Poetika dirljivog junaka

Tekst koji je pročitan na promociji knjiga poezije Alena Alispahića (21. dec. 2010.g. – bibl. MILUTIN BOJIĆ.
Autor teksta: Zoran Ilić

Ako se odlučimo da definišemo poetiku novosadskog pesnika Alena Alispahića onda možemo da posegnemo za sledećim jezičkim konstrukcijama: to je poetika dirljivog junaka, šeprtlje, kao što su, na primer, filmski komičar Čarli Čaplin, junaci iz crtanih filmova Gustav i Džoni Bravo…
Ukratko: dirljivo, drago, a opet duboko bolno, setno i nežno, a gorko i tragično. Istovremeno i mudro i duhovito što nam govori da ono što je mudro ne mora obavezno da bude i ozbiljno, neduhovito.
To je problem osobenosti, intime, svih navedenih „dirljivih junaka“.
I Alispahićev alter-ego Alenčić bi upravo to trebalo biti: kratko, sažeto, aforistički… Kao ono „jah“ koje nesvesno izgovorimo, kao uzdah koji nam se otme iz grudi…
Pojedinac u svom i ovom skučenom svetu, u svojoj teskobi, svojim zidovima… Pre svega, samim sobom zaokupljen, u svom autizmu, svojoj neodlučnosti, izgubljenosti, u svom oklevanju.
Potpuno zaokupljen i zagledan u sopstveno telo koje istražuje, u um, egzistenciju, postojanje kao takvo.
U njegovim pesmama ima i Sartrove mučnine, Kamijevog apsurda, Beketove „mitologije ništavnosti“, kao i kafkijanskog „suvoparnog izveštaja teskobe“.
Pojedinac koji je sobom zaokupljen, kao što smo već naveli – svojim telom koje poredi sa planetom Zemljom: ljudsko telo i telo Planete u haiku formi.
Bušido je u Zen folu ogledao svoju duhovnost, sklad, niravanu…
Ovde treba da se ogledaju patnja, teskoba kada se Telo Planete poredi sa Ljudskim Telom… Ako su u pitanju lepota ili drag pejzaž onda je to erotsko žensko telo, ako su Bol i Patnja onda je to muško, unutrašnji organi, splet nerava, krvotok, ćelije…
U muško-ženskim odnosima to je uvek neka napetost, neizvesnost, izgubljenost, pa čak i banalnost…
Ili: ženski princip predstavlja blagodet i kreativnost Prirode, dok muški princip predstavlja istoriju, politiku, društvo, gradove, civilizaciju…
Alispahić pojedinca želi da uhvati u trenutku, u jednoj misli, u jednom tom „jah“-pokliču… Dirljivo, aforistično, komično, jednog nespretnjakovića, šeprtlju, blesavog koji se zna uhvatiti kao u „lucida intervalis“-trenucima da misli nešto naročito važno.
Tu autizam i depresija znaju da izrode grandioznost samo kako bi pojačale tu tragičnost kao svi ti SCH klijenti: Šopenhauer, Šeling, Niče…
Kao: važan mislilac, a ono prostodušni šeprtlja…
Alispahić u prvom redu želi da oslika atmosferu, ostavi je tako da lebdi u vazduhu, tako usisati čitataoca, uvući ga u svoj svet, dopadljivo, pitko kao Alisa Luisa Kerola kada je pala iza ogledala. Dakle, bez posebnih velikih poruka, istina i naravnoučenija… Samo uvesti čitaoca u taj svijet, približiti mu to stanje, atmosferu…
Zato i jezik treba da bude primeren, a on je kod Alispahića jednostavan, prostodušan, sveden… Rečenica kao iskaz, suvoparni izveštaj teskobe, misli, banalno bizaran, bizarno banalan…
Od jezičkih figura u Alispahićevoj poeziji uz uvek prisutne metafore, tu su i paradoks i oksimoron. Alispahića naročito zanimaju, kako ih on zove, „mrtve metafore“. One svakidašnje koje jedva da primećujemo kako bi što više potrctao to obično u svom poetskom kazivanju. Navešću neke od njih: pun k“o brod, glup k“o ćuskija… Tu su, onda, prisutne igre rečima, slično dečijim doskočicama, razbrajalicama…
U jednom pismu-eseju koje mi je svojevremeno uputio, Alispahić se dotiče Hemingveja:
„Rekao sam ti koliko volim Hemingveja. U pripovednoj prozi postoje Čehov, Edgar Alan Po, Mopasan, Stendalove Talijanske hronike, Balzakove Golicave priče…“
„Od svih pripovedača“, piše Alen, „ja sam se u sedmom razredu osnovne zaljubio u Hemingveja i ta moja ljubav zauvek ostaje“.
Za Alispahića je Hemingvej vrhunac svakog razgovora o književnosti. Za sve pisce i književne konvencije i tehnike postoje razlozi „za“ i „protiv“, odnosno prednosti i nedostaci. I dok je za nekog Hemingvej prozaičan, za druge on je virtuoz. Na primer, za Markesa je on tek novinar dok je za mnoge druge – Genije.
„Hemingvej je pitak, jednostavan i zato genijalan“, na kraju svog imejla zaključuje Alen Alispahić.
Možda bih ovde mogao da parafraziram Alispahića, i na kraju svog obraćanja zaključim:
„Poezija Alena Alispahića je pitka, jednostavna i zato genijalna.“