Са Ђукановићевим књижевним опусом први пут срела сам се као уредник Часописа за књижевност и културу – Сизиф. Није било тешко приметити да се ради о једном несвакидашњем начину, не само писања у смислу стила, већ је такав био и избор тема – заиста несвакидашњи, а све то заједно, веома одважно, сигурно, са одређеном дозом дрскости, која се, не само мени лично, већ и многима допала. Било је и другачијих мишљења, али све је резултирало реакцијама читалаштва, што у крајњем случају и јесте једини циљ.

Мало ко би се усудио да Гогоља, Андрића, Крлежу и остале личности које су обележиле одређене епохе, уопште узме за тему свога писања, а нарочито се не би усудио да их „спусти на земљу“, међу обичне смртнике и кроз многе животне ситуације покаже да су далеко од савршености и оквира недодирљивости у које су, због тога што јесу, у нашој свести били смештени (или нам је тако било представљено, а ми без поговора то прихватили).

Задивљујућа је Ђукановићева способност да се измести у туђу кожу, да се бави људском природом, потребама, поривима, па и оним најпримитивнијим, без трунке вулгарности, већ несумњиво својски интригантно, са лакоћом и сталоженошћу и при том, да разбија стереотипе и наведе нас на преиспитивање сопствених уверења и система вредновања, кроз здрав хумор који му је, такође, својствен. То је његов начин да демистификује односе у малограђанском друштву и тако нам дочара ширу слику наших особености, без патетике и ламентирања.

Међутим, водећи се мишљу Црњанског о томе да „Писац мора имати снаге да се креће супротно од матице свог времена“, у есеју Литература данас Алекса Ђукановић се и те како добро и смело хвата у коштац са изазовима сагледавања домаће и светске књижевности. Ставља их у исту раван и показује да смо као ствараоци одавно у зони комфора и да би требало из ње изаћи или бар то покушати, дајући нам и објашњење на примеру Борхесовог писања.

Ђукановић је то и урадио. Напустио је зону комфора. Са лакоћом, рекла бих. Поигравајући се улогама, речима, жанровима, па и историјским околностима, написао је футуристички есеј Европа лежи мртва. Наравно, у своме препознатљивом критичком стилу, не покушавајући да следи ниједног аутора који је писао и стварао своје дело у форми критике друштва, већ следећи своју, оригиналну и дубоко личну потребу да се искаже и разјасни пред собом.

Ако погледамо мало испод површине, видећемо да није далеко од истине у свом писању. Колико год нам било тешко или мрско да је признамо и колико год оспоравали стил младог аутора и сматрали да „банализује“, једно му се не може оспорити, а то је храброст која одликује њега као личност, као младог човека, писца и интелектуалца способног да ствари сагледава са више аспеката и у стварању одржи кључне нити. Стварност коју вешто приказује, и са лица и са наличја, приказује – свакако, без наметања својих закључака, остављајући тиме великог простора и слободу читаоцима да размисле и сами то ураде, ако могу.

Побуна би била једна од речи којом би се уопштено могло окарактерисати писање Алексе Ђукановића. Но, треба нагласити (иако се то из претходно реченог види): не ради се о „деструкцији“ неуметничког света, већ о побуни Писца која би довела до тога да се модерна књижевност избори, уместо квантитета који је свеприсутан, за квалитет који је неопходан.

Дефинитивно се млади писац креће ван матрице свога времена, да се приметити: у сваком могућем сегменту, било да се ради о поезији или прози. Врхунац досадашњег рада, могла би бити идејно и тематски најсложенија новела: Смрт у Бечу (или Троноги хохштаплер), или можда фантастична новела Пали инквизитор, или пак, кратак роман: Случајни човек. Некоме ће то можда бити и Ђукановићева књига есеја, његови критички текстови и прикази. Али то је свакако мање важно у односу на тврду чињеницу да наша књижевна сцена има писца који је у стању да увиди многе њене недостатке, рупе и лажи, и да почне да их мења и „поправља“ на најбољи могући начин – својом сваке хвале достојном прозом.

Наташа Ђуровић, књижевница и књижевни критичар, рођена у Краљеву 1974. Аутор збирке сатиричних колумни Дневник доконе домаћице, збирке прича Бесмртна и зибрке поезије Завет. Била је уредница Часописа за књижевност и културу Сизиф. Живи у Краљеву.