Branko Baćović: KISELI KUPUS

Nedelje su vrlo bitni dani za moju devojku i mene. Tada kiselimo kupus. Ma šalim se. Tada seksamo. To je za nas toliko sveti dan da bi mogli da ga stavimo na kalendar. Mogli bi da napravimo naš kalendar, u kome se stvari ne bi dešavale pre i posle Hrista, nego pre i posle kupusa, pardon seksa. Doduše ako bi nju pitali ona bi svaki dan kiselila kupus odnosno sve dane na kalendaru ofarbala u crveno, što će reći da bi svaki dan bio nedelja. Ali kako bi onda prepoznali ostale dane. Petak – bioskop, subota – pijac, nedelja – kupus. Pa ne mogu po cele dane da jedem kupus i da ga kiselim. Pa lepo je i Bog rekao da nedeljom ne treba raditi. Zato i mi ništa ne radimo… tako da nam ostaje samo seks.

Složićete se, seks nije kišeljenje kupusa, nego uživanje, igra.
– Ma da, dodaje ona – dok pišem ove redove
– Ti to doživljavaš kao da odradimo to pa da pređemo na neki drugi posao…
Ona, kao da ne razume nas muškarce. Mi smo ciljno orjentisani, predani biznisu, dostizanju ciljeva, pobeda, izvršavanju radnih zadataka, prebacivanju normi. Ona misli da je to tek tako. Da to možeš neplanski i stihijski da radiš. Pa stanite malo. Ni jedan pošten posao (mada ovde nije reč o kišeljenju kupusa odnosno poslu) nije napravljen bez ideje i plana. Pa gde bi čovečanstvo doguralo bez cilja i reda, bez plana i programa. Zamislite kako bi bilo da je Marks bio žensko pa da je Markseta rekla – manje rada više zadovoljstva. Niko joj ne bi verovao a i pomislio bi na nešto drugo… a usput, ona to i onako stalno priča. Ali kada mi to kažemo. Mi, time mislim na nas veleopevane muškarce, to ima veću težu. Pa mi smo potpuno predani našem poslu, koji to čak i nije.
– Naravno da nije – upada mi kao dete u reč.
– Dobro, dobro… ali ti si kao dete – rekao sam joj. – Raduješ se seksu, kao dete cirkusu.
– Pa, naravno! – odgovori ona. – Ne samo zato što cirkus nije svaki dan u mom gradu, već i zbog raznolikosti atrakcija koje mi nudi. Skakače koji skaču odozgo, odozdo, iz visina. Životinje koje jure u krug. Ljude koji se saviju, uvijaju uz muziku, uz smeh, snažno, akrobatski. To mi nudi – reče i okrenu se.
– I to bi ti svaki dan? – gledao sam je u leđa i nastavio. Ha! Pa zar ti ne kapiraš da svaki dobar akrobata treba da vežba pre nego dođe pred publiku. Treba da se koncentriše. Treba mu mir i podrška da bi bio u stanju da se suoči sa izazovima zahtevnog posla, odnosno akrobacije. Treba mu ljubav, pažnja i razumevanje, tako da bi lakše mogao da se usredotoči na predstojeće zadatke koje život postavlja ispred njega. Da bi mogao da izbegne potencijalne nesreće i probleme. Zato mu treba energija koju on mukotrpno sakuplja preko sedmice, taloži i skladišti. A ti bi da jâ tu energiju razbacujem. Pa stani malo… i ne samo ti. Ljudi, stanite malo. Pa gde bi čovečanstvo doguralo ako mî ne bi čuvali našu energiju i ugrađivali u zidove kuća koje nas štite od vremenskih nepogoda!? Gde bi nas bilo kada ne bi ulagali energiju u proizvodnju hrane od koje živimo. Gde bi nas bilo? Pa ni Zemlja se ne bi vrtela oko svoje ose, jer ne bi bilo nikoga da to objasni. Da ne govorim o tome da bi bila ravna i na leđima četiri kornjače. Gde bi bili? Pitam ja vas. Nigde. Pošto bi nam nedostajalo energije za sve veličanstvene stvari koje smo otkrili i koje ćemo tek da otkrijemo.
I zato žene… Ustao sam i počeo da krilim rukama. Budite strpljive sa nama i otkrićemo vrhove svih planina gde ćemo moći da gledamo na svet koji nas okružuje. Budite strpljive i naučićemo vas kako se gleda oko nas. Mi ćemo morati da se potrudimo i da strpljivo učimo od vas, kako se gleda svet unutra nas. Kada to naučimo jedni od drugih moći ćemo, tako potpuni, da zajedno obletimo celu vaseljenu.
Moja devojka me je pogledala, ustala i otišla po aspirin.

O autoru
Branko Baćović živi u Sloveniji od 1992. g. Pesnik, fotograf, glumac, muzičar, art direktor u agenciji Informa Echo. (www.informa-echo.si)
Do sada je objavio četiri višejezične zbirke pesama. U prve dve knjige se kao gostujući pesnik pojavljuje Dejvid Holer (David Holler).
Objavljivao je u Paralelama, Šolskim razgledima, Mostovima, Besedi, ReFoto-u. Izlagao je na 18 samostalnih i tri kolektivne izložbe fotografija i psihofotografika, nastupao je na mnogobrojnim samostalnim i grupnim večerima poezije u Sloveniji, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Holandiji.
U periodu od 1987. do 1991. g. je bio član grupe Oktobar 1864 iz Beograda. Kao član pozorišta Paradoks nastupao je u predstavi „Naslednik” u periodu između 2005. i 2010. godine.
O kvalitetu njegovih zbirki svedoči specijalna nagrada za knjigu „Trans-formation 03” dobijena na Festival of Ideas u Novom Sadu 2003. godine kao i pozitivna ocena njegove prve zbirke od strane Noama Čomskog (Noam Chomsky), lingviste. 2009. godine je dobio priznanje, na konkursku „Banatsko pero“, za kratku priču „Zašto pišem pesme?“.