Tekst koji je pročitan na promociji knjiga poezije Alena Alispahića (21. dec. 2010.g. – bibl. MILUTIN BOJIĆ.
Autor teksta: Zoran Ilić
Ako se odlučimo da definišemo poetiku novosadskog pesnika Alena Alispahića onda možemo da posegnemo za sledećim jezičkim konstrukcijama: to je poetika dirljivog junaka, šeprtlje, kao što su, na primer, filmski komičar Čarli Čaplin, junaci iz crtanih filmova Gustav i Džoni Bravo…
Ukratko: dirljivo, drago, a opet duboko bolno, setno i nežno, a gorko i tragično. Istovremeno i mudro i duhovito što nam govori da ono što je mudro ne mora obavezno da bude i ozbiljno, neduhovito.
To je problem osobenosti, intime, svih navedenih „dirljivih junaka“.
I Alispahićev alter-ego Alenčić bi upravo to trebalo biti: kratko, sažeto, aforistički… Kao ono „jah“ koje nesvesno izgovorimo, kao uzdah koji nam se otme iz grudi…
Pojedinac u svom i ovom skučenom svetu, u svojoj teskobi, svojim zidovima… Pre svega, samim sobom zaokupljen, u svom autizmu, svojoj neodlučnosti, izgubljenosti, u svom oklevanju.
Potpuno zaokupljen i zagledan u sopstveno telo koje istražuje, u um, egzistenciju, postojanje kao takvo.
U njegovim pesmama ima i Sartrove mučnine, Kamijevog apsurda, Beketove „mitologije ništavnosti“, kao i kafkijanskog „suvoparnog izveštaja teskobe“.
Pojedinac koji je sobom zaokupljen, kao što smo već naveli – svojim telom koje poredi sa planetom Zemljom: ljudsko telo i telo Planete u haiku formi.
Bušido je u Zen folu ogledao svoju duhovnost, sklad, niravanu…
Ovde treba da se ogledaju patnja, teskoba kada se Telo Planete poredi sa Ljudskim Telom… Ako su u pitanju lepota ili drag pejzaž onda je to erotsko žensko telo, ako su Bol i Patnja onda je to muško, unutrašnji organi, splet nerava, krvotok, ćelije…
U muško-ženskim odnosima to je uvek neka napetost, neizvesnost, izgubljenost, pa čak i banalnost…
Ili: ženski princip predstavlja blagodet i kreativnost Prirode, dok muški princip predstavlja istoriju, politiku, društvo, gradove, civilizaciju…
Alispahić pojedinca želi da uhvati u trenutku, u jednoj misli, u jednom tom „jah“-pokliču… Dirljivo, aforistično, komično, jednog nespretnjakovića, šeprtlju, blesavog koji se zna uhvatiti kao u „lucida intervalis“-trenucima da misli nešto naročito važno.
Tu autizam i depresija znaju da izrode grandioznost samo kako bi pojačale tu tragičnost kao svi ti SCH klijenti: Šopenhauer, Šeling, Niče…
Kao: važan mislilac, a ono prostodušni šeprtlja…
Alispahić u prvom redu želi da oslika atmosferu, ostavi je tako da lebdi u vazduhu, tako usisati čitataoca, uvući ga u svoj svet, dopadljivo, pitko kao Alisa Luisa Kerola kada je pala iza ogledala. Dakle, bez posebnih velikih poruka, istina i naravnoučenija… Samo uvesti čitaoca u taj svijet, približiti mu to stanje, atmosferu…
Zato i jezik treba da bude primeren, a on je kod Alispahića jednostavan, prostodušan, sveden… Rečenica kao iskaz, suvoparni izveštaj teskobe, misli, banalno bizaran, bizarno banalan…
Od jezičkih figura u Alispahićevoj poeziji uz uvek prisutne metafore, tu su i paradoks i oksimoron. Alispahića naročito zanimaju, kako ih on zove, „mrtve metafore“. One svakidašnje koje jedva da primećujemo kako bi što više potrctao to obično u svom poetskom kazivanju. Navešću neke od njih: pun k“o brod, glup k“o ćuskija… Tu su, onda, prisutne igre rečima, slično dečijim doskočicama, razbrajalicama…
U jednom pismu-eseju koje mi je svojevremeno uputio, Alispahić se dotiče Hemingveja:
„Rekao sam ti koliko volim Hemingveja. U pripovednoj prozi postoje Čehov, Edgar Alan Po, Mopasan, Stendalove Talijanske hronike, Balzakove Golicave priče…“
„Od svih pripovedača“, piše Alen, „ja sam se u sedmom razredu osnovne zaljubio u Hemingveja i ta moja ljubav zauvek ostaje“.
Za Alispahića je Hemingvej vrhunac svakog razgovora o književnosti. Za sve pisce i književne konvencije i tehnike postoje razlozi „za“ i „protiv“, odnosno prednosti i nedostaci. I dok je za nekog Hemingvej prozaičan, za druge on je virtuoz. Na primer, za Markesa je on tek novinar dok je za mnoge druge – Genije.
„Hemingvej je pitak, jednostavan i zato genijalan“, na kraju svog imejla zaključuje Alen Alispahić.
Možda bih ovde mogao da parafraziram Alispahića, i na kraju svog obraćanja zaključim:
„Poezija Alena Alispahića je pitka, jednostavna i zato genijalna.“
Dobar tekst, što šta fali, ništa mu ne fali, odličan tekst, sjajan tekst, poptuno definiše genijalnu poeziju autora o kojem tekst govori
🙂
Ovo je osvježenje da ne kažem iskakanje iz vladajućih okvira promidžbene književne kritike na ex Yu prostorima posljednjih desetljeća. Nije lako biti forenzičar bilo koje i bilo čije duše, a prisjetimo se kako je temeljna zadaća književne kritike da ide barem korak naprijed ispred tekuće književne produkcije i da pomaže autorima na njihovom autorskom putu. Alene Alispahiću samo naprijed. Moj impersonalni alter ego smijucka se negdje u kutu mene dok čitam ovaj zdrav i skokovit tekstić, a najduže se koprca u gnijezdu zaključne Zoranove rečenice.
Naravno, pozdrav za Rajka, živio Rajko! 🙂
A kada smo već kod Hemigway-a izazivam svakog onog ko misli suprotno da demantuje da ovo nije najljepši najdirljiviji i najlbolji i najpoetočniji dijalog ikad na svijetu, iz jedne od nauspjelijih i najboljih pripovijedaka na svijetu Brda kao bijeli slonovi. Nakon što ona primjeti da su brda na horizontu negdje u africi bijela kao u slonova a ovaj tome ne prida značaja onda ide ovaj divan divan predivan dijalog, poezija čista. Uživajte:
„A mogli smo da imamo sve ovo“, reće ona. „I mogli smo da imamo sve, a svakim danom činimo to sve manje i manje mogućim.“
„Šta si rekla?“
„Rekla sam da smo mogli da imamo sve.“
„Mi možemo da imamo sve.“
„Ne, ne možemo.“
„Možemo da imamo ceo svet.“
„Ne, ne možemo.“
„Možemo da idemo svuda.“
„Ne, ne možemo. On nije više naš.“
„Naš je.“
„Ne, nije. I kada ti ga jednom oduzmu nikada ga više ne možeš povratiti.“
„Ali nisu nam ga oduzeli.“
„Počekaćemo i videćemo.“
Ovaj književno-kritički ogled, osobna ljudska prosudba, potvrđuje promišljanje ne samo moje, da za prikaz treba nešto iz knjige,
nešto što zagolica, razgori doživljenost, kada pjesčki eho odzvoni u
svakoj kritičarevoj riječi, kada se nađu u suglasju, kada nisu i ne ostaju stranci jedan drugome, a ni napisane riječi, riječi iz kurtoazije,
koje kao takve ne mogu niti jesu preporuka nikome, jednostavno je narodski reči.“ Našli su se“…a nas su sa punom znatiželjom usmjerili ka istraživanju, traženju, to traženje vrijedno je svakoga odziva.
Nikola Šimić Tonin
I šta ćemo sad Nikola, Niđo, jabuko moja :-)) Da ti pošaljem knjige? Važi, pošaljem ti knjige, trebao si biti i na promociji, pa ti uradi još jedan prikaz. Uradi ti, a može i Glibo. A može i Jergović. Svi ste dobro došli. Uredu? 🙂 I Boris Dežulović, OK? 🙂
Slažem se sa Alenom da je Hemingvej car. i ja ga obožavam, njega i njegove vazdušaste rečenice koje slatko ošamućuju čitaoca. Izdvojio bih pripovetke „Prirodopis smrti“, „Čisto, dobro osvetljeno mesto“, „Banalna priča“ itd., kao i priče sadržane u knjizi „Pokretni praznik“. Sve u svemu, vrhunski hroničar jednog vremena.
Veliki pozdrav za Alena i Zokija Ilića.
Dušane Krstiću care careva, sve si rekao, i izdvojio si priče ni sam ih ne bi bolje! 🙂 Veliki pozdrav za tebe za mene i za Zorana, i posthumno za Hemigwaya. 🙂
Dušane,
zahvaljujem na pozdravu kao i na komentaru na „Prozaonline“.
Ne sviđa mi se broj devet komentara pa sam htio da zaokružim na broj deset Maradona komentara, ja tek toliko…
🙂