Mogu ja da razumem Nemce u II svetskom ratu. Ekonomska kriza je drmala zemlju, a nacisti su imali veštu propagandu. Nisu obični građani hteli da ubiju tolike ljude, svoje komšije Jevreje, ali izmanipulisani su bili tom političkom mašinerijom. Nisu oni ni shvatali šta im se dešava, a i kad su shvatili, odneo je vrag već šalu.
Mogu ja da razumem kako jedna devojčica u osmom razredu puši dvojici likova u školskom WC-u, a naravno, onaj kome ne puši u tome trenutku, snima mobilnim telefonom. Odrastala je ona u ratnom okruženju, a tata joj je postao alkos kad se vratio iz rata. Mama je brzo digla ruke i prepustila se ko zna zašto je to dobro načinu razmišljanja. Ostavlja to posledice na dete.
Mogu ja da razumem kada tri siledžije prebiju romsko dete. Roditelji su im bili nezainteresovani, nisu išli na roditeljske sastanke, a klinci su odrastali na ulici tokom sveopšteg haosa devedesetih godina. Pored svega toga, morali su da slušaju Funky G. Moto im je da moraju da ubiju ili će biti ubijeni.
Ali, jedno ne mogu da razumem. Kako su ljudi, jebote, živeli bez ADSL-a?