Mirjana Kovačević: Tri kratke priče

POLJUBAC

Neispričah ti priču.
Zar je trebalo?
Ne znam za sebe, danas!
Zašto?- čovek me lepo pitao. Pitanje je bilo na mestu. Na sred srede.
Sreda je, danas. Šta bih ti rekao još.
Priču si hteo da mi ispričaš.
Zaboravio sam je.
Sreda je, danas-pokušavao je da ponovi moju zadnju misao ne bih li se setio šta sam hteo da mu ispričam.
Kako?-pitah ga bezazleno.
Šta kako?-odgovorio je ili pitao.
Špijunara me komšinica Vera. Znaš godinama sam je zvao Nada. Mislio sam da se zove Nada.Tek danas. Danas je sreda.

Mislio si da se zove Nada?
Bio sam ubeđen, uvek bi lepo razgovarali i tek sam danas otkrio da se zove Vera.
Rekao si da te špijunira. Izgleda da si ti nju špijunirao.
Koga? Nadu ili Veru.
Dobro zašto već jednom ne kažeš šta misliš!
Nada je umrla, Vera joj se zvala sestra, moja komšinica.Upravo je sela u
« zajednički « hodnik na hoklicu i zapalila cigaretu. Možda bi trebalo da utišam radio.
Kakve veze ima što je sreda.
Nema veze to sam ionako hteo da ti ispričam da nema nikakve veze što je danas sreda tek sam se sad setio.
Baš si glup – odgovorih mu, gledajući se u ogledalo u kupatilu na kome sam slikao srce jagodicama smežuranim od vremena provedenog u vodenoj pari naizgled magli koja je spajala naše usne u poljubac.

ONOMATOPEJA
Autobus je stigao u malo zabačeno naselje na Jadranu.
Jovan je bio u gradu u nabavci hrane, zadržao se, jeo je burek sa jednim rođakom.
Sunce je milovalo, kroz oblake, jedva vidljive.
Susreli su im se pogledi. U bašti je bilo još nekoliko ljudi koje je Jovan jedva poznavao. Svi su se pozdravili. S nekim se poljubio u obraz a s nekim samo rukovao. Onda je ugledao nju. Njegovo blago koje je čuvao duboko u sebi. Zvala se Selena.
Priča je obična, nije ljubavna. Ali, Jovan mi je pričao posle deset godina , da je to ustvari bila samo strast. Meni nije bilo čudno da mi priča o njoj. On je uvek i samo govorio o njoj. I kada bi plesao pijan na svadbi ili kada bi sam pio espreso u nekim od tržnih centara koje su u međuvremenu izgradili. Njemu je najteže bilo u « međuvremenu».
Ozbiljno sam ga slušao svih ovih godina i nisam razumevao nijednu njegovu reč. Ta potreba da toliko priča u metaforama i to o njoj koja ga je izdala, pa onda volela, pa mu praštala pa ga ljubila, pa ga opet i iznova ponovo povređivala.
Virtuelno smo svi od tog leta počeli da postojimo ali da li je i Jovanova priča bila virtuelna. Nije mi bilo jasno.
Bio je lep i pametan momak, neoženjen. Baš čudno ali devojke nije gledao niti im prilazio. O čemu li je razmišljao? Naravno danas mi je sve jasnije. Razboleo se od nepoznate bolesti i boluje. Bio mi je najbolji prijatelj a nisam mogao da mu pomognem. Selena se naravno udala , rodila dete i nikada mu se nije javila. Rekao bi čovek, dobro je, bilo i prošlo, idemo dalje. Samo Jovan nije mogao dalje. Nije imao kuda. Otac mu je umro. Majka ga je zaboravila od sve svoje muke, slušajući ga kako danima i noćima samo plače i kuka. Ostavio je i fakultet. Bio je odličan pevač i pomalo je komponovao ali daleko da se od toga moglo živeti.
Imam neobuzdanu želju da spavam sa njom, rekao bi, a zatim odmah porekao. Imam ustvari želju da je gledam. Onda zaplače. Gledam Jovana , pušim neku krdžu i mislim, jadan li je ovaj čovek. Zarobljen u prošlosti. Sedi i gleda u Selenu. Dok ona živi, i to stvaran život.
Zovnem ga telefonom , on plače. Zovnem ga da idemo na pivo negde, upoznam ga sa svim svojim prijateljicama koje su slobodne . Neke su želele samo seks za jednu noć a druge brak, treće samo malo razgovora. Jovan ni da čuje. Njegova Selena će se naljutiti. Njegova Selena će se razočarati.
A ti? Pitam ga jednom uzgred. Kako misliš živeti, nećeš da se ubiješ, ne pada ti napamet druga žena, ne misliš da promeniš temu. Kako? Nazovi je.
On kaže zvao sam je dok se nije udala, čestitao sam joj rođenje deteta, sve sam pokušao, pisao sam joj pisma. Ja sam za nju mrtav. Pa dobro kažem mu, moraš se probuditi iz te more, jebeš ga, nije ona jedina, a ti imaš još polovinu života da pređeš. Kako ćeš kad samo vidiš Selenu. U svemu Selena.
Nije mi odgovorio . Zapevao je neku narodnu pesmu , mislim da je bila, Pogledaj me nevernice. Ja se smejem, šta ću. Neka se ljuti hiljadu puta, smejem se ludački kad ionako vidim, najbolji mi prijatelj ludak da ne može biti veći. Naljutio se, nije pričao samnom deset dana. Kad bi se zezali, nikada on i nije pričao samnom, i ja sam bio jedan od komadića njegove Selene. Pitam se, evo kao što i tebe pitam, da li bi ga slušao.
On nikada neće prestati da priča o Seleni. Dokle god mu bude sijala, neće shvatiti da je Život nešto što ne poznaje i koga se plaši toliko da ga uopšte i ne živi. Šta ćeš? Najbolji sam mu prijatelj. Moram da ga slušam.
Ti definitivno ne moraš!

CRVENA MARAMA
Želela je da bude pionir.
Rekoh-nemoguće, znaš li ti da je 21.vek. Možda bi mogla da otputuješ na Kubu. Tamo pričaju da je još uvek komunistički režim. Zarežala je kroz zube verovatno osećajući ironiju u mojim rečima. Šta sam ja i znala o komunizmu. Marksa nisam čitala. Možda iz priča o drugom svetskom ratu, pamtim samo dedino oko koje je imalo belu fleku na mrežnjači od šrapnela.
Teško mi je bilo da poverujem da neko želi da bude pionir.Odmah sam se setila svoje crvene marame i pokušala da je pronađem u stanu koji je više ličio na skladište. Roditelji su čuvali sve što ih je podsećalo na mene kada sam bila dete. Nisu verovali da ću se tako osećati i sada kada sam žena.
Moj muž nije voleo sedeljke i ručkove pripremljene za porodicu. Niko mi iz porodice nije potreban, govorio je.
Našla sam maramu i spomenar zajedno u nekoj staroj kutiji od cipela.
Ja sam stigla do omladinke ali onda ukinuše Savez. Sećam se i sirene koja je zavijala posle Titove smrti. Majka je brisala terasu i nije uopšte bila u stavu mirno. Spremala sam tada prijemni za fakultet. Nekada sam bila vredna.
Ono što nisam mogla a da ne pročitam i devojčici koja je želela da postane pionir je moj pismeni zadatak iz srpskohrvatskog jezika, koji je na moje zaprepašćenje bio prepun nekakvog dečijeg bunta ali i ponosa, naravno potpunog neshvatanja suštine problema (ako postoji neko kome je uopšte jasno ) u vezi sa Kosovom i Metohijom.
Čitam naglas, zovem i majku da čuje, naravno odmahuje glavom nezainteresovano. Devojčica me gleda , sluša kao da upija svaku moju reč. Prekidam čitanje, podižem pogled i odgovaram devojčici:
« Danas sam ponovo prešla Brankov most, izgledalo je kao da mir nikada nije prestajao, kola su bila moderna, karoserije ofarbane u zlatnu i srebrnu boju, jedna Romkinja je držala dete u naručju, temperatura je prelazila 35 stepeni, kola su prolazila, neko bi svirnuo. Bila je bosa i mršava.»
Devojčici sam poklonila crvenu maramu. Bila je zadovoljna.
Sada sam ja kao i ti, pionirka.
Jesi malena, sada si i ti pionirka.
Valjda joj je to bilo dosta od mene. Okrenula se i otrčala ocu u zagrljaj.