Kosa Pakuševskij: SVIRAČI BABINOM TODORU

„Mama, ko je babin Todor i zašto uz tog Todora ide uvek i pusti Ale?“, pita me sin porukom.

Kako su kontakti uživo sve ređi i poruke postale svakodnevnica, odgovaram svom sinu da je babin Todor, a i pusti Ale, deo našeg nasleđa, da su nam obojica kao rod, da su omiljene figure iz baba Marinog epskog bukvara i da je logično što su mu iskočili iz podsvesti.

Sad se sin javlja, i čujem ga kako pita: „Ko  to svira babinom Todoru i ko to ’oda po selu ko pusti Ale?“.

I teku reči, nižu se uspomene iz babinog i dedinog dvorišta. Niko nije želeo da ga sustigne taj Todor jer se znalo da tad bajka nije baš raspoložena i da onaj kome upućuje Todora na tacni ima da joj odgovori gde je i zašto „krao bogu dane“ i zašto je poselario kad joj je trebao baš tad i baš tu!?

Onda moj sin počinje svoju skicu moje mame, njegove bajke, poveden rukom babinog Todora, sa radošću u glasu. „Jesi gladan?“ „Nisam.“  „Sedaj“:  „Koliko ćeš jaja?“ „Dva,tri“. „ Dobro, onda pet“. „Pitam ja jednom baba Maru kako to da mi nikad nije govorila o bogu, a baba Ana je koristila svaku priliku da mi nešto iz biblije ispriča, pa da posle, kao usput, proveri jesam li upamtio, vidno srećna što jesam. Baba Mara meni onda reče da ima nas, ima zemlje i ima neba“.

Kratki prekid  ćutanja bi razbijen  javljanjem sina i sećanjem na mudrosti moje mame. „Da, moj Vladiša, ima nas, ima zemlje i ima neba!“, čujem svoju mamu kako jednostavno mom sinu daje odgovor na složeno pitanje. Ispliva iz sećanja i scena kojoj prisustvujem. U Bosni, kod babe, mama i ja. Srednjoškolka sam, na raspustu. Baba, kao islednik, ispituje mamu o svemu, kako se živi, kako uče deca, kako narod…“ Mamo, reci već jednom, što me stalno pitaš kako narod, reci šta to o narodu želiš da znaš!?“, čujem mamu kako povišenim tonom govori babi. Baba utišava i kaže: „Ođe svi govore kako Tito prodaje narod i kako odoše svi da služe Švabu!“. Mama se nasmeja grohotom i odgovori da je to laž, da idu ljudi tamo da rade, pa navede batinog druga i naglasi kako mu je tamo dobro, i da joj ne bi bilo milo da i bato krene za drugom.“ Baba, naučena da se njena aminuje, otpoče srdito: „Ma, šta ti znaš, balavice jedna, a mama već unuče ima kod kuće, ali najmlađe babino dete, šta ti meni lažeš? Sviraš babinom Todoru! Prodaje Tito, izgovara to važno ime razvučeno  i sa nasladom, narod i to tamo, tamo….“ Zajapurena i uvređena, moja mama izlazi, ostavlja babu u istom stanju.  Gle čuda! Babin Todor iz usta baba Sokice!

Retko sam viđala svoju mamu povređenu, srditu. Sve je rešavala smehom, divnim, zaraznim smehom od kojeg se, činilo mi se, i lišće na drveću u dvorištu pomeralo. Najslađe se smejala kad tata ili brat zaglave negde u društvu i onda joj objašnjavaju šta je to bilo neodložno i prosto nezamislivo je bilo napustiti to tako važno. Bilo je to vreme uvođenja samodoprinosa i po selu se danonoćno debatovalo o željama i nadama. Naravno, ljutito im je stavila do znanja da se sve na stolu zdrvenilo i da, ako im se ne sviđa, nastave svirati babinom Todoru jer im ni pusti Ale nije umakao, a biće kako odluče one glavešine gore, neće čekati vas da im objasnite šta je za selo najbolje. Naravno, znala je i da prizna grešku! Na mestu gde su danima krčili i ravnali teren jarački vredni ljudi, nikla je savremena, nova škola, svetla i prostrana, sa parnim grejanjem, svaka kuća dobila je vodu, asfaltirane su ulice i celo selo povezano je asfaltnim putem… Mamini „svirači babinom Todoru“ smeškajući se gledali su u mamu kako hvali sva seoska postignuća i veliča ulogu svoje čeljadi u svemu tome.

Kako se unuk setio babe i kako smo, oboje zaključili kako nam nedostaje, dok se muvam po kuhinji, čujem sebe kako glasno izgovaram maminu omiljenu: „Samo lenja žena može biti nečeg željna!“ i krećem da poslujem. Barim testo, pržim slaninicu i dobijam fine rumene čvarčiće, mešam sir, jogurt i pavlaku, cedim testo, rendam tvrdi sir, meljem orahe…Sedam za sto, sipam testo, obogaćujem ga pripremljenim prelivom, pa preko toga stavljam rendani sir, onda posipam čvarčiće, jedem polako osećajući sve sastojke, onda uzimam drugi tanjir, sipam testo, dodajem malo šećera pa odgore izdašno posipam orahe… Prejela sam se. Ne ustaje mi se. I dalje sedim za stolom. Kad ipak odlučim da ustanem, prilazim sudoperi sa tanjirima i escajgom i začuđeno gledam zakrčenu kuhinju! Samo lenja žena… Mama, mama, vredi li truda ovolika gomila suđa, ovoliko svega i svačega za mene samu samo zato što čujem tvoj glas kojim snajku „diplomatski“ navodiš na odluku da nauči razvlačiti kore za pitu. Nisam lenja, ali ću zaboraviti na ovu izreku ne bude li društva za stolom. Babinog Todora neću zaboraviti. A i kako bih mogla kad svaki dan neko svira babinom Todoru!? Pobeći? Nemoguće. Maske štite! Ne, maske su štetne! Šabac je glasao! Ne, nije to glasanje, to je teror i uterivanje straha! Vakcina će biti! Nema vakcina! Mafija se razularila! Mafiju maljem u glavu! Umetnost i slobodu izražavanja ne sme niko da sputava! Neće oni nama potkopavati ono sveto nacionalno svojim neprimerenim radovima! Pocepaj! Zastraši! Naći će se odmah svirača babinom Todoru da brane jedno ili drugo, bez mere, podrazumeva se.

Otkad se to ne podrazumeva da čovek slobodno misli!? Beše ono vanredno stanje. Onda nas pustiše u šetnju! Ono ustajanje u četiri ujutro ne računam jer mi nije padalo na pamet da u gluvo doba noći idem u snabdevanje. Moja drugarica Tomka, s tim u vezi, našalila se i naredila mladoj komšinici da odštampa i zakači na svaku kapiju sledeće obaveštenje: „Mole se uvaženi sugrađani da na vrata kapije zakače venac belog luka. Hvala! Dozvolu da izađu dobili su naši vampiri te nam valja misliti na mladu populaciju!“ I dok prepričavam Tomkinu akciju svom društvu iz osnovne i telefonom pokazujem da me odsečenost od sveta nije otupila, i da još uvek mogu da se smejem, i da mi zatvorenost i nije neki problem, počinje aplaudiranje našim zdravstvenim radnicima i pazim da ne zakasnim. Aplaudiram i mislim na svoju decu u Milanu, na unuku koja ne mrda iz kuće, na decu ovde koju viđam samo ispred vrata, kad posle aplaudiranja započe lupanje, sviranje, udaranje, i to tako moćno i oslobađajuće deluje na mene da smesta uzimam jednu stoličicu, pravio mi je davno, davno moj tata i udaram, udaram u nju nekom šipkom što jače mogu! Stidljivo proviruje jedna žena, na terasi bočno od moje terase, i plašljivo lupa viljuškom u neki tiganj, desno od mene jedan tata svira i zvuk njegove trube izvlači i one koji psuju, a ponosni tata nadzire svog sina koji snažno udara u bubnjeve, sa jednog prozora uz pomoć moćnih zvučnika probija se onaj veličanstveni hor iz „Nabuka“, i ja udaram u moju stoličicu i kao da čujem tatu kako brata, sestru i mene opominje kako hodamo jer je važno znati ići onako kako idu kroz život slobodni ljudi… Onda sve  utihne i tišina zavlada nad gradom i ljudima! Ubrzo, posle aplaudiranja i buke, počinje vatromet i sve podrhtava od siline, i to  iz raznih delova grada. Jedna drugarica mi uzdrhtalim glasom saopštava kako idioti koji lupaju brzo prelaze na pucnjavu, a ja njoj da svira babinom Todoru i da nisu isti oni što lupaju i ti što demonstriraju silu, te da, ma koliko se busala u prsa kako je apolitična, ipak nešto pročita… Svirači babinom Todoru uspeli su da prijateljstvo koje traje blizu pola veka stave na ispit. Ona ćuti. Znam da je saznala ko puca i praši, ko zastrašuje i ko u njenoj okolini lupa. I dok uživam u koncertu Opere Srpskog narodnog pozorišta na ulici, ispred zgrade, u terminu kad mi je dozvoljeno da šetam, vidim nju kako mi prilazi sa cvetićima skupljenim u buketić, ubranim na ulici, i daje mi  da ga odnesem operskoj divi. „Nikad mi ni jedan buket nije doneo ovoliko radosti“, izjavljuje umetnica. Lepota izvođenja snažno nas uzima pod svoje a zabeležene trenutke delimo sa familijom i  prijateljima preko Vajbera. Lupam svako veče! Trpimo bezobrazluke jednog matorog pijanca, izgovara gadosti a onda kukavički beži u dubinu terase, to izvlači mnogo novih zvukova i neku novu energiju koja sa terasa pokulja u veče. Divan je osećaj slobode koji se izliva zajedno sa tim zvucima. I nema tog praska koji bi me uplašio niti gadosti zbog koje bih se sakrila iza zavese. „Samo lenja žena može biti željna pite sa krompirom!“, čujem svoju mamu. Lenjost duha daje krila uterivačima straha. Pablo Neruda kaže: „Lagano umire onaj koji ne želi da se odrekne sigurnosti i koji ne ide za svojim snovima“.

 

2 Responses to Kosa Pakuševskij: SVIRAČI BABINOM TODORU

  1. MIROSLAVA BOYIC каже:

    Mila MOJA drugarice. Hvala ti na ovoj prici kao i na svim tvojim divnim pricama kojima nas vracas u nase divno detinjstvo. PRICE PREPUNE EMOCIJA, SUYE KOJE TEKU DOK IH CITAS I SVE PONOVO DOYIVLJVAS…

  2. Vladislava Aleksić каже:

    Baš me je dotakla priča, i nežnost i sećanje i bes i ljutnja i prkos,koji se u talasima javljaju! I Neruda za kraj… Uhhh!
    P.S. A nikad više svirača babinom Todoru!!!
    Poljubac za moju divnu drugaricu, i piši, piši…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.