KOSA PAKUŠEVSKIJ: AKO NEKO PITA ZA ME

Ledeni novembarski dan, sve okovano u vodeno srebro, ulice, drveće, krovovi. Tako okovanim granama vetar teško šta može, pa ipak duva i ujeda za kožu, pomera jedan kabel što se poprečio dužinom mog prozora i čujem ga kako zavija provlačeći se kroz beton i cigle i preteći nam poručuje da je jači i od leda, a pogotovo od kiše koju je zaustavio u padu. Veče odmiče. Zvonjava telefona u vreme kad se to ne očekuje. Nepoznati glas, ima u sebi mora i Dalmacije, izgovara rečenice koje sporo stižu do mene. Zahvaljujem i razgovor se prekida. Ukućanima saopštavam da je umro ujak Đukan, u staračkom domu, negde blizu Banja Luke, i da je to javila medicinska sestra iz doma.

Moj ujak. Čovek duše mekane, tih, sa najmanje izrečenih reči tokom svog dugog života. Osrednje visine, atletske građe, sporog i nečujnog hoda, blagog lica, markantih obrva, kao svi iz mamine familije, plavih očiju, toplih i dečije iskrenih. I mnogo bele kose na glavi, kao svi sa mamine strane, bujna kosa, i prve sede već sa petnaest. Imao devedeset i pet!

„Dida je umro lagano, u snu. Bila sam kod njega, sredila ga, obukla mu belu košulju, na obrijano i glatko lice, bez bora, nanela mu kremu. Bože, kako sam voljela tog didu. Oboje smo bježali od zla i nevolje. Bježali, on iz Bosne, ja iz Dalmatinske Zagore. Ovdje smo se našli ranjene duše i prepuni tuge. Na vratima sam se okrenula da mu uputim uobičajeni pozdrav. Kao da je taj trenutak čekao, izgovori  Ako neko pita za me…  Kad sam došla sa njegovom marendom…“, suznim glasom priča mi Jadranka, posle desetak dana. Ne znam joj ni godine, ni lik, ali osećam pauze u govoru i suze. Ispriča mi da je unuk došao iz Londona i sahranio dedu, došao slučajno, iz daleke Australije, bio na nekom studijskom putovanju u Engleskoj i poželeo da vidi svog dedu, i…

Ujak i ujna došli su u Vojvodinu u onoj velikoj koloni traktora i automobila. U njihovom selu nije bilo rata, ni vojske, ni mladih ljudi. Stigli kod familije. Ujak sa upalom pluća, prvi put bolestan, ujna kukajući za imanjem, za livadama i ovcama, za svojim cukom, najviše. Sin jedinac, sa ženom i decom, beše već u dalekoj Australiji. Gledam svog ujaka u mojoj rodnoj kući i vraćam se u dane detinjstva kad sam, odlazeći kod babe u Bosnu, volela da sedim sa ujakom ispred kuće dok pada noć i zvezde šaraju nebo, tako krupne i tako mi blizu, čuje se pesma kosaca, ona rastegnuta, ojkačka, ujak prozbori po koju, ne smeta mi, navikla sam se. Onda mi se obraća: „ ’oćemo li malo njemački?“. Sa radošću prihvatam. Ljutim se kad ne razumem neku reč, trudim se da mu odgovaram na postavljena pitanja, srećna što priča sa mnom. Primećujem da je sad mnogo govorljiviji, da priča sa svima, posebno sa unucima njegove pokojne sestre Mare, koju jedino on uporno zove kao da je mala, moje mame,  najmlađe mu sestre.

„Deda Đukane, kako je bilo u Nemačkoj za vreme Hitlera?“, čujem kako ga pita moj sin. „Bogami, u početku gadno! Uđem ja u tavernu i nazovem im Tag, svi ćute. Opet ja njima Tag, i opet muk. Dosetim se i nazovem im ’itlera, a ono utrkivanje ko će pre da me počasti. Bilo je meni baš dobro u Njemačkoj, radio sam kod jednog gazde, bio mu desna ruka, brinuo o imanju, obrađivao zemlju, sortirao grožđe, proizvodili vino, trgovali sa Francuzima… Gazda imao ćerku jedinicu Martu. Lepa, ista moja sestra Marica, pa sam volio da je gledam!“, govori ujak. Onda zaćuti. Ujna mi zaverenički šapuće da uvek spominje tu vražiju Martu. Objasni mi da je počeo da je spominje otkako je moja mama umrla i otkako su deca iselila u Australiju.

Kad sam bila mlađa, često sam pomišljala kako bi neko mogao snimiti dobar film prema životnoj priči moga ujaka. Zamišljala sam prvu scenu: Stanica. Stiže zagrebački voz. Noć je. Jedan naočiti čovek dugo izbacuje kofere iz voza. Mnogo je kofera.  Zvižduk lokomotive označuje polazak voza. Čovek je sam na staničnom peronu. Gleda u obrise stare kule obasjane mesečinom. Čuje se huk moćne Une, lepotice planinske. Dalje ne ide moje igranje filmom. Sećam se priča iz porodice. Baba je ujaka pronašla preko Crvenog krsta. I zaklela ga mlekom koje je sisao i proklela ga ako slučajno ne bude hteo da se vrati kući jer je ostala bez dva sina, izginuli u partizanima i …nakitila baba Sokica. Pričalo se da su svi ti silni koferi bili puni prelepih odela kakve niko u tom kraju nije nikad video i kako su kasablije i oni po brdima danima pričali o čoveku sa koferima. Ceo život, izuzmemo li godine u Nemačkoj, proveo je moj ujak u svom rodnom selu, smeštenom bliže nebu, pod oblake. Bio bolećiv prema sinu jedincu. Razmaženi lepotan, tako sam zvala svog brata od ujaka. I kad je krenuo narod sa svojih ognjišta, ujak je mislio da će za svojim sinom i svojim unucima i on i ujna. „Nemoj nikad u Njemačku!“, znao je reći svom jedincu. Nije otišao u Nemačku, otišao je mnogo dalje, moj brat lepotan. Nije hteo da puca na selo gde mu je rasla prva ljubav, jedna tiha crnooka Mejra. O njoj smo šaputali kad smo bili deca, on i ja.

Moj ujak nosio je sa sobom jedan veliki crni džak. Stiskao ga u naručju na onom traktoru. Brinuo o tom dragocenom teretu, o svemu ostalom brinula je ujna. Isti taj džak poneo je sa sobom kad su se vratili u deo Bosne, gde nikad ranije nisu živeli, ne bi li tu čekali papire kako bi se pridružili sinu u dalekom svetu. Nisu otišli. Ubrzo posle smrti ujne, umro je i ujak. U džaku su bila nova odela. Samo jedno odelo nije imalo etiketu. Na svim ostalima stajale su etikete, nedirnute, kao simboli jednog života koji nismo do kraja otkrili ni spoznali.

One Response to KOSA PAKUŠEVSKIJ: AKO NEKO PITA ZA ME

  1. Pisarov Zora каже:

    Kao i uvek- prelepo, sećanje na ujaka…svako sećanje na moja tri rođena ujaka su prelepa….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.