Bojan Savić Ostojić: A kako tati to da kažemo?

– A kako tati to da kažemo? – šaputala je majka, u novom, polukružnom predsoblju našeg stana.
Oduvek mi je smetalo to što bi, u razgovoru sa mnom, ona svoga muža zvala „tatom“. Ali to sada uopšte nije bilo bitno.
Znao sam da tata sedi u drugoj sobi i sa napetom pažnjom posmatra sve drastičnije i sve brže transformacije zidova.
Pogledao sam majku besno.
– Evo, ja ću da mu kažem! – prosiktao sam, gnevan zbog majčinog neodlučnog stava.

– Nemoj, nemoj, molim te! Molim te! – majka je skinula kapuljaču i gotovo pala na kolena preda mnom.
Uzdahnuo sam. Uistinu, nije bilo lako reći tati istinu.
A evo kako je sve počelo: jednog jutra smo ustanovili da je nestalo vode.
Majka je žalila što niko iz vodovoda nije najavio isključenje; tata je u svoju odbranu rekao da su svi računi plaćeni; a ja sam – jedini koji je imao iole mozga – otišao na obližnji potok sa dva balona od po deset kila.
Voda nikako nije dolazila, ali su zato počele da se dešavaju, u najmanju ruku, za tadašnje poimanje, bizarne stvari. Zidovi naše kuće su počeli da se nadimaju i zaobljavaju. Pretpostavili smo da je uzrok tog nenormalnog izobličavanja bila sva zadržana voda koja se iz cevi izlivala u konstrukciju zgrade. Tata je preduzeo sledeće: isekao je zidove na nekoliko mesta, naređao kofe da skupljaju vodu; međutim, nije pomoglo. Zidovi su i dalje rasli. Bilo je sve manje prostora.
Tata je rekao: Potop.
Mama i ja smo se samo zgledali i potrčali u ostavu da, sledstveno tatinoj konstataciji, prikupimo neophodne namirnice.
Nismo izlazili napolje. Tata je pretio da će strogo da nas kazni. Nije nam bilo jasno zašto; ali pretpostavljali smo da ovako vanredna situacija zahteva vanredne mere.
Izgled naše kuće se u međuvremenu bitno promenio. Više nije bilo ćoškova. Duguljasti delovi kuće (npr. predsoblje) su se raširili, a oni širi skupili. Predsoblje je sada bilo mnogo veće od dnevne sobe. Ali opet, ta prirodna katastrofa nas nije ponukala da menjamo svoje navike; i dalje smo se, privrženi prepotopskoj tradiciji, tiskali u neprepoznatljivom dnevnom boravku.
Onda je niotkuda voda počela da lije, u slapovima. Pokušavali smo da je pokupimo kofama.
Ali to nije bila pitka voda.
Bili smo sve više i više žedni.
Majka je predložila da izađe napolje po vodu. Otac je, posle dugog nećkanja, pristao.
– Ali, napolju je sve kao što je bilo i ranije – šaputala mi je majka kad se vratila – Izgleda da je kataklizma zadesila samo našu kuću… A kako tati to da kažemo?
Rešio sam da uzmem stvar u svoje ruke.
– Oče – obratio sam mu se.
– Reci, sine.
– Napolju nema nikakvog potopa. Izađi pa vidi. – hteo sam da zvučim lakonski i jasno.
Otac me je pogledao kao da sam ga opsovao. Sledećeg trenutka me je ošamario.
– Ali…
– Nemoj ti meni tako! Šta ti misliš, ja ovde pola godine izigravam Noja eto tako, kao prohtelo mi se! Misliš da ja ne želim da sve bude kao pre? – obratio se mami – Znam, znam, mama (i on je imao tu groznu roditeljsku naviku), videla si ono što bismo svi želeli da vidimo; eto šta je ovo suludo izgnanstvo načinilo od nas!
Otac je hodao ukrug po sobi; načinio bi dva koraka, pa se sudario sa zidom, dva natrag, opet u zid i sve tako; i nimalo mu nije bilo neugodno zbog tog (nekada) smešnog položaja; a što je najčudnije, ni mami ni meni.
Onda je niotkud izvadio čibuk i stavio staru mornarsku šapku na glavu i svečano izjavio:
– Nema druge nego da kapetan broda preuzme stvar u svoje ruke!
Mama me je preplašeno gledala. Bojala se da se tata više neće vratiti.
Ali tata je bio odlučan, iako je iz kuće izašao tek nakon tri dana. A ta tri dana je tražio ronilačku opremu; štaviše, celog trećeg dana je tražio plovke za noge. Sreća te mi se tata bavio sportom u mladosti!
Doduše, iako bi moj uvreženi skepticizam zamirao čim bi tata podigao glas, dok je on ćutao, razmišljao sam i došao do sledećeg zaključka: ako je napolju zaista onako kako majka tvrdi, tatu će neizostavno, čim zakorači na ulicu, internirati u duševnu bolnicu.
Mama nije više spominjala svoj izlazak, iako sam je preklinjao; hteo sam da mi prenese što više detalja, ali ona je ćutala i gledala preplašeno u oca.
Dakle, nakon tri dana opsežne pripreme, otac se konačno spremio, popio jednu ljutu pred vratima, izašao u predsoblje i zaputio se niz dugačak hodnik. Mi smo ga, iz razumljivih razloga, pratili samo do ulaza u predsoblje.
Zidovi su, ipak, i dalje rasli. Eventualni prodor vazduha, usled otvaranja vrata, nije poremetio izobličavanje našeg doma. Izbegavali smo da dodirujemo zidove; mama je govorila, nemoj, pući će, vidiš koliko su se naduli.
Zaista, što su se više nadimali, više su se tanjili.
Razmišljao sam o tome i nakon nekoliko dana (tate još nije bilo) došao sam do novog zaključka: zidovi će, ako se budu i dalje tanjili, uskoro postati providni; pa ću konačno i ja, kome nije bilo dozvoljeno da proveri na licu mesta, moći da saznam šta se zaista dešava napolju.
– Moramo se strpiti, govorio sam majci, koja je zabrinuto gledala u telefon. On je takođe pretrpeo transformaciju; sada je bio jedva vidljiva dugačka iglica, koja se protezala duž zida i pratila njegove deformacije.
Tata se nije javljao deset dana.
Jedanaestog dana smo osetili priliv vazduha, makar onoga što smo nekad smatrali vazduhom.
Tata je došao iz predsoblja; mi smo obazrivo stajali na dovratku dnevne sobe, u koju više nismo mogli da stanemo.
– Hajde, pakujte se, putujemo! – odjeknulo je s praga. Tek par minuta kasnije smo ga videli. Nije više nosio ronilačko odelo, već vozačku uniformu.
– Gde idemo? – upita ga mama.
– Ne pitaj, pakuj se! U stvari, uzmi samo najosnovnije!
Ona kapetanska šapka mu je još uvek bila na glavi.
Izašli smo u roku od deset minuta. Napolju je bilo vedro. I, što je najvažnije, suvo.
Naša kuća je spolja izgledala kao ranije. Odahnuo sam, sve počinje da se vraća u normalu.
Ispred kuće je bio parkiran neki tamnoplavi automobil.
– Šta kažete? Prodao sam ronilački komplet i dobio za te pare automobil.
Ubacili smo se nekako; unutra je bilo jako tesno.
Pošli smo; tata se i dalje samo smeškao, ne želeći da nam oda krajnji cilj ovog popotopskog putovanja.
Ubrzo sam ugledao čudan planinski vrh iz koga su, kao iz vulkana, izbijali oblačići.
– Zar je Rudnik u međuvremenu postao vulkan? – upitah sveznajućeg tatu.
– Ne znam za to – pogleda tata pronicljivo u pravcu Rudnika – ali hajde da proverimo.
Kako smo se približavali planini, ustanovio sam da iz njenog grotla izleću neki vrlo čudni predmeti: razna drvenarija, uglavnom nameštaj.
Zaustavili smo se nadomak planine i usredsredili se na erupciju.
A onda je vulkan izbacio ogromna drvena vrata koja su pala tik ispred kola. Preplašili smo se i hteli smo da krenemo.
Tog trenutka se podnožje planine otvorilo – ali kao da je bilo pokriveno vratima garaže – i odatle je izašla žena u plavom radničkom mantilu, sva ugaravljena. Iza nje, u „radionici“, video se mali crni dečak, verovatno sinčić.
– Jeste li vi normalni – razdrala se još s praga vulkana; a čuli smo je uprkos erupciji koja je bila u toku – Koji kurac tražite ovde nadomak vulkana?
Ćutali smo; tata je hteo nešto da kaže, ali majstorica je zapenila:
– Ama ja sam na vas hitnula ona vrata, da vas oteram, ali izgleda da ste stvarno sišli s uma! Ajde – i tad se okrete i posla sinčića natrag u grotlo – brišite, ovde imamo posla!
I tad se vrata tajanstvenog vulkana za nas zauvek zatvoriše.