage nam Margite bismo bili uskraćeni, a što, usput, najviše govori o autorki ovde, njenoj ličnosti , posvećenosti ali i osećanjima vezanim za jedan od EKV simbola. Naravno, ne mogu se oteti utisku kako  ovde ima i tekstova koji zaudaraju na ono, ja i samo ja, moje ime ispod tog svakako da zavredjuje fokus neki, a ne napisano , no, takvih je svugde, društvo u kom živimo takve samo na svoj način i glorifikuje, pa se sa pravom zapitam u kom pravcu se krećemo, ima li kraja tome. Zaključak vezan za takve je, maštovitost da, iskrenost ne. Pa ipak, brojni autori su ovde posvetili svoje redove Margiti, Milanu i ostalim EKV članovima te ne sumnjam da će priče o članovima grupe živeti toliko dugo koliko i generacije koje su odrasle uz njihovu muziku. Fascinira Lidijina ozbiljnost sa kojom je prišla pisanju o Margiti i prikupljanju zapisanog, toliko, da sve navodi na pomisao onu, zar joj je toliko značila, zar i toliko godina nakon njene smrti, istrajava, piše, bavi se njenom ličnošću. Osećanje povezanosti sa Margitom ostaje, i to je svakako ono što autorku drži na tom putu istrajavanja i prikazivanja sasvim realne i samo takve slike o njoj, pa tako, oko Lidije se vrti sve i samo od nje možemo očekivati iskrenu pre svega priču (a ne od onih koji je nisu ili su je površno poznavali), jer, ljubav prema svojoj drugarici na ovaj samo način i iskazuje. Kad se umre prerano, nekako neočekivano, a do poslednjeg trenutka onog tinja  nada da će se izbeći najgore, ipak, ostane ono, zašto, ali, ne umire se tek tako jer, velikani ostavljaju za sobom ono što ne umire, delo i ličnost naravno. Pa, tako je i u ovom, Margitinom slučaju. Svestan sam, znam da sam više pisao o autorki, na koncu i namera mi je bila ta, jer, želim na svoj način odati joj priznanje za postignuto ovde. Na kraju, nekolike, ovde napisane i potpisane od kompetentnih ili ne, uopšte nisam mogao prihvatiti, ali ulaziti u raskrinkavanje tih, koji ne stoje, nisam želeo jer, onda bih mora krenuti od uvodnog onog u kom stoji da je autor prisustvovao koncertu grupe Deep Purple (mislim da se radi o martu 1975. u Pioniru) svrstavši ih još tada u mastodont grupaciju, koja, evo, i dan danas traje jer je navedeni sastav nedavno u Štark areni pred oko četrnaest hiljada fanova još jedanputa potvrdio svoju izumrlost, pa ako bih tako krenuo redom, još uvek bih radio na ovom prikazu. Hoću reći, napisati, kako god, da uopšte nije lako preći preko redova koji ne stoje, ma koliko ispadao iz konteksta ili su u pitanju periferni detalji ne toliko vezani za Margitu, što imamo u navedenom primeru, te, ako su suštinski oni, detalji, za ine usputni, za mene to svakako nisu, ono barem iz razloga da su Deep Purple najpopularnija strana grupa u Yu tog vremena (i po broju prodanih ploča ali i broju održanih koncerata) svih vremena, te da ne zavredjuju takve redove. Na koncu, ponovo ću istaći ulogu autorke, vezanu za priču o Margiti Stefanović, odati joj zasluženo priznanje za postignuto u afirmaciji imena njenog jer, ne verujem da će to drugi uraditi, pogotovo ne Beogradjani.

Mart, 2020.                                                                                                                  Živko  Ivković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.