Kosa Pakuševskij: FILIGRANSKA LEPOTA

„Možda su me ovde doveli zato što je kraj blizu. Možda. Mada, osećam se tako lepo, zaklonjeno i smireno, da ni samom sebi ne umem to da objasnim. Čarobni breg, tako zovem ovo mesto. Sigurno je Tomas Man imao ovakve trenutke, još dok nije ni slutio kakav će breg darovati svetu. Ovaj proplanak je moja oaza. I to što je neko ovde klupu postavio, na ovoj maloj čistini, nešto mi govori. Nekad je bežao ovde, baš kao ja. Da sa tišinom i mirisima druguje. Niko me neće tražiti, znam. Nema više doktora, pregleda, sestara koje te nekud vode, nema ćutanja što te plaši i kljuca, nema zaboravljanja na klupi u hodniku i iščekivanja da neko dođe po tebe… nema. Petak je popodne. Blagosloveni vikend. Ostavljen sam sam sebi i revnosnoj sestrici, njoj je stalo do pacijenata, ona ima tako mile oči i nežne ruke. Borovi i jele snažno golicaju moje nozdrve, a padanje iglica podseća na malo zvučniju kišu, šuma je svuda oko mene, samo taj kružni mali prostor i  ja na klupi. Savršenstvo trenutka. Žao mi je što sunce zamiče i vrhovi jela tamne. Vreme je da krenem nazad, ostaću bez večere. Oslanjam se na štap i ponekad tim štapom sklonim šišarku sa puta. Obučen sam u udobnu trenerku i imam jako dobre patike. Niko ne bi rekao da sam iz bolnice. Šeta jedan stariji gospodin šumskom stazom. Samo, ove su staze samo za bolesnike. Znam to. Znaju i drugi.“

Našla sam beležnicu na usamljenoj klupi u šumi, tamo sam odlazila dok sam čekala muža da javi da mogu do njega. Nema imena. Nema telefona. Stavila sam je u tašnu jer je, pomislila sam, šteta da je vetar odnese, ili da padne kiša na nju, a tako je lepa, džepnog formata, kožnih korica, ima na unutrašnjoj strani korica neki mali grb, nešto nalik na logo, toliko sićušno da ne mogu da odgonetnem šta je. Pomislih i da će se onaj što je zaboravio, vratiti po nju, jednom, a ja ću je nositi u tašni i pitati retke posetioce do te udaljene kote da nije njihova ova čudesna, elegantna stvarčica. Ne nađoh vlasnika u danima koji su usledili. Sa nekim strahopoštovanjem zavirila sam u prisvojeni notes nekoliko nedelja kasnije.

„Ne mogu sebi da objasnim ni opsednutost dalekim prošlim danima, ni potrebu da sve, ama sve, zabeležim onako kako me posećuju te slike iz mojih beogradskih dana, poput bujice, naleću, uznemire i uzdrmaju, a pritisak skoči, pa se uzmuvaju svi oko mene, drži, ne daj, injekcija, pa praćenje… Zaspim izmožden, a evo nje u san, budim se obliven znojem i osluškujem tišinu zamka na brdu, ne zovem sestru, gluva je noć, ćutim i bežim. Kuda? Opet u te pedesete u prestonici. Na školovanju sam, ubrzanom. Zemlji trebaju stručnjaci. Moja nana iskopala negde tu informaciju, preko svojih ratnih veza saznala i brzo me spakovala ’na škole’, ne pitajući mnogo i ne dajući prostora da bilo šta kažem. Našla mi i stan u jednoj staroj prizemnoj kući, sa velikim vrtom. Cimer mi jedan Crnogorac, marljiv u učenju, na čemu mu zavidim. Sporo se snalazim u ovom velikom gradu, ne primam se lako, škola, fabrika, i tako danima. I šveca mi Beograđanka. Viđamo se nedeljom. Ona već građanske manire pokupila, ima nove prijatelje, i frizura joj kratka, kovrdžava, nokti namazani, bluza providna, zategla, upasana u suknju i stegnuta širokim kaišem, svi je pozdravljaju nekim imenima od milja, sve posmatram sa strane, ona insistira da me svima predstavi, što joj zameram, opirem se pa izmišljam, već unapred, kako neću moći sa njom da se vidim sledeće nedelje. Ponekad dojuri do mene uveče, kupila mi rolku, šal i rukavice, priča kao navijena, pa do mene dopire kako će me modernizovati i kako taj pečat provincije mora sa mene skinuti. Mom cimeru, sve što šveca donese, baš za to veče treba jer leti od đevojke do đevojke neumorno i sa poletom. Ne branim mu. Kad jedno veče sestra donese kaput, nisam ga nikad ni imao, i istresa pred mene da su mama i tata poslali pare i da mi je ona odabrala pravu stvar  ’da se sinak ne smrzava’, rugajući se nani, i kad moradoh sve pred njom obući, ona me povede među svoje društvo. Čekale su je dve drugarice. Oči mi ostadoše na jednoj. Ne čuh ni ime, niti bilo šta što ona reče svojim smirenim, maznim glasom. Beše tako tanana, tako krhka da odmah poželeh da je u taj novi kaput zamotam i zaštitim od svega i svakog. I kad u jednom restoranu, gde smo otišli da slušamo muziku, ona skide svoj elegantni kaputić, i ja joj videh struk, a džemper boje zrele šljive, kao za devojčicu, a uz vrat bela čipkana kragnica, po ramenima se rasuli crni kao gar uvojci, a oči kao u srne, uzeh joj kaput i krenuh da ga okačim, ona me isprati sa osmehom kakav nikad, do tad, nisam video. I samo sam želeo da je zagrlim i zaštitim, od svega. Nisam se pitao jesam li za nju, niti od čega bih to da je štitim, samo sam znao da sam ja tu zbog nje i da je ona moja.“

„Avgust je bio kišovit. Nisam mogao do svoje klupe. U sobi nisam pisao. Krio sam svoju beležnicu da je ne primete zle oči. Ni osoblje, a ni retke posete. A kad duže ne pišem, sanjam. San je mučenje. Nije teško sanjati, zapravo teško je biti budan i vraćati san.“

„Opet je vikend i sam sam u sobi. Pišem oslobođen opreza jer niko ne remeti moju samoću. Još uvek sam smiren u vezi sa zdravljem. Šta bude, biće. Reče jedan doktor da sam im enigma i da ni jedan korak nisu bliže rešenju te enigme. Ali, dodade, ne treba da gubim nadu. Priznajem da nisam razmišljao o svom stanju kao o nečem nerešivom, a nisam trošio vreme na dumanje šta je to izazvalo gušenje, pa panični strah u meni rezultirao polumrtvim stanjem, i smeštanjem u bolnicu u sitne sate. Pričali mi kako je sve delovalo beznadežno, i kako je prošlo, pa se vraćalo, a onda stalo. I sad sam tu. Pregledi, snimanja, slušanja, bockanja…“

„Sestra mi došapnu da manje piljim u A. I da je mislila da ću se zagledati u N. Reče i da sam kao džin u odnosu na A. Napravih se da nisam razumeo šta govori, buka je, a i svaki čas neko prilazi da joj se javi i unosi nered u moj uzburkani sistem. Imao sam samo nju pred očima. Bože, je li to to, pitao sam se. Tako te drmne i zaveže ti misao i reč i ruku ti zakoči i noge ti malakšu i manji si od Palčića, i… Jednom se nismo videli nedelju dana! Odvedoše nas nekolicinu u jednu fabriku u unutrašnjost da neke konstrukcije ispratimo i proverimo. Otegla se nedelja, posiveo sam kao taj grad sivi i hladni, nisam bio ni za druženje, ni divan. Povratak beogradskoj košavi i njoj bilo je nešto najtoplije u mom životu. Evo greje i sad i ludo udara ovo staro srce što ne zna šta mu je, udara dok se prisećam i beležim. Od hladnoće smo bežali u bioskop, iz bioskopa na ulicu da nam vatru umanji. Kao u groznici smo bili, oboje. Pratio sam je nesrećan što odlazi. Pratio je do zgrade gde je živela sa tetkom, u velikom stanu. Stan nije bio samo njihov. Otac se nije vratio iz logora, majka umrla od tuge za mužem, iskopnela jadnica, bilo bi sve što se moglo čuti od stare gospođe, brižne tetke. Ponekad sam odlazio po nju i dok sam čekao da se spremi, primećivao sam ispitivačke poglede i slutio nepostavljena pitanja. Jedno nikad nije zaboravila ta tiha dostojansvena  gospođa, da viče za nama da ne smemo da zebemo, i da podvuče A. da ne dolazi kasno. Mi smo dolazili sve kasnije, nalazili razne izgovore da se viđamo sve češće, ne mareći za moju fabriku, tamo sam govorio da sam na nastavi, a u školi su znali da sam u fabrici. Ona je sa fakulteta odlazila kod jednog juvelira i ulazila u tajne izrade najlepšeg nakita od srebra, jer je srebro iskonski lepo, dubinski mistično i provokativno, govorila je, i završavala da tu filigransku lepotu ne može ni najmoćniji pesnik opisati, ona te okupira i zarobi pa, držeći nešto tako savršeno, ostaneš nem i ushićen do neslućenih visina. Još pamtim žar u njenim očima dok mi pokazuje čudne broševe, narukvice kao snom iscrtane, tanane lančiće i kao da im baje svojim dugim prstima, dodiruje ih najnežnije i posvećeno, kao da drži u rukama nešto najdragocenije u životu. Posebno se divila jednom prstenu, kao da ga je mesečina izatkala, tako je stajao na njenom prstu, čipkast i nežan. Kupio sam joj taj predmet čežnje. Ni sam ne znam odakle je izletelo ono da poklanjam filigran najlepšem živom filigrančiću. Ostade ona moj filigrančić. Zauvek.“

Nije da nisam tragala za vlasnikom. Zvala sam svoju učenicu koja radi gore i zamolila je da se malo raspita među koleginicama. Traganje beše bezuspešno. Poslednja poruka od nje bila je sa naznakama neke nade, ali ćutanje traje.

„Danima se ne javlja. Uznemireno idem do švece, radi u blizini palate Albanija, i svi kod nje svraćamo i kad je nešto lepo i kad zariba nešto. Pitam je za N. Saznajem da se nisu videle, poduže. Kad svratih posle nekoliko dana, sestra mi tutnu nekakav papirić u šaku. Snažna vatra jurnu mi u obraze. Stadoh pred izlog omiljene knjižare i slova sa papirića poleteše direktno u sve nervne završetke i zalediše me namah. Drugarica piše da je A. ozbiljno bolesna, da niko ne sme kod njih, da je tetka očajna i da i ona istinski brine, pa mi prenosi pozdrave od A. Na kraju tog pismo papirića, sabijenim i jedva vidljivim slovima beše informacija da je pismo za mene u juvelirnici.“

„Da se nikad nije dogodio taj dan, da nikad nisam čitao to pismo drhtavom i nemoćnom rukom pisano, da se preko mog srca nije navukla ledena koprena, da se moje emocije nisu skočanjile, da se Beograd za mene nije zatvorio i da se moj život nije od mene odmakao onog trenutka kad je stigla vest da je A. umrla u Sloveniji, da li bih ja bio čovek čudak, dalek sebi i svima oko sebe!?“

„Najlepši filigrančić! Najlepša misao. Čipkasti mesečev san. Čežnja mojih tihih tugovanja. Samovanje. Svađe sa nanom dok uporno pokušava da me oženi. Osobenjak za svet. Potonuo u sebi. Plivanje i rvanje sa Dunavom, svakog leta. Do iznemoglosti. Zaborav. Laž. Kao život. Život. Moje dete. Nana me nije oženila. Sam sam. Bila mi učenica. Oči joj bile kao njene. Čitavu jednu mladost od mene mlađa! Rodila mi radost. Vratila me meni, životu. Uz sina sam učio da dišem i da se radujem. Sa njim sam učio da hodam. On me vraćao ljudima. Otkrio sam smeh i pesmu. A ona, majka mu, mudrošću žene, ćuteći volela obojicu.“

„Draga nastavnice, pisala je moja Vera, saznala sam od jedne doktorke, da je dotični gospodin bio na njenom odeljenju i da je ubrzo stabilizovao stanje pošto je sin stigao iz Amerike. Njegovi teški zdravstveni trenuci ostali su enigma za doktore. Sin ga je odveo sa sobom i ne morate više da se brinete zbog njegove beležnice. Kao psiholog, i neko ko je ponešto saznao o čoveku, što od vas, što od kolega ovde, mislim da su  tuga i samoća prouzrokovale te prekide u njegovom sistemu, da je duša bolela, a telo pratilo dušu.“

Zaboravila sam, ili potisnula epizodu sa nađenom beleškom. Onda, nepozvana, ispliva u svoj svojoj težini. Živimo svoje dane, svoje „čarobne bregove“. I filigranska, tanana ljudska priča zatraži put i malo prostora. Učinih to.

Priče to tako rade. Čekaju svoj trenutak. Baš kao ova.

2 Responses to Kosa Pakuševskij: FILIGRANSKA LEPOTA

  1. Рада Дукић каже:

    Ни паук ти није раван! Ти си тако њежно, као ткаља која зна које нити да провлачи, изаткала дивну мрежу! Уплела сам се у њу и сад размишљам на којој нити да се задржим посматрајући оне друге. Свака је танана, свака има и боју сунца, и боју неба, и боју облака и боју тишине, као и ја присвајајући те боје, док посматрам и ослушкујем прошле, и далеко прошле и садашње дане, док се завлачим у тишину. Да изађем баш ми се не жури!

  2. Pisarov Zora каже:

    Konačno stigoh da pročitam opet jednu filigransku priču kojom si me opet oduševila. Divno, bravo i hvala za ovo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.