Jadranka Čavić: Buktinja nade i zaborava

                  Hodao je Balkanskom ulicom svog opustošenog grada u društvu zimske magle što upravo poriče popodne. Pomislio je kako mrak ima još malo vremena da upali svetiljke i kako ništa tako kao zima ne može da pokaže prave boje stvarnosti. Prošao je pored ostrva od fontane koja mu je na tren privukla pogled i nastavio dalje, napuštajući sećanja na ljubavne sastanke…

                   Izvadio je papirić i olovkiu iz džepa pozajmljene kožne jakne i nešto napisao u hodu, pa vratio sve ponovo u džep, prilazeći širokom kamenom platou ispred zgrade Skupštine. Zaustavio se pod propetim konjem od bronze i s podsmehom prošaputao:

– Providno! Nije čak ni trojanski…

                    Skine jaknu i odloži je na podnožje skulpture. Blistavih očiju pogleda u zgradu, pa u nebo koje gubi svetlost. Sasvim se umiri za trenutak, a onda spusti pogled. Izvadi flašicu i upaljač iz džepa pantalona. Otvori flašicu i razlije tečnost iz nje po svom džemperu. Kresne upaljačem.

                  Uviđaj… Čovek stisnutih usana i grubog, okamenjenog lica pogledom je prelazio preko ljudi što su se tiskali u blizini napola ugljenisanog tela na pločniku. Pogled mu padne na jaknu po strani. Podigne je, osmotri i opipa džepove. Zavuče ruku u unutrašnjost jednog i izvuče olovku i papirić…

                     ,,Nele! Vrati čoveku jaknu!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.