Tag Archives: Vladimir Radić

Vladimir Radić: Vreme je

Dva radnika u izbledelim plavim majicama bez rukava pobola su drvene kočiće, na označeno mesto. Zemlja je bila meka i rastresita, tako da su kočići  lako ukliznali duboko u tlo. Zategli su tanak konopac između kočića, jedan od njih odmeri

Vladimir Radić: Trinaest vrata

„Čas se završio?“ upita Saša. „Završio se, nema više!“ reče Erika veselo, na kapiji, u prolazu. Zamahuje crnim koferčićem s violinom. Ćao, idem.“ „Dobro onda, ćao.“ Erika odskakuta niz ulicu u svetloj proletnjoj haljini. Sunčano je. Saša prođe kroz kapiju,

Vladimir Radić: Slike iz Zagreba

Njena stopala čvrsto su oslonjena na ćebe na kojem ležimo, njene noge povijene su u kolenima – moje između njih. Pomeramo kukove ravnomerno, u krug, onda napred-nazad, napred-nazad, i ona malo zastenja, nekoliko grčevitih pokreta, sve bržih i bržih, kratkih, 

Vladimir Radić: Na padinama Central parka

U kancelariju uđe sekretarica, nosi šolju – miriše kafa, i čašu koka-kole. Stavi šolju pored radne mape – Mileru na dohvat ruke, čašu koka-kole na ivicu stola – prema meni. Široki svetli pisaći sto s tankom, prema krajevima zakošenom i

Vladimir Radić: Vrata

Tiho je, ništa se ne čuje. Ne, ništa. Tišina odzvanja prazninom. Sat, to je sat. Sat što visi na zidu – ne čuje se više. Ne kuca, stao je – star i prašnjav, izvitoperen. Skinem ga, obrišem, navijem, kuckam po

Vladimir Radić: S Jasnom na pustom ostrvu

Idem alejom. Veče je, toplo je, kraj leta se bliži i bujne krošnje zaklanjaju nebo. Iz auta parkiranog sa strane – prozori otvoreni, naziru se dve pognute siluete – dopire čežnjiv, baršunast glas – Are You Lonesome Tonight?[1] Čuo sam

Vladimir Radić: Moj doktor na pruge i mi

Mrlje svetlosti dolaze nekuda odozgo. Jedna se pojavi, izgubi se, pojavi se druga, izgubi se i ona … To su one okrugle lampe u hodniku, tamo gore – na plafonu. Nema ih više. Ne, nije više hodnik. Osećaš miris ustajalog

Vladimir Radić: Bella Italia

Priča je iz zbirke „Vrata ispred tebe i druge priče“ objavljene u izdanju „Alme“ Jutro oblačno, tamno, prohladno. Vrata su zatvorena, prozor jedva odškrinut, možda prst, najviše dva – spolja dopire miris duvana. „A ti?” reče prvi. „Zar ti nećeš?”

Vladimir Radić: Prva avenija

(Odlomak iz romana „Prva avenija“, Alma 2011) Tamno je, mrak je. Noć je. Još je noć. Ili je već noć. Muzika, negde svira muzika. Zvoni, podrhtava – mobilni. Filip se javi – direktorka. Direktorka? Koliko je sati? „Nešto važno?” upita