Nataša Dostić: BIĆE SVE DOBRO

– I kako je bilo? Jedva sam dočekala da dođeš da čujem sve! – bile su prve reči moje Jele, kad sam ušao u naš mali stan. Njeno ozareno lice je sunce mog života. Znam, zvuči pomalo patetično, ali svaki put kad je pogledam, prvo na šta pomislim je sunce, blještavo, toplo, prijateljsko.

– Nije bilo loše, očekivao sam… više… možda ’dublje’… a opet ne znam ni zašto sam to očekivao, to je televizija – odgovorio sam, izuvajući cipele, pokušavajući da budem pozitivan.
– Idem da nam skuvam kafu i onda da čujem sve, od reči do reči – rekla mi je, smešeći se, propela se na prste da me poljubi i otrčala u kuhinju. Uvek je to radila kad bi krenula da me poljubi, mislim, pela se prste, iako nije to baš bilo neophodno, ali ona je to ipak stalno radila. Voleo sam to.
Seo sam na kauč u dnevnoj sobi, zapalio cigaretu i pušeći, čekao da dođe. Ušla je noseći poslužavnik s kafom koja se pušila. Spustila ga je pažljivo, a zatim polako s njega prebacivala šoljice na stol. Taj ritual uvek bi mi izmamio osmeh. Neke žene vole cipele, neke tašne, neke šminku, a moja Jela voli lepo posuđe. Posluživala je kafu kao da nam je u gostima sama kraljica od Engleske, elegantne šoljice, odgovarajuća posuda za šećer i dve vrste keksića, na tanjiriću iz istog kompleta.
– Pričaj, sve od početka, dođeš ti tamo i… – naredila mi je, i sama paleći cigaretu.
– Baš hoćeš detaljno, a? Pa, dobro… – povukao sam dim duboko u sebe, glasno ga izbacio i počeo – Stigli smo nekih pola sat pre početka snimanja, momci su postavljali instrumente, prikopčavali se i to, a ja sam se vrzmao po studiju, slikao se i ćaskao s publikom i tako. Studio je uređen kao kafić, tako da se i publika vrzmala po studiju. E, onda je došlo vreme da se upale kamere, ja sam sačekao iza dok me Kepa, voditelj, najavio. Bila je to bombastična najava – nasmejao sam se – Kepa je stvarno umetnik u preterivanju. Elem, on me najavio, ja sam ušao, seo na mesto, za mene određeno, i počeli smo s pričom.
– Šta te pitao? Jeste govorili o knjizi ili samo o muzici? Zašto nisi uzbuđen? Zašto nisi zadovoljan? – ređala je pitanja, i uz poslednje, napravila tužnu grimasu.
– Nije da nisam, samo… Kepa je super momak, i ta emisija što radi je dobra, ali… Znaš, počeli smo s nekim pitanjima tipa može li čovek verovati u Boga a ne biti religiozan, što mi je bilo sjajno, mislim kao uvod o priču o knjizi… da bi me potom pitao koliko dugo sam je pisao i na moj odgovor ’’Tri godine’’ on rekao ’’ Tri godine za ovako tanku knjigu?!’’ na što je publika prasnula u smeh… i to ti je bila priča o knjizi.
Gledala je u mene ozbiljno, razumela je šta sam hteo da kažem. Zapalio sam novu cigaretu i nastavio.
– Onda smo govorili o kolumni, u smislu zašto sam iz ovih prešao u one novine, kao da je u tome smisao te kolumne, u kojim se novinama objavljuje… Zatim smo odsvirali ’’Podršku’’, i mislim da je to bio moj najbolji trenutak u toj priči iako… znaš kad gledaš u lica tih ljudi što te slušaju, i negde kapiraš da barem dve trećine njih uopšte ne sluša ono što ti pesmom govoriš, nego te merkaju, kako se ponašaš, koliko si visok, kako si pogledao onu plavušu za prvim stolom… smešno! Ali, eto… izveli smo našu ’kompoziciju’ i dobili gromoglasan aplauz. Živo me zanima čemu su aplaudirali… – uzdahnuo sam i otpio gutljaj kafe – Kepa je nahvalio tekstove pesama, rekao koja je njemu omiljena, pitao za koncerte i tako…Sledi najbolji deo, priča o mom fakultetu, večiti student, ovo-ono… valjda je i to bilo važno napomenuti… ne znam zašto, valjda da mi se kaže nešto tipa ’’Super si ti, odlični su ti tekstovi, knjigu si izdao, sve je to savršeno, ali, brate, pola si čoveka, studiraš sto godina!’’ … Znaš, sve je to bilo u šali, takva je i emisija, u redu, ali zanimljivo je kako je lepo tu došlo do izražaja sve što ne valja. Ne kažem ja da je trebalo tu da mi se klanjaju, ali pozvao me u goste, valjda zato što gaji poštovanje prema onom što ja radim, a ispalo je da uglavom pričamo o onom što nisam uradio. Čoveče, pa nisam ja nikakav Superman, naravno da imam i mane i propuste i milion grešaka, ali sam i uradio nešto, uspeo sam u nečem, daj da o tome pričamo, daj da kažemo ljudima da veruju u sebe, da je moguće ostvariti san i kad kreneš ni-od-kud! – osećao sam ljutnju – Nikad se neću navići na to nipodaštavanje kome je nipodaštavanje jedina svrha Kepina je želja bila da sviramo ’’Podršku’’, pesmu koja govori o ljudima koji te tapšu po ramenu tek kad krenu aplauzi, a čini mi se, po našem razgovoru, da reči nije razumeo.
– Kako si ti reagovao na sve to? – upitala me Jela, i dalje me gledajući ozbiljno.
– Kako… – nasmejao sam se ironično – kao lepo vaspitan dečko, smejuljeći se na njegove šale, i pokušavajući da i ja budem duhovit, ali mislim da mi i nije baš pošlo ’za rukom’. Ma, gluposti… I još mi je bilo dobro pitanje zašto sam napisao pesmu o ljudima koji me ’pljuju’ i ’’šta mislim o istim, odnosno odakle to’’. Zašto?! Zato što pokušavam da razumem šta ih, bre, briga za mene? Ne sviđa ti se ono što radim? Lepo, nemoj da me slušaš, nemoj da me čitaš i to je u redu, ali zašto imaš potrebu da me uniziš?! A time samo unižavaš sebe! I što je najgore, toga nisi ni svestan! Zato pesma, Kepo moj dobri… – stvarno sam bio besan, bez obzira što je to sve bilo već viđeno… ali nikad se neću navići, niti razumeti! Zapalio sam treću cigaretu i iskapio kafu koja se već ohladila.
– Eto, to su najvažniji momenti… pričali smo još malo o muzici, menjenju pravca na novom albumu, i to ti je to… i, da, naravno, malo o privatnom životu za široke narodne mase, jer, napokon, vrlo je važno jesam li hetero ili homoseksualac. Bože presveti! – uzdahnuo sam umorno, nisam više mogao o tome ni da govorim ni da mislim.
Jela je ustala sa fotelje na kojoj je sedela, i prešla na kauč kod mene. Zagrlila me je nežno, i ljubeći me, mrmljala kako će se stvari promeniti, kako će već doći vreme kad će umetnici biti pozivani u emisije radi svog dela, i kako postoje ljudi koji poštuju i razumeju moj rad. Njene su reči stišale buru u meni, iako, mislio sam, kako je dečije naivna… Jelo moja, ja verujem u svaku tvoju reč.