Pre neki dan, bio nam majstor Pera. Majstor od vode i struje. Rekao je da će doći oko 16h/17 h, međutim kako je već bilo 18h, a on nije došao, mislila sam da i neće pa sam počela da spremam ručak/večeru koji sam obećala sestri za taj dan. Na meniju je bila blitva i šnicle od pilećih grudi. Izdinstala sam crni luk, kome sam dodala blitvu i začine, a zatim sam napravila marinadu od ulja, belog luka i peršuna, za šnicle. Naravno, nismo planirale nigde ići te večeri. I taman kad sam ispržila prvu turu šnicli, čulo se zvono interfona. Stigao je majstor Pera. Kažu, zakasnio je samo onaj ko uopšte nije došao. Elem, otvorila sam mu vrata našeg stana od dvadeset pet kvadrata, puštajući oblak mirisa crnog luka, belog luka i prženih šnicli napolje, dok je Pera ulazio unutra. Mislim da sam se malo i zacrvenila, bilo mi neprijatno zbog tih miomirisa koji su, iskreno rečeno, „štipali za oči“. A onda reče majstor Pera, sav ozaren:
– Joj, kako nešto lijepo miriše. Pa, ti si prava domaćica.
Na moje zbunjeno izvinjavanje zbog nereda u kuhinji, je rekao:
– Ma, šta ti je, bona, samo ti završi ručak, a ja ću ovamo popraviti šta treba. Da znaš, baš si me prijatno iznenadila. Prošli put kad sam bio, bila si nekakva ozbiljna, i s onim naočalima, nekakva, brate, ne zna čovjek jesi li s ove planete. Ali, vidiš ti, znaš ti i kuvat i sve. Ma, ja, znao sam ja odma da kad si naša(iz BiH) ne može biti da nisi dobra.
Nasmejala sam se, oslobodivši se neprijatnosti, i pokazala mu kvarove po kupatilu. Nastavili smo da čavrljamo, ja iz kuhinje, on iz kupatila. Pričao mi je da je dobio bebu pre mesec dana, devojčicu, i kako se šalio sa ženom da mu je to prvo dete u tom braku. Uhvatila sam sebe kako se najiskrenije smejem na tu šalu, koja bi mi verovatno, pod drugim okolnostima, bila prilično „mlaka“ ali u tom momentu, i od tog malog bucka u kasnim dvadesetim koji se u svašta razume, bila mi je nekako sasvim na mestu.
Završila sam svoj ručak/večeru, ponudila ga istim, ali, kaže on, žena ga čeka kući da jedu zajedno. Ali hoće kafu. Pije srednju. Završio je i on svoj posao, pa smo seli da popijemo kafu.
-Eto, sad sve radi – reče – Vala ti je dobra kafa, možeš se udavati – pa se glasno nasmeja. – A znaš li pitu napraviti, znaš kako ti je kod nas, ne može se udati ko ne zna pitu napraviti?
Rekla sam da ne znam, ali ima vremena, naučiću. Na to me on pitao koliko mi je godina, pa me, na moj odgovor da ću za dva meseca napuniti dvadeset devet, značajno pogledao, govoreći mi tim pogledom kako baš i nema vremena.
– Ma, šalim se, bona, ne treba žuriti, biće sve. Nego, ti si ono u ozbiljnoj vezi? Mislim, izvini što vako pitam svašta, nego mi smo svoji, otamo, pa ja odma ko da se znamo sto godina.
Rekla sam mu da sam u neozbiljnoj vezi, i da pita slobodno sve što želi.
– Jes, vala, nisu kod nas ljudi zatvoreni, pričaš, brate, ko s najrođenijim. I sigurno ti sad odgovara tako. Ma, jašta, kad bude vrijeme biće sve.
Pričali smo još nekih petnaestak minuta, o vremenu, o politici, ispričao mi je nekoliko anegdota s posla, i pošto je popio kafu i sok, i ja platila popravke, ustao je da krene. Skupljajući alat, rekao mi je:
– Eto, pa zovi, bona, kad nešto treba, ja ti samo svecima ne radim. Ne pada mi na pamet. Prekosutra je Sveti Vasilije Ostroški, a kum me zvao da nešto završimo. Reko sam mu da mi ne pada na pamet. Mora čovjek nešto poštovati. Aj, vidimo se.
Kao neki stari prijatelj, pomislila sam, a to je bio drugi put da ga vidim.
Shvatila sam da se najviše divim ljudima koji vole miris prženog luka. Čini mi se da su mudriji od bilo kog ljubitelja skupih francuskih parfema. Ma, ne čini mi se, sigurna sam.
E ova je odlicna!!!