Varoš je malo mesto, smešteno na obroncima čuvene planine, turističkog dragulja cele zemlje. Iako zvanično administrativno sedište celog masiva, ona je, uistinu, bila anonimno mestašce u koje gotovo niko od stotinu hiljada posetilaca što godišnje pohode planinu, nije navraćao. Možda čak ne bi bilo preterano reći da dobar deo njih nikad nije čuo za Varoš, iako se nalazila na nepunih deset kilometara od Kraljevskog Sela, turističkog centra planine, gde su stacionirani najluksuzniji hoteli, sportski centri i brojne vile sadašnjih i bivših političara, te muzičkih i sportskih zvezda. Devedesetih godina dvadesetog veka Kraljevsko Selo je počelo naglo da se širi, jer imati kuću u njemu, bilo je statusni simbol uspešnog čoveka. Većina vlasnika tih velelepnih građevina čula bi za Varoš tek kad bi krenula u kupovinu zemljišta, pa bila primorana da ode u sud ili opštinu, kako bi sredila sve oko vlasništva i dobila predmetne dozvole za gradnju.
Čitav ovaj gradić se smestio na jednoj zaravni od nekoliko kvadratnih kilometara. On se, u stvari, sastojao od jedne široke ulice u kojoj su se nalazili sud, opština, policija, osnovna škola, gimnazija, dom kulture i nekoliko zanatskih radnji, te još nekoliko poprečnih uličica načičkanih kućama, ni približno otmenim, niti ičim nalik na one u Kraljevskom Selu. A na samoj periferiji Varoši, tamo gde je prestajala zaravan, dizao se devetospratni soliter, koji se ni po čemu nije uklapao u okruženje. Ne samo da je odudarao svojom visinom od ostalih objekata, koji su uglavnom bili jednospratni ili prizemni, već mu je i arhitektura bila nekako više mediteranska negoli planinska. Kad bi čovek prispeo u mesto, prvo bi osetio nekakvu nelagodnost zbog njegovog prisustva. Svi do jednog su se slagali u utisku da ga je neko u šali, uz pomoć nekakve magije, podigao iz jednog lučkog grada i prizemljio ga baš tu. U tom soliteru smeštaj su našle sudije, profesori, lekari, te svi oni koji su u gradu obavljali određena uslužna zanimanja bez kojih Varoš ne bi mogla da živi, a koji nisu poticali sa planine.
Najveći deo stanovnika ovog mesta radio je ili u Kraljevskom Selu ili u petnaestak kilometara udaljenom, velikom gradu u podnožju planine. Razlog za to treba tražiti u činjenici da ovde, pored pomenutih službi, nije postojala nijedna proizvodna firma, a varošani se, za razliku od stanovnika ostalih mesta u planini, nikada u bližoj prošlosti nisu bavili stočarstvom.
Gradić je, kao što se odmah moglo uočiti, bio prilično bezličan, i zato je bilo vrlo neobično da je u njemu postojala jedna od najstarijih gimnazija u celoj zemlji, na koju su njegovi meštani bili itekako ponosni. Tim pre, što se u neposrednoj blizini ovog mesta nalazio već pomenuti veliki grad u podnožju planine, koji je odvajkada spadao u deset najvećih gradova u zemlji, a čiji su žitelji, nekim čudom, gimnaziju dobili više od tri decenije posle Varošana. Pa iako je ta “nova” gimnazija u podnožju planine bila neuporedivo većeg kapaciteta i imala daleko opremljenije kabinete i bolje uslove za izvođenje nastave, ova varoška bila je daleko čuvenija i poznatija. U nju se nisu upisivala samo planinska deca, već su i svi ugledniji gradjani ovog dela zemlje ovamo slali svoje mlade na školovanje.
U malobrojnom nastavnom kolektivu ove gimnazije odvajkada je bilo nadaleko čuvenih profesora. Ovde su u prošlim vremenima predavali brojni istaknuti naučni radnici, filozofi, pisci i političari. A u njenim đačkim klupama sedele su mnoge slavne ličnosti, potonji akademici, ministri, naučnici, profesori univerziteta, ambasadori, pa čak i jedan predsednik vlade.
Sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka, pristigao je ovamo i profesor Mladen, koji će ubrzo postati zaštitni znak Varoške gimnazije. Za razliku od njegovih prethodnika koji su najčešće slavu sticali ovde, on je pri dolasku već imao zavidnu reputaciju. Bilo mu je trideset pet godina, a već pola decenije je bio ovenčan titulom doktora savremene svetske književnosti. Književne kritike koje je pisao objavljivala su tri ugledna časopisa i bile su veoma respektovane kod ljudi od pera.
Ubrzo po dolasku, postao je omiljena figura među učenicima, a odmah zatim i među svim stanovnicima ove planine. Već na polugodištu prve godine svog boravka ovde, dobio je ponudu da postane predavač na Filološkom fakultetu u Beogradu, što je iz samo njemu znanih razloga odbio. Nekoliko godina kasnije, zahvalio se kolegama i na ponudi da postane direktor Varoške gimnazije. Baš te godine kad je odbio ovu ponudu, oženio se bibliotekarkom iz mesne biblioteke i u narednih pet godina dobio dvoje dece, prvo ćerku pa zatim i sina.
Živeo je, naravno, u onom jedinom varoškom soliteru. Bio je izuzetno poštovan od strane kolega, kako iz kolektiva tako i među profesorima gimnazije iz grada u podnožju planine. Veliki ugled imao je i među mesnim funkcionerima, učenicima, bivšim i sadašnjim, a bogami i planinskim seljacima. Ovi gorštaci su bili itekako ponosni što njihov profesor piše za prestoničke novine, te što ga na kraju svake godine pozivaju gore u Beograd da kao predsednik žirija uzme učešće u dodeli najveće književne nagrade u zemlji. Na svim kulturnim manifestacijama u Varoši, Kraljevskom Selu, pa i dole u gradu u podnožju, organizatori su za njega ostavljali mesto u prvom redu, a službeni spikeri, prilikom pozdravljanja prisutnih, njegovo su ime izgovarali odmah posle onih čija se imena po protokolu moraju pomenuti na prvom mestu.
Čim je pristigao u Varoš, uključio se u rad lovačkog društva i redovno je u dane lova sa puškom o ramenu pohodio planinu. Iako je uvek odlazio u cik zore, među prvima, bilo je nešto posve nesvakidašnje u vezi sa tim odlascima u lov. Njegove kolege lovci su tvrdili da on za sve te godine nikad iz svoje puške nije ispalio niti jedan jedini metak. Jednostavno je sa njima provodio vreme u razgovoru i šetnji planinom. Nekoliko godina po dolasku, često je znao u planinu da ode nedeljom i kad nije lovna sezona. Naravno, nikoga iz lovačkog društva to nije zabrinjavalo, jer su bili u potpunosti sigurni da on neće prekršiti lovne propise. Ujutru, kad bi krenuo u planinu, obično je bilo toliko rano da ga niko ne bi ni video, a u povratku, u vreme neposredno posle ručka, retki što bi se zatekli na gradskim ulicama ili u dvorištima kraj kojih je prolazio, pozdravljali bi ga sa uvažavanjem i u šali zapitkivali: „Kakav je bio ulov, profesore?”
Vreme je prolazilo, a profesor Mladen je uz svoje ime pridodao još jednu „titulu“, prozvali su ga „ekspertom planine“. Tako se desilo da su urednici školskog programa, prilikom snimanja emisije o ovom masivu, njega, a ne nekog od geografa, pozvali da govori o planini. I sam profesor Bogosavljević, takođe ugledni gimnazijski profesor, koji je geografiju u Varoškoj gimnaziji predavao preko tri decenije, preporučio je turističkom savezu Srbije, koji ga je zamolio da napiše brošuru o planini, da taj posao ipak odradi njegov kolega Mladen. „On o planini zna isto koliko i ja, ali sam siguran da će zahvaljujući njegovom pripovedačkom daru, sve to biti daleko lepše nego ukoliko se sam latim pera.“
I
Bila je rana jesen, sam početak septembra, kad je jedne nedelje oko pet sati ujutru, profesor Mladen, sa puškom o ramenu i vojničkim čizmama na nogama, prošao glavnom ulicom od svog solitera do suda, odakle se jednim sporednim putem, do Drugog svetskog rata jedinim putem do Varoši, uputio u svoj čuveni „lov“. Brzo je napustio i ovaj put i proplancima krenuo ka Vučjem dolu, po mnogima najnepredvidljivijem delu planine.
Na tom dolu, skriveno od očiju turista, pa i planinaca, u svojoj vekovnoj usamljenosti dremalo je Vilino jezero. Jezero je bilo prilično nepristupačno, sneg se ovde dugo zadržavao, često sve do polovine maja. Tu nije bilo ljudskih naselja niti tragova njihovih ostataka iz prošlosti, a čobani ovamo nisu dogonili svoja stada na ispašu, jer je trava bila nekako ljuta i kisela te ju je stoka nerado pasla. Uz sve to, tamo je, tvrdili su planinci, bilo previše otrovnica, te je uvek postojala opasnost da čovek nagazi na njihova gnezda. Stariji stanovnici planinskih sela su znali da kažu da tamo „ni kurjak bez preke potrebe ne zalazi“. Ako je bilo tako kako su oni tvrdili, ostalo je pomalo nejasno zašto se onda ovaj deo nazivao „Vučji do“. Na to pitanje niko nije znao odgovor. Mladen ga je postavljao mnogim gorštacima. Oni bi ga na to pogledali sa čuđenjem, kao da nikada nisu imali sličnu nedoumicu, posle čega bi slegli ramenima.
I sam Mladen je zazirao od Vučjeg dola i izuzimajući njegove periferne delove, nikad ga zapravo i nije posetio. Ovoga jutra je odlučio da to učini i tako u svom mozaiku složi poslednju kockicu koja mu je nedostajala. Već posle pola sata hoda, morao je da se zapita zašto ljudi toliko govore o njegovoj nepristupačnosti. Sve mu je čak izgledalo daleko pitomije negoli u nekim drugim delovima planine u kojima već stolećima postoje ljudske naseobine. Posle blagih uspona, pred njim su se pojavljivali veliki proplanci, činilo mu se pogodni i za neke druge grane poljoprivrede a ne samo za stočarstvo. Uz sve to, sa južne strane tih livada, dizala se gusta, neprohodna i sticao se utisak, stolećima netaknuta šuma. Kao kruna svega, Vilino jezero, oivičeno malim brežuljcima za koje se sticao utisak da ih je neko namerno tu postavio, kako bi od čovekovog delovanja sačuvao ovaj, zaista, neobični biser. Diveći se njegovoj lepoti, Mladen ga je laganim hodom obišao, posle čega se uspenjao na jedno veće brdo, ubeđen da će tek odatle, sa pristojne udaljenosti, moći da vidi svu njegovu lepotu. Nije se prevario. Da uživa u njegovoj lepoti, sprečilo ga je nešto što je video sa druge strane ovog velikog brega, gde se padina, znatno okomitija, spuštala ka novoj zaravni. Tu, na malenom proplanku, ugledao je neveliku planinsku kuću i oniski tor koji se nalazio tik pored nje. Iznenađenje zbog činjenice da neko boravi u ovom delu planine, trajalo je samo nekoliko sekundi. Odmah mu je kroz glavu proletela priča koju mu je jedne večeri, već prve godine po njegovom dolasku u Varoš, u klubu doma kulture, ispričao gospodin Žile, upravnik ovdašnjeg šumskog dobra.
Za vreme Drugog svetskog rata, u ovim je krajevima sve vreme boravila jedna omanja partizanska jedinica, koja je zadavala mnogo muka okupatorskim vlastima. Nemačka komanda u gradu u podnožju planine preduzimala je brojne potere češljajući svaki kutak planine, medjutim, rezultata nije bilo. Partizani bi uvek nekuda nestajali kao da su u zemlju propali. Uzalud je Gestapo saslušavao planinske seljake i čobane, jer ovi, čak i da su hteli, nisu mogli reći gde se krije ovaj odred. Svi oni su govorili, kako se ova grupa od samo nekoliko desetina boraca iznenada pojavljivala u određenom delu planine, da bi isto tako neobjašnjivo i iščezavala. Grupu su sačinjavali borci različitih starosnih dobi, od šesnaest do šezdeset godina. Među njima je bila samo jedna žena. Legendarna partizanka Jovanka imala je samo devetnaest godina kad je počeo rat, a od prvog dana bila je njihov neprikosnoveni zapovednik. Ova varošanka je u trenutku napada nemačke zločinačke armade na Jugolaviju bila maturantkinja učiteljske škole.
Tokom čitavog rata planinci su se njome dičili, pomagali je, a bogami je se i plašili. Legenda o njoj još više će narasti u narodu u prvim poratnim godinama. Odmah po oslobođenju, imenovana je za komadanta mesta. Za tih nekoliko meseci njene vladavine, bila je stroga i preka prema prekršiocima zakona i takozvanim narodnim neprijateljima, u isto vreme pokazujući sa njenom ličnošću gotovo nespojivu blagost, kad je u pitanju običan planinski čovek, ispoljavajući i prema jednima i drugima pravednost. Ipak, o njenoj vlasti je teško davati generalni sud, jer trajala je samo nepuna tri meseca.
Ispričao je Žile Mladenu, da je iz prestonice pristigao nekakav partijski instruktor, kome se niko nije sećao imena, a koga su svi nazivali „Crnogorcem“ i koga pamte po zlu, vlastoljublju i uopšte, kao lošeg čoveka. Po nekima, Jovanka je sa njim odmah došla u sukob, zato što nije dozvolila da se dobri domaćini proglašavaju „kulacima“, po drugima, zato što jednostavno nije mogla da veruje da je revolucija, u koju je do tada slepo verovala, mogla da stvori čoveka kao što je on, a po trećima, zato što je pokušao da ukalja njenu devojačku čast. Žile nije znao da li je stvarno bio presudan neki od ova tri razloga ili nešto četvrto, tek, ona je jednoga dana, posle žestokog verbalnog sukoba sa „Crnogorcem“, uzela svoj karabin sa kojim je drugovala sve vreme rata i demonstrativno otišla u planinu. Niko se nije usudio da je zaustavi ili krene za njom. O njenom samovanju u planini u narodu su ispredane svakojake priče, iako je u stvari niko nije viđao. Kažu da je od tada, pa u narednih trideset godina, do vremena kad mu je Žile ispričao njenu istoriju, samo u dva navrata silazila u Varoš. Prvi put, nekoliko godina po odlasku, kada je do nje, niko ne zna kako, dospela vest da je pod optužbom širenja staljinističkih ideja uhapšen Miloje Đak, mladić koji je sve vreme rata bio u njenom odredu. Banula je u Varoš baš na pazarni dan. Među okupljenim planincima nastao je muk. Smrknutog lica, nikog ne pozdravljajući, otišla je pravo u komitet i upala u kancelariju sekretara Šuce, takođe njenog bivšeg borca. Išamarala ga je, ništa mu ne rekavši, posle čega je otišla put zatvora. Niko od stražara nije imao petlju da je spreči, ni kad je iz sobe dežurnog uzela ključeve, ni kad je izvela Đaka iz ćelije. Nakon njenog povratka u planinu niko se nije usudio ponovo da ga hapsi. A on se, kako mu je ona naredila, sutradan pojavio u svojoj kancelariji u Upravi javnih prihoda i nastavio da radi, kao da se nikad ništa i nije dogodilo.
Drugi put je sišla sa brda, kad je umro varoški pop Milan. Došla je bez puške, zapalila sveću, da bi odmah zatim otišla, nikog ne pozdravljajući niti bilo kome izjavljujući saučešće. Pojavljivanje na ovoj sahrani još više je njenu ličnost obavilo velom tajne i raspalilo maštu običnih ljudi. Niko nije nalazio nikakvu vezu između nje i tog sveštenika koji je u Varoš došao negde iz Banata, nekoliko godina po njenom odlasku u planinu. Čak ni oni najmaštovitiji njih dvoje nikako nisu mogli da dovedu u vezu. Da je došla u crkvu, to bi se moglo tumačiti kao njen prilazak Bogu, ovako je sve ostalo totalna nepoznanica. U crkvu, bar javno, ni pre ni posle toga nije ulazila. Niko nije mogao da odgovori ni na pitanje da li je ostala komunista do poslednje kapi krvi, kao što je u mladosti bila.
Videvši sada ovu malenu drvenu kuću kamenih temelja, na kojoj se pušio odžak, Mladen je, iako nikoga nije video oko nje, nekako bio siguran da je to njeno stanište, jer samo bi takva osoba mogla obitavati na Vučjem dolu. Iako je Mladen po svojoj prirodi bio radoznao čovek, ipak mu ni na kraj pameti ne bi bilo da duže sedi i posmatra planinsku kuću, da iz nje već sledećeg trenutka nije izašla seda starica. Nalazila se na oko dvesta metara od njega i on je na toj razdaljini jasno mogao da joj razazna crte lica. Bila je potpuno seda i oko pasa joj je bio pripasan, preko kožuha, široki vojnički opasač na kome je visila pištoljska futrola. Sa levim dlanom iznad očiju, nakratko je osmotrila vedro nebo, posle čega je obe ruke sklopila oko usta i ispustila jedan odsečni zvuk visokih nejasnih tonova, nalik kriku. Ovo se već Mladenu učinilo jako zanimljivo, pa je, iako je ona odmah potom ušla u kuću, ostao tu da osmatra šta će se dalje događati. Bio je siguran da je nekog dozvala ili mu je uputila neko upozorenje. Očekujući da se neko pojavi, njegovo uzbuđenje je raslo.
Nije morao dugo da čeka. Na njegovo razočarenje, umesto nekog tajanstvenog planinca, koji je sa njom održavao vezu, iza susednog brda pojavilo se malo stado od desetak ovaca. Kada su ovce bile već pred kućom, ona se ponovo pojavila i otvorila im tor da uđu.
Neobična scena! Ne samo što za ovce nije bilo svojstveno ovakvo ponašanje, već i zato što ovo nikako nije bilo doba dana kad se stoka vraća sa ispaše. Sve to gonilo je Mladena da još malo ostane i vidi šta se, zapravo, tu dešava. Iz nedara je izvadio lulu i počeo lagano da je puni, stalno skrećući svoj pogled ka staričinoj kući. On nije spadao u strastvene pušače, čak je veliko pitanje da li ga među njih i treba svrstavati, jer istina je bila da je on jednom u dva ili tri dana posezao za svojim pušačkim priborom. Ritual punjenja lule kod njega je trajao bar pola sata. Bili su to smireni i odmereni pokreti, toliko usporeni, da bi obično išli na živce gotovo svakom ko bi se u tom trenutku zatekao u njegovom okruženju. Tim pre što bi, posle tog punjenja, samo pušenje jako kratko trajalo i obično se završavalo tako što bi se lula ugasila, usled toga što je on zaboravio da je uopšte ima u rukama.
Tek što je napunio svoju lulu, baš u trenutku kad joj je prinosio plamen sa upaljača, Mladen je shvatio zašto je starica zatvorila ovce u tor. Očigledno, ona je znala ono što on nije, odnosno, ona je bila ta koja je trebalo da nosi epitet „eksperta za planinu“. Najedanput je dunuo snažni severni vetar. Sa kolena mu je oborio i delimično rasuo duvankesu. I dok je on stigao da je pokupi sa zemlje i vrati je u ranac, nebom su, kao da se utrkuju, plovili crni zastrašujući oblaci. Obilazeći godinama planinu, u više navrata mu se dešavalo da ga uhvati veliko nevreme, ali nikad do tada stvari se nisu odvijale takvom brzinom. Oblaci su već bili nad njim. Oko njega se beše spustio mrak, a svetla munja blicala su u kratkim razmacima. Počela je i kiša kakvu ranije nikad nije video. Pljusak je bio takve jačine, da je imao utisak da neko odozgore jednostavno prosipa vodu, kao da se našao ispod velikog vodopada. Potrčao je nekoliko koraka prema jezeru, pa se predomislio i bukvalno počeo da se sulja niz onu strminu ka malenoj kući, koju je sad, usled velikog pljuska, jedva nazirao pred sobom. Kao da je zaboravio svu prekost Jovankine naravi i manire koji su ga krasili, počeo je snažno pesnicom da udara u vrata. Prvo je video kako se njena seda glava, zajedno sa puščanom cevi, promolila kroz maleni i jedini prozor na kući, da bi odmah zatim čuo kako je kvrcnula reza na vratima. Potpuno se beše zbunio kad su se vrata otvorila. Tek tad, postao je svestan sa koliko bahatosti je nasrnuo na njena vrata, pa je, stojeći tako na kiši, mucajući počeo da objašnjava:
„Ja Vam se izvinjavam. Nisam želeo da budem nepristojan. Moje ime je…“
„Ulazi već jednom, Božji čoveče!“, proderala se na njega iz polumraka svoje kuće. Poslušno je kročio unutra. Ona je istog momenta zalupila vrata i navukla veliku metalnu rezu. Pogledao je oko sebe. Kuća je bila još manja nego što se to spolja činilo. Na sred prostorije pucketala je vatra. Levo od vatre stajao je veliki, grubo sklepani krevet. Ni pre ni posle toga nije video sličan. Na njemu su mogle da spavaju bar četiri osobe a da se međusobno ne dodiruju. Na njegovoj ivici stajao je karabin. Verovatno isti onaj, čija ga je cev, nekoliko trenutaka ranije, odmerila kroz prozor. Sa druge strane vatre bio je jedan kredenac, nekoliko sanduka, oniska trpeza i panj za cepanje drva, kraj koga je dremala velika i teška sekira. Na kraju, bile su tu i uzane, strme, drvene stepenice koje su vodile ka tavanu. Nije mu promaklo da je na jednom od sanduka stajalo mnoštvo knjiga. Bilo je tu i novih izdanja. Otkud joj? Proletelo mu je pitanje kroz glavu.
„Dakle, moje ime je…“
„Ma znam ja, profesore, ko si ti. Opet se smucaš po planini?“ Hteo je nešto da kaže, ali grlo mu se odjedanput steglo i nije uspeo ništa da izusti.
„Skroz si mokar“, glas joj više nije bio strog, nego nekako mekan, gotovo materinski. Prišla je krevetu i sa njega podigla jedno teško ćebe, kojim su nekad pripadnici konjice kraljevske vojske pokrivali umorne i oznojene životinje.
„Evo ti, umotaj se u to. Odeća će ti tu kraj vatre očas biti suva“, rekavši to, otišla je do drvljanika, uzela nekoliko cepanica i dodala ih na vatru.
Desetak minuta kasnije, Mladen je sedeo kraj vatre, umotan u ćebe. Ispred njega, na trpezi, stajali su kajmak, pogača, suvo meso i dve čaše sa nasutom ljutom prepečenicom.
„Dobro mi došli, profesore!“, podigla je čašu Jovanka. Čaše su se lako dodirnule, ciknule, da bi ona, već sledećeg momenta, odsečnim trzajem glave sasula sadržinu svoje u grlo. Na njenom staračkom licu sa pravilno raspoređenim borama, na kome se mogla pročitati priča o nekad retko viđenoj lepoti, nije se pojavio ni jedan grč, kakav je ovako ljuta rakija po pravilu morala da proizvede. Bilo je opušteno i mirno, kao da je starica, tog momenta, umesto rakije otpila gutalj sveže planinske vode.
„Zamezi, de, profesore!“, rekla je sipajući im novu količinu rakije u čaše. Posle toga se prihvatila velikog vojničkog bajoneta i počela da odseca debele komade sušene govedine.
„Čuješ, nešto bih te pitala?“
Nije mogao da veruje svojim ušima. Htela je da čuje njegovo mišljenje o romanu jednog mladog autora.
„Nažalost, nisam imao čast da ga čitam.“
„Kako to?“
„Znam da me bije glas velikog čitaoca. Ipak, ne stignem ni ja sve.“
„Bila sam ubeđena da ste Vi prošle godine bili predsednik žirija Alkalove nagrade za roman godine.“
„Zapravo, jesam!“, odgovorio je nevoljno, osećajući kako mu se rumenilo širi obrazima. Već dve godine unazad, sretao se sa tim problemom da usled velikog broja objavljenih romana ne stigne da pročita ni polovinu kandidata za nagradu. Članovi žirija delili su međusobno zaduženja šta će ko pročitati, sa zadatkom da ostalima skrenu pažnju na ono što je vredno. Ipak, Mladen je znao da pojedine njegove kolege to ne rade. Čitaju samo ono što ima poznatijeg autora ili što im neko od izdavača preporuči.
Starica se učinila nevešta, pretvarajući se da nije primetila nelogičnost u njegovom odgovoru. Uzela je sa sanduka pomenuti roman i vrteći ga u rukama, znalački počela da iznosi njegovu analizu. Mladen se u književnim raspravama uvek osećao superiorno u odnosu na svoje sagovornike, ovoga puta, nešto usled stida zbog nepročitanog romana, odnosno osećaja da je uhvaćen na delu neobjektivnosti, kao i zbog staričine rečitosti, imao je utisak da je ponovo posle toliko godina postao nečiji učenik.
Završivši analizu ovog romana, nastavili su razgovor o savremenim književnim trendovima u zemlji. Posle pet sati diskusije, Mladen je shvatio da kiša nimalo ne jenjava. Napolju je već smrkavalo. Iako je u njegovim venama bilo previše rakije, znao je da je već odavno trebalo da krene put Varoši, kao i da će put do nje po mraku i ovakvom vremenu biti itekako opasan. Zbog toga je nervozno počeo da se vrti na svom tronošcu, da bi posle kraćeg prikupljanja hrabrosti, ipak odlučio da upita može li kod nje konačiti.
„Čujte, gospođo Jovanka, ova kiša ne posustaje. Da li bih ja mogao večeras da prilegnem ovde, na podu, kod vatre ili barem tamo u toru, kod ovaca?“
„Bog sa tobom, sinko. Kakav tor, kakav pod? Zar ne vidiš koliki je to krevet? Ja ću na jedan a ti na drugi njegov kraj. Ne smetaš ti meni. U toku rata, znala sam ja i sa dvadesetoricom muškaraca pod istim krovom da zanoćim.“
Nepun sat kasnije, Mladen je ležao pod grubim vojničkim ćebetom, kad je sa tavana, u dugoj beloj košulji, sišla legendarna partizanka. U ruci je nosila svoju odeću, od vojničkog šinjela sašivenu suknju i otrcanu jaknu od ovčije kože. Na vrhu svega toga neizbežni pištolj i opasač. Prišla je krevetu, rasplela kosu, da bi potom, iznenada, izvadila pištolj iz futrole i repetirala ga. Pogledala je strogo put Mladena i stavljajući pištolj ispod jastuka rekla: „Za svaki slučaj, profesore, da ti noćas ne bi šta palo na pamet.“
Mladen je posle, u Varoši, pričao kako je svu noć ostao budan. Kiša je stala oko ponoći i on je sa nestrpljenjem iščekivao jutro, kako bi mogao da napusti njenu kolibu. Plašio se, kaže, da ne zaspi, pa da naviknut da spava sa ženom, slučajno u toku noći ne prebaci ruku preko starice. Bio je siguran da bi ga ubila kao zeca.
II
Vratio se Mladen sa Vučjeg dola potpuno pometen. Shvatio je iz razgovora sa njom da ona zna sve o njemu, iako je u Varoš došao mnogo godina po njenom odlasku u planinu. I ne samo o njemu. Sticao je utisak da ona do tančina zna šta se u gradu događa. Znala je o pojedinim ljudima neke stvari koje on nije ni pretpostavljao, iako ih je svakodnevno sretao. Neke od tih informacija koje je dobio od nje, po povratku u Varoš, diskretno je pokušao da proveri. Ispostavilo se da su bile apsolutno tačne. Pored toga, imao je utisak da je ona pročitala sve bitno i sporedno što je u ovoj zemlji objavljeno u poslednjih trideset godina. Većina tih knjiga u zabiti poput Varoši nije stizala. Kako ih je ona nabavljala? Ko joj je dostavljao sve te informacije? Na kraju, pročitao je i roman koji mu je preporučila i video da je bila u pravu. Bio je daleko ispred nagrađenog. Gonjen svim ovim pitanjima i grižom savesti zbog površnog rada u žiriju, čim je stigao prvi nagoveštaj proleća i sneg počeo da kopni, krenuo joj je ponovo u pohod.
Sa iznenađenjem je primetio da je Vučji do gotovo potpuno bez snega. Bilo ga je manje nego u okolini Varoši. Teško se kretao po nakvašenoj zemlji. Čim se popeo na ono brdo iznad njene kuće, odmah je uočio da je dole nekako previše mirno, gotovo sablasno. Stakla na jedinom prozoru bila su razlupana, dok su poluotvorena vrata stajala nekako ukrivo, kao da je jedna šarka popustila. Taj iznenadni prizor ga je ošinuo poput munje, te se trkom uputio ka kući. Stigao je brže do nje nego prošlog puta kad su ga gonile munje i gromovi.
Pred kućom je doživeo novi šok. Na nekoliko desetina metara od samih vrata zatekao je humku, činilo se, već davno obraslu travom. Na njenom uzglavlju bio je poboden krst od dve polutrule ukrštene daske, bez ikakvih oznaka. Ponovo se osvrnuo oko sebe. Na toru nije bilo vrata, a krov beše ulegao i činilo se da će pasti svakog momenta. Ušao je u kuću. Unutra je sve bilo prazno. Ni kreveta, ni trpeze sa tronošcima, a kamoli knjiga. U onom ćošku gde se nalazio krevet, zatekao je samo svežanj dlaka neke životinje, koja se verovatno tu sklanjala tokom zime. Strmim, grubo sklepanim stepenicama popeo se na tavan. Zahvaljujući svetlosti, koja se provlačila kroz na više mesta slomljene crepove, ugledao je, oslonjen na dimnjak, njen karabin. Uzeo ga je u ruke i izvukao zatvarač. Činilo mu se da je očišćen i podmazan tek nekoliko časova ranije. Isto mu se učinilo i kad je pogledao kroz cev. Ponovo je izašao ispred kuće. Kao i pre nekoliko minuta, ponovo je imao utisak da ovo mesto ljudska noga već godinama nije pohodila. Kako je to moguće? Bio je ovde pre samo pola godine, bio je u to siguran. I zemlja na humki je bila slegnuta i utabana, a koren trave snažan, što je govorilo da je ovde neko odavno sahranjen. A on je mogao da se opkladi da humke ovde prošli put nije bilo. Bilo je teoretski moguće da je onda, kad je kolibi prišao trkom, zbog kiše nije opazio, ali sutra pri odlasku to mu se sigurno ne bi desilo, tim pre što je tom prilikom stajao sa staricom ispred kuće i razgovarao bar pola sata, a i dobro je poznavao svoju moć zapažanja. Na kraju, i u oružje se dobro razumeo te je sa sigurnošću mogao da tvrdi da je pušku neko u najskorije vreme očistio.
Silazeći nazad, prema Varoši, sve je više razmišljao o neobičnosti onog pljuska koji ga je zadesio pre nego što je pohodio staricu. Ta kiša je po svim elementima podsećala na snažni letnji pljusak. A niti je bilo leto niti je nepogoda trajala onoliko koliko takvi pljuskovi obično traju. Otkad zna za sebe ovakve kiše su divljale nekoliko minuta, najduže nekoliko sati, a tada je sve trajalo od podneva do ponoći. Tako nešto nikad nije zapamćeno na ovoj planini, tvrdili su sutradan, kad je došao u grad, neki stariji meštani.
Kasnije se dole u Varoši i kod starijih planinaca diskretno raspitivao o legendarnoj Jovanci. Svi su znali onaj deo priče koji se odnosio na rat, njenu kratkotrajnu vlast i odlazak u planinu. Poneko je znao nešto i o njenom silasku u Varoš kad je izbavila svog saborca, ali niko nije mogao da mu kaže gde je obitavala u planini, od čega je živela, niti pak da li je još uvek u životu. Neki su, doduše, govorili kako im se čini da su negde čuli kako je ona već davno umrla, ali niko od njih nije mogao da kaže ko, kada i gde im je to rekao. Za kuću na Vučjem dolu, neki su mislili da je pripadala nekom hajduku Žarku, što je početkom dvadesetog veka pustošio bogate gazde u ovom delu zemlje, dok su drugi tvrdili kako je nju dvadesetih godina dvadesetog veka napravio gazda Janko iz Kraljevog Sela, kako bi tu, od očiju javnosti sklonio poludelog sina, za koga je, inače, tvrdio da je na školovanju u Parizu. I jedni i drugi su se, međutim, slagali da je to mesto napušteno bar pola veka. U matičnoj kancelariji Varoške opštine pronašao je samo podatak, da je ona rođena sedmog januara hiljadu devetstotina dvadeset druge godine. Drugih upisa nije bilo, što znači da je za vlasti ona zvanično bila živa.
III
Da li se toga dana uopšte sreo sa Jovankom? Što je sebi češće postavljao ovo pitanje, sve manje je bio siguran u njegov odgovor. Ipak, odlazeći u Beograd, gde je radi nekih poslova boravio više od nedelju dana, svratio je u neko selo na polovini puta i kod nekog tamošnjeg kamenoresca naručio da mu izreže mermerni krst, bez ikakvih natpisa. Ovaj ga je gledao pomalo sa čuđenjem. Njegova reakcija nije iznenadila Mladena, zapravo, zato je ovaj posao i naručivao u mestu gde ga niko ne poznaje. Nije smeo ni da pomisli kako bi reagovao jedini varoški kamenorezac, Đura, da je kod njega otišao sa takvim zahtevom. I ovako su ga svi u gradu podozrivo posmatrali otkako je počeo unaokolo da se raspituje o toj ženi.
Te godine, početkom septembra, jedne nedelje dok je Varoš još uvek spavala, Mladen se sa krstom na leđima i puškom o ramenu popeo na Vučji do. Na humci ispred napuštene kuće zatekao je cveće. Bilo je jasno da pored njega još neko pohodi ovo mesto. Iz zemlje je iščupao stari, truli krst i na njegovo mesto postavio ovaj mermerni. Potom je u njenu slavu, iz onog karabina što ga je prošli put pronašao na tavanu, ispalio tri hica.
Bilo je to prvi put da profesor Mladen, posle gotovo dvadeset godina odlazaka u lov, ispali metak u planini.
Beleška o autoru: Milan Jovanović, je rođen 09.03.1967. godine u Smederevskoj Palanci. Detinjstvo i ranu mladost je proveo u Kusadku, da bi kasnije neko vreme boravio u Beogradu, dok trenutno sa porodicom živi u Minhenu.
Do sada je objavio romane: Monah (2002), Ratnik (2003 i 2010), Zimovanje na primorju (2004), Teodora (2005) i Gospodar (2007).
Zbirku priča Grob na Vučjem dolu objavio je 2009. godine.
Dobitnik je prestižne književne nagrade Andra Gavrilović za 2008. godinu.