Tijana Mirković: * * *

Zovem se Tijana Mirković (1992), i dolazim iz Beograda. Još uvek pohađam srednju školu, gimnaziju, ali u budućnosti sebe vidim kao studenta psihologije koji se bavi pisanjem. Mnogo volim muziku i knjige. Pored pisanja to su dve stvari koje me čine jako srećnom. Pronašla sam se u kratkim tekstovima i prozi. Rekla bih da su moje stvari napisane iskreno, morbidno, brutalno i jako.

* * *
Šta ako me sutra udari biciklista, i poginem tako što sam pala pod autobus?
A… šta ako se zagrcnem mrvicom keksa, i ako znam da nije trebalo da ga pojedem?
Možda se sapletem o kesten, padnem i udarim glavom o stepenice? Na mestu mrtva. Nije nemoguće.
Možda mi luster padne na glavu?
Možda umrem od smrada iz autobusa kojim se svakodnevno vozim.
Uvek sam govorila da ako će nešto da me zgazi, da to bar budu neka dobra kola.
Zamislite udari vas fića. Ha-ha. Tužno. Ko bi došao na sahranu?
Ili bolje pitanje: da li bi došli zato sto žele, ili zato što misle da moraju. Ne želim da neko mora da dođe. I kakvo cveće bi mi kupili?
Ja bih htela žute ruže, one su nekako egzotične.
A ako ne stignem da svima kažem to što sam htela? Šta onda?
I da li bi me zaboravili? Sigurno bi došli oni maluomni stvorovi i pričali kako sam ja bila ovakva, i onakva, a pritom ne znaju o meni ama baš ništa!
I šta ako ne stignem da uradim ni polovinu onoga sto želim? To mene plaši.
Negde bih naglasila da želim da mi sviraju “Daire”, zato što volim tu pesmu.
Želela bih da se smejem kada dođe taj moment i volela bih da bude dobar.
Onako … spokojno da odletim od svog ovog ludila.
A to definitivno nije uskoro, niti će biti.
Ne mirišem ni slovo “s” od reči spokojna, a ne osećanje.
Nije ovo priča o smrti, ne. Ovo je priča o životu.
Nazdravimo za srce koje svakodnevno kuca, i plućima koja nas drže. Za mamu i tatu koji su nas napravili, i sve unutrašnje organe koji nas održavaju u životu.
Živeli! Za život!