DMD* − Fejsbuk (Facebook) je bezveze, a i asocijalan je − rekla je, dok je sve vreme gledala u svoj iPhone, proveravajući poštu, vremensku prognozu za drugi kraj sveta ili možda igrala svoju omiljenu igricu. Ja sam je gledao malo u čudu malo u oči ali zato ostali nisu.
I oni su buljili u svoje znojave dlanove i elektronski se socijalizovali. Ko je meni kriv što ja nemam tu neobičnu spravu koja ti pomaže da imaš više prijatelja, da se socijalizuješ odnosno da se prijateljizuješ.
Za razliku od njih, ja imam problem već kada odem da kupim nov mobilni telefon.
− Dobar dan, da li imate telefon koji ima samo telefon?
− Molim (sledi pauza i začuđen pogled prodavca), kako to mislite?
− Pa lepo, mislim da li imate telefon koji nema fotoaparat, koji nema igrice, kompjuter, internet, onu “bonbonu” od koje mi uvo postaje plavo (bluetooth)?… itd.
Posle ovog pitanja, prodavac ostaje začuđen a i ja mu se ubrzo pridružim u tome. Zašto tu spravu uopšte i zovu “telefon”? Dobro, ajde, ne zovu je više tako, nego su dodali još jedno slovo, pa je sada zovu iPhone. A mogli su lepo da je nazovu: svaštara, čorba ili bućkuriš. Evo mog predloga za novo ime te čudesne napravice. Dakle, imamo aparat koji se koristi napolju (za zatvorene prostore imamo svoj kompjuter), što će reći da imamo externo, internetni, photo, phone, koji je wireless (bez žice), ima games (igrice), music (ako niste znali i muzikica je unutra), calendar, clock (pored sata ima još štošta ali ne mogu baš svega da se setim). Mogli bi jednostavno da ga zovemo: Einphowirgamucalclok! Pa kada smo naučili kako se preziva Arnold (Schwarzenegger) bi verovatno naučili i kako se zove ova naprava. I onda bi tačno znao šta kupujem. Ovako nikada nisam siguran. Još kada budu ubacili knjige i povećali ekran. Ha!
− Molim vas da li imate Einphowirgamucalclok?
− Ne gospodine, to se više ne proizvodi. Sada su popularni Einphowirgamucalclokbook-ovi.
− Aaa. Pa što odmah ne kažete!? Dajte mi molim vas jedan beli da mi se slaže uz psa i jedan braon da mi se slaže uz prljave gaće i crni za izlaske. Jedva čekam da krenem u društvu da se “prijateljizujem”, da mlatim prstima po ekranu i slično. Tako će svi koji bulje u svoje aparate za socijalnu-desocijalizaciju moći da mi kažu kako sam “cool” pošto brljavim prstićima po ekranu i smanjujem i povećavam sliku svoga psa do neslućenih razmera.
E, da je ta naprava postojala u vreme dok je moj ćale bio živ, morao bi da radi pola svoga života samo da bi nju kupio. Svaki put kada bi zaspao, na sofi posle ručka i zahrkao, bi mu ona pala sa grudi na pod i slomila se. Ni novine nisu kao što su nekada bile, tako da verovatno ne bi mogao ni da zaspi. Probudio bi ga nov mail ili bi ona sama rekla − press any key to continue ili bi ga neko nazvao preko te sprave! Onda bi se on onako bunovan dignuo, stavio svoj omiljeni “časopis” na uvo i dreknuo: Alo! Na to bi ga kolega pitao: Da li želi da se nađe sa njim na četu (chet) ili na škembićima? Verovatno bi otišli na škembiće, pošto se od četa ne živi.
To bi uradio moj tata. A šta ćemo mi da radimo danas kada niko više ne prodaje škembiće. Ne znam. Ali znam gde mogu da se nađu lepi plastični hamburgeri i Einphowirgamucalclokbook-ovi.
− Alo. Alo! Ma, ne čujem vas. Pas mi laje iz ove kutijice, muzika mi svira, igrica mi trokira, vreme je na Marsu slabo, pišti mi e-mail koji je upravo stigao i još me stalno fotografira u uvo!
DMD = Dragi moj dnevniče
Bravo!
Hvala! Hvala!
Od nedavno ih ima još ovde 🙂
http://thetransformationblog.wordpress.com/
PS. Meni se svidja dizajn vaše virtualne knjiga. Priče su kratke i sažete.
Branko, odličan tekst. Dobra i tačna zapažanja, književno obradjena, šarmerski ispisana.
Pogledao sam i vaš edi (e-dnevnik, NO „blog“!!!). Vratio mi je poverenje u nove mogućnosti na Mreži i nove ljude koji će početi da se i time bave…
Najlepše hvala na komentaru. Vidim i vi ste do sada objavili ogroman broj priča. Zanima me šta ste tačno mislili pod …poverenje u nove mogućnosti na mreži i nove ljude koji će početi time da se bave?
Mislio sam na sajt u čijem okviru je vaš edi – http://www.transformation-art.com/
Kombinacija ličnog angažmana i timskog rada na sajtu. Iskustva iz benda, pretpostavljam.
Pa malo iskustvo iz benda a malo više posao kojim se bavim već 20 godina. A to je dizajn. Tako da sve probam da spajam. Muziku, fotografiju, dizajn, crtež (to je delo mog kolege), pesme, scenarije, glumu… Više o tome možete videti ovde http://www.transformation-art.com/ mada mislim da ste to već pogledali.
Video sam – „the fusion between arts of images and poetry as an act of unity, expressing faith, friendship and love„. Želim vam da održite tu ravnotežu, da efekti dizajna ne nadvladaju vrednosti teksta kao na većini sličnih sajtova.
Da, razumem šta hoćete da kažete. Sajt Transformation-art je bio zamišljen kao „izložba“ + tekst. Ovaj blog je sada zamišljen za nijansu malo obrnuto… prvo je tekst pa onda „izložba“, tako da čovek može lakše da se posveti sadržaju a manje okolnim stvarima koji ga dopunjavaju.
Konačno jedna unikatna priča. Svaka čast!
Najlepše hvala za komentar.
Na donjem linku ih imam još 🙂 I nadam se da su podjednako dobre 🙂
http://thetransformationblog.wordpress.com/
ne kužim šta je ovdje bravo… svi ovi gadgeti, socijalne mreže, suvremena tehnologija i ostalo je doslovno izbor samih nas a ne posljedica toga da to moramo imat, a pogotovo opisano u ovakoj ekstremnoj situaciji.
Znam da će neki reć, ne kužiš ili te fore da malo prepoznam metaforu, ali mi nije jasno zašto konstanto neki pune novinske retke ovim facebookom koji čak nemi nijednu službenu reklamu na svijetu i otkud im za pravo govorit da je nešto dosadno ili dobro kad su sami to izabrali… Uglavnom valjda ste skuzili sta sam htio reć a mogu o ovome pisat puno, pogotovo o iphoneu pozz
Svakako da facebook i iPhone zavise od ljudi i da sami po sebi znače ili ništa ili sve. Samo dolazi do interesantne socijalne aktivnosti a to je ta da od silnog komuniciranja preko pomenutih uredjaja zaboravljamo na pravi kontakt, na pomaganje u stvarnom životu, na druženje i provodjenje vremena zajedno gde dolazimo do pomenute socijalne desocijalizacije. I ovde nije reč o metafori nego o satiri gde se i koriste extremne situacije kao i recimo u delu od Branislava Nušića „Jazavac pred sudom“.
„u delu od Branislava Nušića „Jazavac pred sudom“.“
Branko, omaška. Ispravite.
Da, da od Petra Kočića. Pomešao sam sa gđ. Ministarkom i Sumnjivim licem. Hvala. On (Nušić) je pisao manje više satire, pa sam se prebacio.
Odlično napisano. Bravo! I hvala za smijeh i osmijeh koji mi je tekst izmamio. Pozdrav
Hvala vama za vaš komentar. Biće toga još 🙂
Znao si kako da skreneš pažnju na svoju priču i udario si pravo na facebook. Veruj, da je priča imala drugačiji naslov, ne bih se zagnjurio da je odmah pročitam. Recimo da si je naslovio „Prva brazda“, ili „Ortak i ja beremo kukuruz“, preskočio bih to ostavljajući za kasnije da pročitam, a docnije to ne bih učinio jer bih verovatno zaboravio.
No, nije sve u naslovu. On je samo skrenuo pažnju, a inače priča je jedna od boljih koje sam u poslednje vreme pročitao.
Hvala.
U ovom svetu, brzine i oglašavanja u kome radim, je naslov poprilično bitna stvar. Pola mojih priča zbog nezanimljivog naslova tavori u nekim elktronskim skladištima. Naravno, nije sve u naslovu kao što i odelo ne čini čoveka ali može neki put da (bes)potrebno odbije ili privuče sagovornika odnosno (sa)čoveka.