IZGUŽVANE MISLI BRANKO GOLUBOVIĆ

DALLAS RECORDS – 2018
PRIKAZ – ŽIVKO IVKOVIĆ

Već u uvodnoj onoj, recenziji Mileta Kekina, nakon hvalospeva o Golubu stoji da je Šabac onovremena osiromašena palanka, što ne stoji (palanka je kategorija malih gradskih sredina poput opštinskih centara) te da u gradu nije bilo nikakvih sadržaja za mlade, a što je takodje neistina, notorna izmišljotina je čak, jer, svugde se sviralo (Dom omladine i bašta tog, kafe Sunce, Dom JNA sa Igrankama ponovo, pa onda kafeima Cepelin, Raketa, Ciglana, Apis, Pl, Mićina prodavnica ploča, diskova i kaseta, svirke na bajk partijima u Slepčeviću, Domu MZ Žika Popović ali i u najlepšem onom, Hard Rock Caffeu u kom je samo do kraja 2000. zabeleženo preko tri stotine svirki, a sa Vladom Kokotovićem sam se smrzavao na centru, prodavali smo Yu Rock Magazin (i pisao sam za isti). Javio se i Uskršnji Rock Festival 1994. godine u Domu omladine, a u istom je grupa Lokomotiva kontinuirano nastupala tokom 1993. Na pomenutom, Uskršnjjem Rock Festu 1996. i 1997. (trećem i četvrtom) broj šabačkih sastava koji su nastupili je prelazio cifru od dvadeset (22 – 24). I to su neoborivi fakti koje ja potpisujem jer sam se nalazio uvek i svugde, a što je Šabac tada, činilo, ako ne glavnim gradom rokenrola, ono ga barem svrstavalo u sam vrh. Stoga stvarno i zbilja ne razumem te prolog redove Kekinog, jer, očigledno nepoznavanje scene u gradu ga ne opravdava, ne rehabilituje, mogao se barem raspitati, ali, šta da se radi, prolaz uvek imaju oni nekompetentni. Usput, zaboravih i Jazz&Blues Fest šabački koji je ustanovljen 1994. a prvi je održan u Šabačkom pozorištu 1994. prostoru u kom se i danas održava. Svugde po gradu sam vidjao klince sa gitarama, činelama, zastajali bismo, porazgovarali, njihovo zanimanje za rokenrol je plenilo. Zaduženi za kulturu u gradu su, nisam siguran, čini mi se, bili članovi stranke JUL, a bez ustezanja ću reći, uvek i bez reči su podržavali rokenrol zbivanja, pa tako i Jazz&Blues Fest. I to je ono objektivno, naravno, mnogima se to neće svideti, ali tako je bilo. Pa, ukoliko je grad sa blizu sedamdeset hiljada stanovnika ondašnjih, osiromašena palanka, crna rupa apatije i beznadja (i pored navedenih zbivanja) onda to na ovaj naslov baca senku, bitno mu umanjuje značaj, jer, čitaoci se povode u startu za već predgovorom. Pa tako, i nisam mogao preći preko redova koji ne stoje, nisu istiniti, potrebna je zbilja hrabrost izneti izmišljotine. U pogovoru pak, stoji ono, da Golub nije pisac, ali da ima priču, sa kojom konstatacijom se takodje ne slažem. Ovim svojim, drugim autorskim naslovom Golub potvrdjuje da je vrstan taj, pisac, e sad, možda stil pisanja inima ne leži, i nije neki, što i ne čudi, morate proživeti rokenrol da biste mnogo toga razumeli a ne samo pisali. Golubova delimična samo, fragmentirana autobiografija je u svakom slučaju verno i samo iz njegove perspektive oslikala Šabac devedesetih, naravno, brojne grupacije po gradu imaju svoje vidjenje te dekade, ali, ovde se radi o Gošinom, i to naravno treba maksimalno respektovati, pa tako njegov uvod ovde kreće sa vejk ap onim, njegovim, Vladinim, Alenovim i Meketinim, i to je toliko verno oslikano da više govori od fotki uz autentične i samo takve njegove pank dijaloge sa drugarima. Rečju, period neposredno pred formiranje grupe Goblini. Okolnosti su , naime, zatekle Vladu i Alena u najvećoj šabačkoj kasarni, uz neizvesno ono, šta ćemo, kuda, nigde ćemo, ali ovde ćemo formirati novi sastav, a šta nam je drugo i preostalo, svirati i samo svirati. Već sam pomenuo kafe Cepelin, a bitan je iz razloga upoznavanja Alena, Vlade i Zokija bubnjara sa ostalima. Veoma bitan datum iz karijere grupe je svakako i onaj da su u subotu 14.12.1991. (na Golubov rodjendan) po prvi put zajedno zasvirali Alen, Vlada, Zoki & Co, da bi se potom dogadjale i probe u Domu JNA, gde su vežbali kao bezimeni sastav, onako, bez vokalnog soliste i bubnjara. Vlada dolazi na ideju da priupitaju Goluba da li bi na sebe preuzeo ulogu glavnog vokala, i samo dan kasnije Alen prikuplja hrabrost, postavlja mu, iznenadjujuće to, na koje on, nakon silnih prepucavanja i navaljivanja da svoju saglasnost. Tako da je Goša iz probe u probu postajao sve bolji, imao je već i tada tu, naslućujuću harizmu, postajao je sve sigurniji, a problem ponavljanja jedne te iste do u beskonačnost nijie postojao jer, radili su na stvarima onoliko koliko je i bilo potrebno. Lično, visio sam na probama grupe u Simpozijum sali Hotela Sloboda, tada su već slovili za prepoznatljive one, Gobline, sećam se, Golub kaže Meketi – hej, u ovoj stvari ti, tu i tu nedostaju činele, a Meketa mu odgovori – znam, idi u k…c, pa ne mogu da vas stignem! Izvući ću i ono, kako se došlo do naziva za grupu. Golub je tada nekako došao do naslova ‘Vile i vilenjaci’, a zadržao se na stranici gde je autor više redova posvetio oslikavanju tih. Pa tako, goblini su vilenjaci koji na dobro uzvraćaju dobrim, i to je ono što ga navodi da Vladi&Alenu sugeriše taj kao moguć naziv za grupu, a što su njih dvojica bez dvoumljenja prihvatili. Potom su se bacilli na snimanje stvari koje su već uvežbali a radi se o autorskim, iz Lorelei perioda karlovačkog (Evropa, Reci da i Moja soba) dvojca Jovanović – Kokotović. Snimanje je okončano na zadovoljstvo svih (1992.) i to su prvi uradci sa starta karijere ove grupe uz napomenu da je Zokija zamenio Meketa. Ovde imamo i autorov osvrt na dekadu devedesetih, sirnomaštvo ono, bedu, depresiju i ostale jahače apokalipse koji su ujahali u grad, šepureći se inflacijom i turbo folkom u zaživljavanju. Zorka je, kako – tako ali radila, nije bilo otpuštanja radnika, ljudi su se i dodatno snalazili (roba iz Madjarske, Rumunije, Bugarske i Rusije) tako da se finansijski uspevalo u tom mesec za mesecom izgurivanju. Ono najgore se nije ni naslućivalo, a bilo je tako blizu. Pa ipak, ekipa je neumorno vežbala, menjali su prostore, ali izostajanja sa proba nije bilo. Dani su tekli po već ustaljenom, od Ćosine obućarske radnje, preko kućnih sedeljki do kafea, pa su , tako naleteli na zajedničku drugaricu, Sunčica je bila ta, a koja se, eto, imala čime pohvaliti, rekavši kako su ceo dan vežbali (i skinuli u celosti) stvarčicu Cipjatki, otpevavši je potom, pa tako nastaje Cipjonka, dalje autor kaže kako su sve stvari Goblina vezane za konkretne dogadjaje, uz nekolicinu, nastalih kao rezultat konzumiranja umerenih i preko znatnih onih (Keep Away From Children, Dan D, P – 5 i Dr Hofman). Ono, očekivao sam mnogo više toga vezanog za nastanak brojnih songova iz Goblini opusa, ali i autor kaže, ovde, kako ne bi ulazio u baš sve detalje, te nam, tako, donosi priče o nekolicini samo tih. Stoji ovde, potom da su prvi koncert održali u Domu sindikata (šabačkom) 30.10.1992. kog se Golub, po sopstvenom priznanju , toliko i ne seća, mada se sasvim uživeo u novu tu, rolu, potpuno iskreno jer, zakoračio je u sasvim drugu dimenziju, što i nije bilo tako lako, ali to je svet koji je jednostavno osetio kao svoj, primio se na prvo pevanje ostavši veran tom do danas. Slede detalji vezani za nastanak stvari ‘Petra’, a radi se u stvari o njihovom odličnom drugaru , koji se, kao i najveći broj inih, teško snalazio nakon ispijanja prekomerne doze alkoholnih pica. Tekst songa, pomenutog, sasvim govori o načinu življenja u devedesetima a direktno se odnosi na pomenutog. Ovaj, prvi deo ‘Istinitih priča’ iz karijere Goblina ali i autobiografiije Golubove su uporedivi jedino sa naslovom ‘Seksualnonemoralan tip’ autora Milića Vukašinovića. U oba slučaja imamo bez ustručavanja posezanje za bahanalija terminima, i to je rokenrol, odnosno pankrok ovde, nema dvojbe, mada u biografijama brojnih svetskih pa i domaćih koje sam pročitao, nisam nailazio na takve, ili su autori pribegavali sakaćenju izvornih, peglanju štiva prilagodjavanju tih za ozbiljniju populaciju. Izgužvane misli tako vidim kao fragmentiranu Gošinu autobiografiju i karijeru sastava njegovog, barem do prekida onog 2001. godine, i nikako drugačije. Stoji naravno da su Vlada i Alen startovali rad u grupi, bez Goluba, ali bez vokalnog soliste svakako da ne bismo imali današnje Gobline, pa sad. Jutarnja, podnevna i večernja doza kafe se provlače kroz sadržaj ove, kao jedan čarobni napitak bez kog se nije moglo, te se prisetih Peti Smit iz naslova ‘Voz M’ (izdanje Geopoetika Beograd) i njenog ritualnog ispijanja pomenute, a vezano za ono, pregurati još jedan dan uz pomoć nezaobilazne te. Bila je 1993., po autoru, te godine su se razišli sa Meketom, bubnjarčinom, čovek jednostavno nije mogao odgovoriti obavezama, što se na izvestan način i očekivalo, ali, šta dalje, gde naći kvalitetnu zamenu. Usput, sećam se, te 1993. je u bašti Doma omladine hardrock grupa Lokomotiva krenula sa kontinuiranim nastupima (Mikica Pupak solo gitarist, Gane na bas gitari, Stefa za bubnjevima i Čeda Bosanac vokalni solist). Repertoar sastava je sadržao skinute od grupa Deep Purple, Whitesnake, Generacije 5, Atomskog skloništa itd. Čedin urnebesno visoki vokal i precizno sviranje ostalih su doveli do toga da se bašta iz večeri u veče punila sve više, iako su ulaznice naplaćivane. Cifra od 250-270 prisutnih se nekako ustalila, a u pauzi, sedimo tako, Mikica Pupak kaže – Ljudi moji pogledajte koliko klinaca, mnogi od njih sviraju, imaju svoje grupe, nemaju gde nastupiti, hajde da uradimo nešto na tom planu, da pokrenemo neki rock fest, da im pomognemo. Ganetu nije trebalo dva puta ponoviti, reći, svojim promuklim (od ispijanja hladnog piva) glasom je odgovorio: “Važi brate, od iduće godine krećemo”! Iznosim ovo jer sam sve vreme provodio sa članovima ove grupe te kao podatak kako je nastao Uskršnji Rock Fest. Autor nam potom izmosi i detalje vezane za prvi ozbiljniji nastup Goblina van svoga grada, a tiče se svirke u beogradskom KSTu, gde su imali zaduženje predgrupe na koncertu Obojenog programa. Kuriozitet sa ovog, više giga (odsvirano je samo četiri stvari) je svakako Zokijev nastup sa nogom u gipsu. Ovaj, prvi nastup na strani je svim članovima grupe značio u smislu dodatnog optimizma ali i odlučnosti, istrajavanju u vremenu ispred. U NS studiju ‘Do re mi’ kreću tako u snimanje nekompletnog albuma (samo pet stvari) ali se, naravno, ispostavio problem bubnjara koji je premošćen Petrijom, studijskim muzičarem i to samo za jedan dan, da bi se već narednih, za bubnjevima našao Novosadjanin Kića, kog su upoznali u nekom klubu. Mislim (možda i grešim) da se čak njih jedanaestorica smenjivalo na poziciji bubnjara u grupi, i kako je Golub pisao ovde, tada ste u Šapcu mogli lakše naći violončelistu nego doborog bubnjara. Vrlo bitan detalj u karijeri ovog sastava je svakako dogovor sa Diskografskom kućom Mysic User o izdavanju prvog albuma negde u aprilu naredne, dakle 1994. godine. Slede svirke u šabačkom Plejboj klubu, sa Meketom za bubnjevima naravno. Članovi grupe upoznaju tada Dragana Djkoića Ganeta, bas gitaristu tada aktuelne šabačke grupe Lokomotiva, koji je, (za ono vreme) imao više negoli solidno ozvučenje, a u rokenrolu se javio startom sedamdesetih u grupi Vremeplov. Ono, svirke u Plejboju su ispale kao pun pogodak, Goblini potpuno usvirani, kako sa skinutim tako i autorskim stvarima, tako da su bez ikakvih problema mogli izgurati celovečernji nastup, pa tako beleže i svirku na 1. Uskršnjem Rock Festu 1994. godine u Domu omladine (danas Kulturni centar). Imamo i ovde onu, Šabac, srpski Nešvil, te ću se, u jednoj samo osvrnuti na tu, jer, radi se o svetu koji je tekao paralelno, imao je svoje protagoniste i sledbenike, kao i lokalne medije koji su valjda i lansirali tu i takvu, ali, da stoji to, srpski Nešvil, reći ću, kategorički ne, izuzev u tim već pomenutim krugovima koji su lansirali sve vezano za pomenuti termin. Dolazimo i do pojedinosti vezanih za nastanak stvari sa narednog albuma, pa tako za prvu onu (Ponedeljak) stoji da ima veze sa Golubovim bolesnim tripovima nakon konzumiranja raznoraznih, ma šta to podazumevalo. Stvar Internacionala (Made In Serbia) je posvećena Dragoljubu Draži, Golubovom ocu, te tom sukobu generacijskom, koji, ono, i nije postojao u nekom većem obimu izuzev u prirodnoj težnji roditeljskoj da sin završi višu školu. ‘Godine raspleta’ se odnose na predsednike eks Yu republika, a stvar ‘Lorena’ je posvećena Vladinoj sestričini. Ako podrobnije analiziramo tekstove svih numera sa ovog, dolazimo do zaključka kako su sve te nastale od istinitih priča vezanih za stvarnost ondašnju, te se ideja (da li zajednička?) o naslovu za istoimeni album sasvim nametala, tako da se to izdanje našlo na tržištu 22.08.1994. godine. Promocija novog albuma je održana u klubu Staklenac (šabačkog hotela Sloboda), a Gane je izvrsno odradio zvuk (usput, znam da je svojeručno sklapao ogromne Ei Niš binove sa skretnicama) postavivši na stejdž ogromne te, uz nekoliko nedovršenih, onako tek, tako da utisak salivanja strave nije izostao, pa kada to grune…. Promocija ovog albuma usledila je u gotovo pedesetak gradova ondašnje SRJ. Ne sećam se godine, tada sam vozio Peglicu 126, nabacili smo opremu na krovni prtljažnik, ostatak pod haubu i po nama u autu, potrpali se jedne večeri i pravac Loznica. Svirali su Goblini tada u klubu Stardast pod svodovima Hale sportova Lagator. I to je bila samo još jedna svirka u nizu odličnih njihovih jer, Goblini su uvek pružali svoj maksimum, jednostavno nisu znali podbaciti. Vratili smo se bez ikakvih usputnih problema, nigde milicije na svu sreću. Sećam se i svirke u kragujevačkoj Hali Jezero, mislim da je oficijelni naziv festivala tog glasio ŠRAF (Šumadijski Rock Alternativni Festival), na kom su uz Gobline od šabačkih grupa nastupili i ČBS te Ništa ali logopedi. Već tada sam (mada, iskreno nisam neki pank fan) zaključio šta to Gobline izdvaja nekako, diže na stepenicu više od ostalih, a to je ta nepresušna energija uz iskren jedan pristup rokenrolu, neverovatna želja za dokazivanjem uz ono, kinta je uvek u drugom planu, nesvesni usput, ispisivanja svojih stranica Yu Rock istorije. Imamo i ovde epizodu sa nastupa u Arandjelovcu, pa ako je prvi onaj podveden pod apsolutni fijasko, drugi pokušaj u gradu mineralne vode Miloševe je više negoli uspeo uz konačno zaokruživanje mozaika te večeri u obližnjim Partizanima (danas Darosavi) gde Aca, bas gitarista grupe Ništa ali logopedi izgovara ono: ‘’Braćo moja zaista ne znam gde smo, niti šta tražimo ovde, kao da smo u nekom Magnovenju’’! Eto, po toj Acinoj je sledeći album i naslovljen. Nakon serije uspešnih koncerata, izražene veoma te, sve šire prihvaćenosti, po ko zna koji put se ispostavio novi-stari problem vezan za dramera jer, Meketa je sa porodicom zapalio na Kipar. Leo (Pilipović) otklanja problem dovodjenjem Rudike iz Džukela, sastava koji je apstinirao iz razloga odlaska nekih članova na odlsuženje vojnog roka. I Alen se potrudio, nabacivao je Frica, bubnjara šabačke grupe Fiks ideje, koji se, na koncu i ustaljuje u sastavu, uz napomenu da je pomenuti Rudika odsvirao samo dva koncerta. Vezano za stvar ‘Anja volim te’ stoji kako je Vlada doneo kasetno izdanje sa tim snimkom grupe Videosex i Anjom Rupel kao vokalnom solistkinjom, a u Goblini omotu ta je zvučala znatno bolje od originalne one. Album U magnovenju se pojavio marta 1996. ali pod okriljem Diskografske kuće ITV Melomarket koja ih je podržala nakon raskida sa starom. Naravno da su meni najdraži oni detalji vezani za nastanak autorskih njihovih, pa tako, piše Golub da se pri jednom od nebrojenih prolazaka kroz Beograd, Vlada raspevao (Ja bih vozio voz, vozio bilo šta, samo da stignem dovoljno daleko) od koje se izrodio tekst za stvar ‘Voz’, koja će se naći na sledećem. Na Ceru su proveli desetak dana, tu nastaju Nostalgija, Nagrada, Pričaš itd. Naziv albuma ‘Re Contra’ dolazi od kartaške igre preferans, a njihov drugar Dule ih je navukao na pomenutu. Imamo ovde i autorov dublji upliv u politiku, nekom vlastitom preseku stanja u društvu, a sve u očekivanju boljeg sutra uz razočaranost iz razloga izostajanja tog boljeg. Vratiću se albumu Re Contra i naglasiti da su Goblini snimili jedan, po svemu, odličan album. Ono, nije nepoznanica da se pankrok sastavi tokom karijere sa sirovog onog zvuka preorijentišu na kvalitetnije projekte a što imamo u ovom, Re Contra slučaju. Voz, Daleki put i ostale idu u prilog ovoj tvrdnji, mada nije preterano reći da se radi o najznačajnijem ostvarenju u Goblini opusu. Nakon ovog i novonastalog spleta okolnosti, grupa bez obznanjivanja nestaje sa scene (pisao sam o tome u Glasu Podrinja). Na koncu, zahvaljujući Izgužvanim mislima, Gošinim, imamo oslikan Šabac devedesetih, a što ostaje kao ozbiljno i nezaobilazno urbano svedočanstvo, dokument od trajnog značaja, koji će poslužiti sukcesorima ako se takvi uopšte jave u vremenu ispred, uzveši aktuelni, prevladjujući barem gradskoseljački mentalitet.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.