Danijela Milosavljević: ROĐENJE

Slike iz naših života smenjuju mi se pred očima dok lagano pakujemo stvari u kofer. Svaku stvar za delić sekunde zadržim duže u ruci, a onda je spustim. Želim da produžim vreme, da ga rasteglim do neizbežnog. Puštam je da priča o novom stanu, o prostirci u kupatilu i velikom ogledalu u predsoblju. Osmehom je hrabrim, ili možda hrabrim sebe. Duboko udišem poznati miris kad god se nagnemo nad kofer, i ponosna sam. Silno sam ponosna na mladu ženu koju gledam ispred sebe. To biće satkano od samopouzdanja, znanja i izmaštanih planova za budućnost. Stoji ispred mene i blista od ispunjenosti života. Moja glava misli jedno a duša oseća drugo. Ne tako davno otkinula sam je od svog tela i donela na svet, a sad je puštam da sama odšeta u taj svet.

– Mama, nećeš plakati zar ne?

– Neću!

Čudan osećaj u stomaku. Kao poznati iskonski grčevi koji potresaju utrobu. Nelagodnost koja se polako penje u pluća i otima dah, putuje ka grkljanu i sapliće mi reči kojima želim da dam još neki savet. Da predočim još neku veoma važnu sitnicu bez koje ptić neće moći da se snađe van gnezda. Neki čudan bol koji je stigao već do očiju i kopa, burgija mi očno dno, od čega mi mozak pulsira. Ne predajem se. Iz mojih usta vrcaju dosetke i reči ohrabrenja. I osmehujem se. Ja sam rođeni klovn, uvek sa osmehom na licu.

Zatvorile smo kofer i gledale u tu stvar između nas koja je označila kraj.

Čvrsto smo se zagrlile i ćutale. Ta ćutnja je sve govorila umesto nas. Čulo se samo disanje koje je ispunilo prostor i odjekivalo u, kako mi se učinilo, sada polupraznom stanu.

Zatvorila je vrata za sobom. Pupčana vrpca bila je još jednom prekinuta. Bol se oslobodio i pokuljao iz očiju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.